Зоки Зорици зором збори:
-Заборавих звати зубара,
зубобоља замара.
Заман, зашто зором заболи зезнути зуб!
Зорица зеки Зокија:
-Зајеби зуб,
загрли Зоки Зоруле,
злато заубаво, злаћано.
Зоки загрли Зорицу заљубљено
засмејан:
-Заиграј, запевај Зајди Зајди,
зубобољу злокобног зуба заустави!
Заскочи Зорица залуђено,
замириса, запева, заигра,
забран заром замота задњицу,
зањише, заведе
зора заруди,
звезде zamaknu&zaneme,
зидове зграде задрма, затресе,
занос залуди.
Зину Зоки зевом запрепашћења,
залупише застори,
завесе залелујаше,
загрми земљотрес.
Зорицу затетура,
збаци зар,
звекне, зајаука забезекнута.
Зокија задрма звонки, звечећи звекет,
зујање,
завијање Зорице.
Зима заледи зјапеће зидове зграде.
Замало зид зазида заносећи Зорана,
Зорица запомаже застрашена,
залепљена зглобом
застором заглављена,
зури запањена.
Завршено!
Замре звук земље зле!
Загребани, затровани, згаришта,
затрпани, закопани,
звече запомажући звукови завијања.
Зоки &Zorica здрави загрљени,
заваљени,
замотани зацепљеним замршеним завесама.
Зоки заусти:
Земљотрес зезнуо зубобољу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Скитају мисли ко безкућник.
Бистре се, са жубором.
Где брвно поток ујармљује.
Поред обале сува трава.
Понека грана заостала,
у муљу вене.
Преда мном стаза, добро знана.
И видик драг.
Пространа поља родног краја.
И врбов гај.
Још тамо даље, ливаде цветне,
у дугом скоку срна мери.
Над њима поглед јато сретне.
Кобца што вреба,
у задњем кругу пред слетање.
Пристиже вече. Ратари с’ поља.
У неком дворишту цвили пас.
Са запада се време жести.
Док муње секу окрајке неба.
Журим, пред малу продавницу,
да чујем нове локалне вести.
.

Фото: Фототека Србског Журнала

Изблиједјело небо плаветнилом ћу ти залит.
Увело ћу цвијеће животом ти напојит.
Из ватре ћу ти спржене руке дићи
и видат’ ти ране док не исцијеле.
Држат’ ћу те у зјеници свог ока
да те никад више не бацимо у заборав.
Осмијех ћу на лицу твом цјеливањем осликати
пјесмом ћу косу ти миловат’ к’о благим вјетром.
Ал’ за сјеме што из утробе твоје не клија више,
ил’ очи твоје, што ископаше ти их немаром,
што из њих, умјесто радосница суза,
у облаке, дижу се крваве кише
Земљо, родиљо наша,
О П Р О С Т И
свим бездушнима!

Фото: Циганска черга; Википедија

Не гледај у мени оно
што некада пред очима ти пукло.
Ни прасак, ни прах, нисам ништа томе слично.
Већ љубав гладну, сиротињску.
.
Нахрани циганку у мени
и нећу просити до краја живота.
Ил` веселу чергу распреми,
уз плам ватре постеља нек је трава.
.
Љубав чергара, јака је и врела,
сита им чула, а песма весела.
Срце тако не скапа,
отуд је прошња чергарског заната.

Фото: Пупољци бора; Википедија

Ишчилио пупољак младице
Испод покрова смоле борове
Засењен одсевом зубатим
Стрши у небеса
.
Пупољци долазећи
С муком пробијају опну
Док предходници разгранати
Мењају облик
.
Запахнут велом магличастим
Лије нектар животни
У инат себи самом
.
За увек.

Фото: Зеба; Википедија

Отела се птица из кавеза
Призвана топлином искона,
Звезде водиље,
Топлих боја нечега,
Неке снаге изван!
.
Зов је био јак,
Дао јој жељу
Снагу и храброст
Да прекине нити
Које су је у кавезу чувале.
.
И колико год је у кавезу
топло било и сигурно
толико је зов дивљине,
зов бескраја био јак,
јачи од неизвесности пута.
.
Отела се птица из кавеза
Добила сјај дуге на крилима
И лети
Лети ка неком путу
Ка себи…

Један трен наде, феб. 2009.

Фото: Ласте; Википедија

Ако прећутим пјесму
Док гледам у твоје очи
Ласте ће се успаватии
Скривене под твојим пазухом и
Остаће заувијек заробљене на југу.
.
Ако прећутим пјесму
Док спаваш у мом наручју
Онако снена и далека
Престаће да цвета дријен и
Твоје мале руке
Престаће да зову и воле.
.
Ако прећутим пјесму
Док љубим твоје усне
Љубав ће престати да капа
Са стрехе наде и чекања
И неће процветат трешње
На овој обали ћутње…
.
Ако прећутим пјесму
Ласте ће престати да долазе
Са југа…

Фото: Златна спирала; Википедија

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

Фото: Фототека Србског Журнала

Полудели смо на диван дан,
Провидно, дубоко, – нама, мила, знана;
И прослависмо вакцинацију која
Од муке, сумње, времена и трпезе
Рану коју крваре увредио је свет:
Волим наш плави и нежни цвет.

И опет сила окупила свет
У нашој болници миришљави врт;
Гледам где шетају два драга,
Срећно и хвала ти животни младеж
Оно што смо оставили иза себе. Далеко од њих
Сада смо, а они жале наш мир.

Нису баш ништа знали
То нас доводи довде. – Ишли смо у цвећу,
Славимо ужасна осећања која,
Због чега смо лепо полудели.
У новом свету нам сада добро иде,
А свет и не чује за њега добро;

Сумња у љубав, најтежа беда за нас,
Мин ‘ о и сати блаженог не узнемиравају,
Из прошлих дана љубав и њен знак
– Веза срца – остало нам је још;
Наш живот овде је светли тренутак,
Срдачан, кротак. Тај живот је лош

У којима познаници остају родбина,
Наша невиност не познаје свет;
Животно вино, језгро недостаје
Њима, а смета им глава.
И наша срца су исти звук
Забележите омиљеног и временског удица. …

Зато што смо дуге, верне миле, – зар не? –
Покидали су конце које нас везују
За простор, време, тонове и боје,
– Ланци живота који су увече;
Јер можда смо, сами хтели
Труд љубави и труд наше среће.

И гледају нас јер идемо
У мајицама са белим парком ове,
Где се болнички мирис шири јако.
Не знају више са животом новим,
Волим свој бесмртни знак.
… Погледајте ово! Немају росу која трепће очима….

Пустош ми ребра ломи,
Мале руке чекају да ме грле,
Зна да се тата ничег не боји,
И да ће доћи након олује.
Црвена ми постаде боја смрти,
А до јуче беше омиљена,
Не може човек ни да слути,
Како је заспати крај гроба,
Све сами гаврани црни,
Још би они месо да мрве,
Прашњаво лице,
Рањаво чело,
И слика у џепу крај срца,
Чиме се гордиш обични робе,
Једино вредно је оно поред срца.