Лирски записи

 

01

Без престанка траје рат у свету.

Ма шта ми чинили или не чинили, рата ће вазда бити у свету, јер овај свет овакав какав јесте не може без рата.

Рат је основно и природно стање света.

На овом ступњу не-свесности, човечанство не може без рата.

Рат је већини људи душевна и духовна храна.

Људи само причају приче, да су против рата, али у дубини свог не-свесног бића они прижељкују рат.

Рат је Начело Ума.

Ум је праузрок свих невоља и патњи људи.

Да би на Земљи завладао мир, људи морају да изиђу из Ума, и да се уздигну до Свести, да живе у Свести као бића Свести.

До тада, рата ће бити, као што га је одувек и бивало.

 

02

Када свет сазерцавамо из унутарњег бића, онда видимо да нису сви људи, да нису сви народи подједнако за рат, већ да има родова и народа, што су по свом Унутарњем Начелу више наклоњени миру, од неких других родова и народа што су по свом Унутарњем Опредељењу више склони рату.

Што је један народ више у Уму, тиме је све ближи стању рата; и, опет, што је један народ више у Срцу, тиме је све ближи стању како унутарњег тако и спољног мира.

 

03

Узмимо за пример Словене и Англосаксонце.

То су две посве опречне расе.

Толика је разлика између Словена и Англосаксонаца, да се има утисак – када се свет сазарцева из дубоког унутарњег бића – да су то два света, два звездана јата, два космоса.

Словени су звездана раса, раса Срца и Душе, и по својој унутарњој природи они су увек пре за мир, како унутарњи тако и спољни, него ли за било какав рат.

Насупрот Словена имамо Англосаксонце, сеновиту земаљску расу, расу Неосвешћеног Ума, који су по својој земаљској природи вазда у рату, како унутарњем тако и спољном.

Отуда су Словени вазда и увек водили само одбрамбене ратове, док су Англосаксонци свагда и вавек водили освајачке и пљачкашке ратове.

 

04

Ново доба, које се већ вековима најављује, биће у знаку Словенске Душе.

Словенска Душа мора да оплемени човечанство, да оплемени свет, те да сва словесна бића уздигне на виши ступањ, на ступањ Освешћене – Свесне и СамоСвесне – Човечанске  Душе.

Када говоримо о Словенима, о Словенској Души, онда морамо да разјаснимо и разлучимо, да нису сва словенска племена подједнако сачувала Првобитну Словенску Душу.

 

05

Словени ПравоСлавци имају, у начелу, чисту Првобитну Словенску Душу, док су Словени јудео-кршћани, Словени западни христијани, са ретким изузецима, давно изгубили Првобитну Словенску Душу.

Такви Словени већ вековима не размишљају Словенски, већ вековима не осећају Словенски, и, већ вековима не говоре Словенски.

Не говорити Словенски, значи: не говорити из Срца и Душе, већ говорити из Неосвешћеног Ума.

 

06

Када се говори о Мисији Словена у Новоме добу, онда се мисли на Словене ПравоСлавце који су сачували своју Првобитну Словенску Душу, сачували своју Звездану Душу.

Када светом буде завладала Словенска Звездана Душа, тада ће свет, тада ће сва словесна бића на Земљи, живети у стању како унутарњег тако и спољнога мира.

Али, пре него што се то догоди, човечанство ће морати да прође кроз нешто што би се песнички и сликовито назвало – Огњем Свеопштег Прочишћења.

 

 

Људи ти ништа не праштају.

Никада ти ништа ни праштали нису.

Сваку су доброту твоју исмејали, свакој су се лепоти твојој наругали.

Сваку су реч твоју изокретали, свако су дело твоје погрешно тумачили.

Одувек си туђинац бивао међу људима.

Одувек си усамљен и осамљен бивао.

Више волиш да слушаш свирку ветра у врховима топола у вечерње сутоне, него ли и најмудрије разговоре људи од овога света.

Од људи ништа ниси научио, нити си икаква добра од њих очекивао.

Био си с њима и међу њима, а као да никада ниси ни био мед њима.

Људи ти ништа не праштају.

Ништа ти опростити неће.

Лирски записи

 

01

Ми имамо државу у којој се словестан и освешћен човек кажњава и прогони на свакоме кораку.

Што је паметнији и мудрији, све је више изложен прогону и мучењима.

Памет и мудрост не требају нашој држави.

Не требају јој таленти и посвећени ствараоци.

Овој држави треба олош и шљам, треба јој оно што ће да шути и покорно ринта.

Да шути, мучи и покорно ринта од јутра до сутра за војске паразита и дебила.

Ми имамо државу која није по мери образованих, даровитих и мудрих, већ по мери последње белосветске фукаре, по мери парија и палија.

У овој држави, која ни по чему није наша, самосвојан и самобитан човек вазда на губитку бива.

Све зло ове зле и наопаке државе удружило се против словесног човека.

 

02

Ко издражава ову наопаку и злу државу, ову паразитску и дембелску власт?

Издражава је сиротиња.

Она сиротиња која ради од јутра до сутра, а ни за хлеба нема.

Са београдских улица, тргова и пијаца прогоне и лове сиротињу која је изнела нешто робе да прода, да би прехранила себе и своју децу.

Прогоне оне који поштено зарађују за хлеб свој насушни, док паразити и дебили слободно пљачкају и народ и државу.

Прогоне оне сироте људе који продају дуван на Зеленом венцу, а не прогоне дебиле и дембеле –

 власнике творница дувана по Србији.

Много је здравији дуван са Зеленог венца од најскупљих цигарета из туђинских творница.

Београдска полиција по налогу белосветских дембела и дебила прогони сиротињу са београдских пијаца, а тајкунима и фукари, а олошу и шљаму, не сме ни цесту да препречи.

 

03

Све гадости ове државе и власти сада су на површину испливале.

Ово су последњи дани олоша и шљама, последњи часи белосветске фукаре.

Још мало, још само мало, и све ће се поставити на своје место.

Још мало, још само мало, и имаћемо државу по мери словесног и освешћеног Србина, по мери самосвојног и самобитног Човека.

И гле! Сунце се на Истоку рађа, и, у тамном вилајету званом Србија, ништа више неће бити као некад!

Лирски записи

 

Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.

Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.

Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.

Сва велика уметничка дела надилазе Време.

Нису у власти Времена, нису подложна Времену.

Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.

И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.

Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело.

Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.

Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.

Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.

Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

 

Просечан интелектуалац јесте медиокритет.

То је човек осредњег образовања и сужене свести.

Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.

Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће,  сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.

Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.

Лирски записи

 

Против Русије се заверило свеколико зло овога света.

Тако је одувек бивало.

Већ вековима се води најпотуљенији и најпрљавији рат против Русије.

У последњих триста година сви ратови су вођени са једном једином намером и сврхом: да се сломи Кичма Русије, да се уништи Биће Русије.

Зато што је Русија – Вертикала Словесног Света.

Зато што је Русија – Путоказ Словесном Човечанству.

Нестанак Русије био би раван нестанку света.

Немогуће је замислити свет без Русије!

Русија је вододелница света.

Русија је граница између двају светова – Света Светлости и Света Таме.

Сваки пробуђен и освешћен човек, Русију види као небеску творевину.

Земаљска Русија јесте пројава Небеске Русије.

Земаљска Русија јесте пресликана Небеска Русија.

Између Русије и Запада јесте дубока провалија.

Русија и Запад – то су Смисао и Бесмисао, Добро и Зло.

За сваког расног, пробуђеног, освешћеног, самосвојног и самобитног Србина – Русија је Мајка, Русија је Родина.

Сваки расни Србин има две Родине – Србију и Русију.

Подједнако љуби и Србију и Русију.

Нестанак Русије за Србина је равно нестанку Србије.

Тако је одувек бивало, и тако ће вазда бивати.

 

Лирски записи

 

Најтеже је носити се са бесмислом.

Против бесмисла, освешћен човек, ратује целог живота.

Из дана у дан, из часа у час, из трена у трен.

Човек је на губитку све док не нађе Смисао.

 Смисао није изван нас, већ у нама.

Но, најтеже се налази оно што је у нама.

У нама је све оно за чим годинама трагамо у спољноме свету.

У спољноме свету ништа није наше.

То је највећа варка, обмана и опсена људи овога времена.

Несрећни су и очајни зато што све траже напољу, зато што све траже у спољноме свету.

А у спољноме свету нема Смисла, зато што је спољни свет сам по себи без Смисла.

Смисао није у видљивом и опипљивом; Смисао је у невидљивом и неопипљивом.

Лирски записи

 

01

Песник не ствара Поезију за своје савременике, не пише за Садашњост; Песник ствара и пише за Вечност.

Потка Поезије није Хоризонтала Простора и Времена; Потка Поезије јесте Вертикала Бескраја и Вечности.

Поезија није само једна од Уметности; Поезија је Врх Уметности.

Врх Умећа Стваралачког Духа.

Врх Оностраног Бића Језика.

Зато Поезија и јесте само за Посвећене.

Само Посвећени могу да читају и осећају Поезију.

Поезија – то је Језик Богова.

А Језик Богова се не може схватити Умом; Језик Поезије се схвата и осећа Срцем.

Ко Умом прилази Поезији, никада неће ни разумети ни схватити ни доживети Поезију.

 

02

У овоме времену само ретки читају поезију – Ретки Посвећеници.

И ја се радујем што је тако.

Ја сам један једини Песник који каже, да му је драго што га само ретки читају, што га мањина чита.

Сви други песници се жале што их мањина чита, што имају мало читалаца.

Они су тужни, сетни, несрећни и очајни што данашњи људи не читају њихову Поезију.

За разлику од њих, ја се радујем што ме мањина чита, радујем се што сам непознат у неким књижевним и културним круговима.

Мени није до славе, није ми ни до каквих награда, признања и похвала – мени је до Поезије.

Мени је до Пута Поезије што води ка Језгру Звезданих Јата.

Поезија је за мене Живот – Живот са Сврхом и Смислом.

 

03

Поезију бих писао и онда, када бих знао да ме нико од савременика не чита, да ме нико и никада неће читати.

Јер Поезију стварам зато што Морам, зато што је то мој Задатак Одозго, зато што је то моје Позвање, зато што је то моја Мисија, зато што је то мој Пут Спасења и Избављења.

Песник је Послат Одозго.

Песник се не постаје.

Песник се рађа.

Песник се рађа још пре рођења земаљског.

И пре но што је био рођен на Земљи, Песник је већ био рођен у Небу.

Рођен у Небу – за Поезију!

Лирски записи

 

 

Срби, чувајте своју Култ-Уру, чувајте дух својих звезданих предака, чувајте Култ Ура!

На Култу Ура почива дух Белога Србства.

Из Култа Ура вазда изнова васкрсава Бело Србство.

Знајте и памтите: Бело је Србство неуништиво, јер почива на Култу Ура, јер происходи из Бића и Суштаства Ура.

Наши су звездани преци – у највеће галактичке и космичке тајне посвећени Ури – поставили  потке Вечнога Белог Србства.

Вечне потке Србства јесу у Језику-Мајци, као и у унатарњем светлосном запису.

Чувајући Језик, ми истовремено чувамо и светлосни запис који је за сва минула и будућа времена скривен у нашем најдубљем унутарњем бићу.

У самоме Језгру Бића Белога Србства.

Србин је само онда Србин кад говори и пише Србски, кад мисли и осећа Србски, кад снева и машта Србски, и, на концу, кад ствара Србски, а управо то и јесте Култ Ура: срце, душа, биће и суштаство Ура.

Срби, све док у својему срцу чувате и живите Култ Ура, нико вас поробити не може! 

Лирски записи

 

Држи се овог светлосног – сребрног и златног – ужета,  чији је почетак у корену твојега носа – између очију и обрва – а завршетак у Бескрају и Вечности, и уз помоћ овога ужета пењи се усправно навише, и само усправно навише, ка Језгру Светлости, ка Језгру Живота, ка Језгру Звезданих Јата.

Тако ми бесеђаху преци, моји бели и плави вилењаци, док сам подно горских венаца, у прамалеће кад листа гора, сневао, утонувши у праискони жубор, на слаповима и буковима хитрих, брзих, студених и пенушавих потока.

Нико те, и ништа, у овоме свету – настављали би своју беседу бели и плави вилењаци – не може спасити ни избавити мука и зала овога света.

Јер ти ниси од овога света, и ниси за овај свет, већ смо те само на кратко послали у свет, да би стекао искуства људи и бића овога света, те би се, на концу свега, вратио нама, и боравио с нама, у Језгру Звезданих Јата, где ми одувек и обитавамо, и где ћемо вечно обитавати.

Ово светлосно, србрно и златно, уже јесте твоја пупчана врпца, којом си повезан са Пупком Вечности, са Пупком Живота, са Пупком Космоса.

Кад год ти је тешко у свету, међу људима (и гле, међу људима и јесте увек и вазда тешко!), а ти седи смирено, утонувши у тишину и у праисконо сневајуће стање – овако како сада седиш на слаповима и буковима потока – зажмири и зури у врх и корен носа, и тада ће почети испред твојих очију да светлуцају и варниче чудесне искрице од којих ће се брзином светлости исплести уже које ће те повезати с нама, повезати с Извором Светлости, с Пупком Космоса, с Пупком Живота.

Тада ћеш живо осећати наше присуство, присуство свих светлосних и милосрдних бића из виших светова, и више нећеш бити сам, нећеш бити усамљен у свету који није твој дом, нити може бити твој дом.