28 децембар 2013, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
——————————
Свакодневно смо сведоци „провидне“ замене теза од стране режимских „спинера“ и њихових медијских „синера“(грешника) – који услед своје интелектуалне импотенције и страха од уступања „мега-медијског“ простора својим неистомишљеницима- прибегавају организованом и оркестрираном медијском, али често и јавном (понекад и физичком) линчу својих неистомишљеника…
…Догодило се пре пар седмица на Филозофском факултету, када је добро логистички организована и инструментализована група младих „антифашиста“ ометала трибину о ГМО- односно учешће у јавној расправи познатог публицисте и еколошког активисте Биљане Ђоровић, и представника Двери, експерта за ГМО Мирослава Живковића…
…Догодило се и јуче на званичној седници Скупштине града Земуна, када је „општинска режимска клика“ спречила одборника Двери да у дневни ред уврсти веома виталну тачку о непланском и дивљем насељавању Земуна (повод је био тај што је одборник Тврдишић уместо исполитизоване и идеолошке речи „ром“ користио народну „циган“).
Наравно, у оба случаја, неистомишљеници и политички опоненти су спремно „крштени“ изразима: фашисти, десничари… отворено су вређани национални и верски симболи Српске нације, и јавно су изречене многе друге увреде. Наравно, све то некажњено, и медијски игнорисано, или Српској јавности накнадно представљено у „искривљеном светлу“.
Ако се питате како је то могуће, одговор је једноставан- такве ствари се данас у Србији раде уз отворену подршку и учешће режима, и њихових спонзора, у виду- западних амбасада, односно налогодаваца из Брисела и Вашингтона. Све је то једноставно део осмишљеног „духовног и културног геноцида“ над Српском нацијом…
———————
Још педесетих, Џорџ Орвел је писао да је политичка употреба појма „фашизам“ постала бесмислена. Орвел је нагласио да је тај појам изразито политизован и коришћен за дискредитацију појединаца или одређених група, и да самом таквом употребом тај израз губи свој смисао. Он појам фашизма везује за „систем“- идеолошки, државни, политички, империјалистички исл…
…Тако, да ако у Србији данас и постоји фашизам као појава, по овом Орвеловом тумачењу, он може да буде једино „системски и институционализовани“- односно спроведен од стране државе, или владајућих политичких партија, а не појединаца и маргинализованих група !?
Орвел је још пре више од пола века указао на тенденцију да се сви национализми, чак и ако они презентују оправдану борбу за национална права (као што је то рецимо случај у данашњој Србији), етикетирају као „фашизми“- шта више, да се било какав организовани покушај јавног деловања, уколико није по вољи оних других, једноставно прогласи „фашизмом“.
Ако знамо, да ми живимо у земљи, која је последњих седам деценија грађена на „коминтеровским вредностима“ анти-фашизма, комунизма (касније социјализма- значи друге, вероватно још више атроцијске врсте политичког тоталитаризма) и да је тај пост-комунистички тоталитаризам итекако данас присутан, не само у политичким структурама које су на власти у Србији, већ и у многим „националним“ институцијама- Онда и лаику постаје јасно, да се овде ради о „замени теза“, односно да џелат сада на себе преузима улогу жртве !?
Ако погледамо дефиницију фашизма у разним енциклопедијама на интернету, видећемо да се она углавном примењује као опис „идеологије државне репресије над личним слободама“ (Википедија). Дакле, ако познајемо стање слободе медија у данашњој Србији, стање личних слобода- пре свега, слободе окупљања, говора и протеста, онда је очиглено да је једина страна на коју може да се примени идеолошка квалификација „фашизама“- режим који је данас на власти у Србији, што сам ја и учинио у својој последњој анализи под насловом: „НационалСоцијалистичка“ Страховлада- Или политика једног Бешчашћа“.
———————————
„Етикетирање“ идеолошких противника оваквим (претходно наведеним) тешким вербалним квалификацијама, није данас присутно једино у Србији, мада овде поприма димензије параноје и „лова на вештице“- ова појава је такође веома присутна и такозваним високо цивилизованим западним земљама.
————————————-
Професор Калифорнијског државног универзитета (хрватског порекла) Том Сунић наводи опасности од овакве неодговорне политичке употребе појма фашизма, називајући такве појаве „совјетизацијом“ Западног друштва. Професор Сунић каже да свако ко жели да дисквалификује либералне или неке друге вредности, данас посеже за таквим квалификацијама. Он тврди да је таква пракса видљиво присутна у последњих тридесет година на Западним високошколским институцијама, који су се претворили у „политичке комесаријате“- где је су професори доведени у ситуацију да више воде рачуна о „политичкој коректности“ својих наступа, али такође и својих студената (чији цензори постају на тај начин), него усавршавању својих академских вештина и промоцији интелектуалних вредности.
Он конкретно наводи пример (зло)употребе речи анти-семитизам, нацизам, и фашизам, где се инсистирањем на институлизацији префикса „анти“ (семитизам) и појмова фашизам и нацизам, тим терминима тако даје „негативна легитимација“ и одрживост у јавној употреби чак и онда „када би сви анти-семисти, нацисти и фашисти (хипотетички) нестали- по Сунићу ти идеолошки произведени термини (од стране „система“) би се онда „регенерисали“ тражећи (измишљајући) оне којима би могла да се прикачи таква етикета, као симбол новог универзалног зла.
Као пример такве само-инкриминације и идеолошког етикетирања, па чак и пенолошког санкционисања, професор Сунић наводи данашњу Немачку, где Кривични закон предвиђа кажњавање „за погрешно приказивање историје“, не само немачке ратне прошлости, већ рецимо и улоге „савезника“ у рату. Ако се узме у обзир да истим законом у Немачкој није дефинисан ни холокауст, чаки ни опис геноцида над јеврејима, а да истовремено немачки устав гарантује пуну слободу говора- онда су по Сунићу отворена врата за системске злоупотребе таквог закона.
—————————–
Злоупотребе термина „фашизам“ су забележене и у области верских слобода и религијских опредељења. Тако се на Западу данас комотно етикетирају разне верске групе као фашистичке, зато што то погодује политичкој и ратној агенди водећих Западних сила.
Рецимо Хиндутва група у Ираку, Исламистички ирански режим, Исламске побуњеничке групе у Ираку- све се оне данас од стране водећих НАТО земаља, пре свега Америке, декларишу фашистичким.
Иста логика се примењује према марксистичким револуционарним покретима у Индији- УСФИ и Хекматистима (како наводи Википедија). Интересантно је да на страницама ове интернет енциклопедије пише да је употреба израза фашизам, у смислу изворне дефиниције, заправо најприкладнија за опис државно монополистичког капитализма базираног на војно индустријском комплексу, какав је постојао у Америци 60их година !?
Наравно, многи водећи Западни интелектуалци и данас декларишу амерички нео-либерални капиталистички концепт, као отворено фашистички…
———————————————-
О политичкој злоупотреби појма „фашизам“ је доста писао и угледни амерички интелектуалац Доналд Шнајдер.
Његово истраживање (анкета) америчких грађана је показало да 85 посто испитаника немају појма шта значе изрази „фашизам и комунизам“ али верују да се ради о „лошим речима“.
Шнајдер у указао на чињеницу да је реч „фашизам“ једна од најчешће коришћених речи у америчким изборним кампањама (од стране свих учесника) управо из разлога што просечан грађанин нема појма шта је права дефиниција тог израза, али зато „зна да се ради о лошој речи“. Овде је очигледно да се ради политизацији и злоупотреби тог идеолошког термина…
————————————–
Други угледни амерички интелектуалац Марк Ејмс, је пре пар година, у свом раду „Слобода, само још једна реч која замењује фашизам“, описао да је интернационалној злоупотреби термина „фашизам“ највише допринела америчка про-владина НВО „Фридом Хаус“, коју је 1941 основала Елеонор Рузвелт (супруга америчког председника Теодора Рузвелта).
Као пример злоупотребе тог термина у иделошко-пропагандном рату, Марк Ејмс је цитирао речи Џејмса Вулсија, председника „Фридом Хауса“ који је пре пар година у интервјуу за Радио Европу отворено изјавио да је „главни циљ“ њихове пропаганде Русија- да би потом више пута узастопно етикетирао „Путинову Русију“ као фашистичку. Наравно исти „Фридом Хаус“ има можда најзаслужнију улогу у инстигирању анти-владиних немира у Украјини ових дана. Ако свему томе додамо чињеницу, да јеј Џејмс Вулси до недавно био на челу америчке ЦИА, онда се добија комплетна слика и позадина оваквог интернационалног „фашистичког етикетирања“ својих идеолошких и стратешких опонената.
———————————-
„Неизоставна пропагандна одлука актуелног политичког сукоба у данашњој Србији, у све већој мери постаје бесмислено етикетирање, то јест прозивање супротне стране за фашизам, уз самоповезивање на антифашизам. Као што потпуно неосновано владајући антисрбски кругови упорно поистовећују србски национализам са фашизмом…
…Поистовећивање србског национализма са фашизмом већ је потпуно компромитовано, истрошено и неубедљиво. Ово најчешће долази од стране оних који ни о фашизму не знају скоро ништа, јер у супротном, знали би да је фашизам идеологија настала у конкретном народу и времену и да није намењена копирању нити имитирању. Супротно, али ни мало исправнија тенденција долази из кругова који данашњи србски националистички отпор глобалном завојевачу настоје да прогласе антифашистичком борбом…
(цитат из текста „Бесмисао србског антифашизма“)
——————————————————
По Дејану Савићу (његов текст из 2012 „Пројекат: Србија земља фашизма“)- „Фашизам је систем јачања државе или народа или колективитета, без обазирања, па чак и вршењем репресије,против права појединаца, то јест индивидуалних права појединаца“
И по овој дефиницији фашизма, очигледно је да се на примеру данашње Србије етикета фашизма једино може прикачити постојећем напредњачко-социјалистичком режиму, а не родољубивим појединицима, независним интелектуалцима и патриотским покретима!?
Дејан потом каже: „Када сваког политичког или идеолошког противника називате фашистом, понашате се фашистички. Антифашисти су савремени фашисти.“
——————–
У свом тексту „Друга Србија и фашизација Срба“, Златан Богдановић доказује зашто у Србији нема фашизма, тамо где га „виде“ режимски идеолози и њихови налогодавци, али такође и указује на опасност такве (про)режимске индоктринације, којој су свакодневно изложени грађани Србије:
„У односу на суседну Хрватску, а тек на Мађарску, Србија је попут доброћудне земље дембелије. У Србији нема таквих и тако популарних певача попут чувеног Томпсона, нити странке попут праваша, нити има масовних демонстрација против увођења службених табли на писму неке националне мањине у неразвијеној општини У Србији нема странке попут мађарског Јобика, а камо ли да се таква странка налази у парламенту или учествује у власти. Нема чак ничег налик Фидесу Виктора Орбана, а камо ли неког попут тог истог Орбана.
У Србији нема параде нациста као у прибалтичким државама. У српском парламенту не седе посланици ничега налик грчкој Златној зори. У Србији нема антимуслиманских партија попут оне у Холандији, нити је могуће замислити постојање партије која се зове Прави Срби, по угледу на финску партију Прави Финци. У Србији нема чак ни нечег што би подсећало на аустријску Слободарску партију, нити на покрете какви постоје у Шведској, Шпанији, нити има клерофашистичких странака каквих имамо у Пољској. Замислимо у Србији постојање Лиге српских породица по угледу на Лигу пољских породица!
Истина је, у Србији постоје политички и верски екстремисти, постоје расисти, ксенофоби, антисемити, шовинисти, сви они постоје, али зар такви не постоје свуда по државама ЕУ, па су чак ту и тамо на власти? Још их у Србији мало и има, с обзиром да је та „фашизација“ заправо последица невиђеног денацификаторског вербалног терора постпетооктобарских власти, медија, невладиних организација, интелектуалаца, уметника, политичара, страног фактора итд., него некакве ендемско-патолошки српске склоности ка фашизму и расизму.
Свако појављивање разних гротескних ликова из тзв Друге Србије на националним фреквенцијама у овој земљи створи најмање стотину нових „фашиста“. На појаву неких индивидуа многи у Србији аутоматски и несвесно реагују напрасном аутофашизацијом као својственом одбрамбеном рефлексу.
На сваки талас неконтролисане медијске хистерије поводом стварног или умишљеног говора мржње или каквог графита, просечан становник Србије, гледалац тих медија, згрожен таквом паником, може да реагује једино развијањем симпатије спрам сваког ко је томе изложен.“
————————
На крају, уместо властитог, закључке по обичају препуштам читаоцима.
Ја лично немам дилему, с које стране „евроатлантске завесе“, у данашњој Србији се налазе прави фашисти– а ви?
М. Новаковић
Foto: Tanjug/Filip Krainčanić
