Фото: Пут крста, Пут суза; Википедија

(Via Dolorosa)

Заробљен у празним ријечима
И бесмислима празне приче
У пролећно јутро кад пјевају птице –
Будим се.
.
Заробљен у празним ријечима
И лажљивим погледима
Оних који лају на звијезде
И вјечите истине
У Земљи
Без стида
Без Крста
Постајем свјестан
Оне бесмртне Истине –
Будим се.
.
Заробљен у празним ријечима
И бесмислима празне приче
Јуда данашњице
Што цјеловом
Буде Гетсимански врт у нама
И невине жртве.
.
Хране се туђом љепотом
И безгрешним мислима
Плашећи се Пута суза
Привучени звуком тридесет сребрењака
Што зову и маме иза сваког угла
Не плашећи се што
Лончарска њива упорно чека и зове..
Заробљен у празним ријечима
И лажљивим погледима
Оних који лају на звијезде
И вјечите истине
У Земљи
Без стида
Без Крста
Постајем свјестан
Оне бесмртне Истине и
.
Будим се.
.
Будим се.
.
Знам зашто!

Фото: Песник Румених Облака – Фраган Симовић

БЕЛИ СРБИ, РОЂЕНИ СТЕ
ДА ПОБЕЂУЈЕТЕ!
Срби морају да буду жестоки –
можда, чак и дрски! – у одбрани
Србства, у одбрани свих својих
расних и националних вредности.
Данас се води свети рат за Србство
на свим пољима.
Није пробуђен и освешћен Србин
онај који не види да се данас води
најпрљавији, најпотуљенији,
најподмуклији рат против Србства,
а превасходно против ВедСрбства.
Срби, ВедСрби имају доста
непријатеља, лукавих
душмана и врага.
Ко су душмани и врази ВедСрбства?
То су све ниже предаторске и
паразитске расе, као и све
ватиканске, јудео-кршћанске
вештачке и хибридне, измишљене
и умишљене нације.
ВедСрби су Виша Звездана Раса, и
будући Вишом Расом они морају да
сметају свим нижим, предаторским
и паразитским расама.
То је одавно познато у свим,
древним и савременим, духовно-
душевним наукама: све што је
ниско и неосвешћено, све што је
лажно и бедно, све што је вештачко
и хибридно, то у себи храни мржњу
према ономе што је изворно и
праисконо, што је племенито и
узвишено, што је господствено и
божанствено.
Србска надмоћ мора да се
испољава свагда и свугда, на
сваком месту, у сваком трену, где
год има и једног пробуђеног и
освешћеног Србина, ВедСрбина,
Белог Србина.
Срби, ВедСрби не смеју више бити
млаки и снисходљиви, болећиви и
попустљиви, већ – напротив! –
веома жестоки и дрски у одбрани
ВедСрбства, у одбрани свих
србских духовних, културних,
расних и националних вредности.
Јер, ово је тренутак свих тренутака
и време свих времена: или ћемо
победити ми, или, пак, они; а они –
то су сви наши вековни
душмани и врази!
Но, ја једно знам, верујем и знам:
победићемо ми!

Фото: Дуга; Википедија

Повежи се са Човеком – Јединим Богом
Повежи се са Знањем и бићем ВедАватара
И повежи се у Тиху са својом суштином –
Са свим својим дејственим центрима
Нижим средњим вишим и највишим
И повежи се са Телом Свешћу Духом Душом

Удахни вечни дах Творца који држи свет
Изреци потврди прихвати силницу – разјасницу:

Све религије и све духовне групе
Сви верски поглавари и духовни учитељи
Гуруи шамански прваци и сви други
Који не подучавају Божјим знањима
Чије су одредице – научно-духовна знања
За складно управљање свим догађајима
Управљање развојем Човека и Света
Технике свести о васпостављању
Оштрим ножем одстарњених органа
Враћању отишлих и вечном животу

И даље армирано цементирају Потку
Са застарелим нетачним магијским знањима –
Која следбеника врте кружно неделатно
И представљају кочницу-успоривачицу
За брзо и брже остварење Божјег Плана

Њих и нас- који не стварамо врло моћно
У пуном складу са многодарованом снагом
Коју од искона носимо дубоко дубоко у себи
Лепота Стварања ће упорно упорно и без осуде
Свакотрено призивати прозивати призивати

Фото: Фототека Србског Журнала

Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.
.
Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.
.
Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.
.
А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза, а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.

Фото: Фототека Србског Журнала

Из дана у дан бомбастичне и забрињавајуће вијести;

страх и пријетње хаоса лебде изнад људских глава, неизвијесност и „брижност“ за човјека и његове ближње… и гле чуда, све то до човјека из истог извора и кроз иста врата долази кроз његове очи, уши… кроз његов разум жељан одговора.

Неда се човјеку мира. Толиког је маха то ухватило да би човјек на трен помислио да је сув лист на грани чвршће везан за грану него ли човјек за животни дах.

А човјек… изгубљен, заглупљен, избезумљен., изблесављен… не одваја очи од екрана паметног телефона, прати сваки трептај одатле, као да му од њег зависи следећи дах. Он ЈАДАН тражи спасење а одатле му се јаднику, гле чуда, јавља његов СПАСИТЕЉ.

О „човјече, гд‌је ти нестаде „здрав разум“? Гд‌је ти је Савјест?

Отргни очи са екрана на трен, отвори их широм, окрени се око себе, погледај природу, дрвеће, траву … вид‌јет’ ћеш да они не маре за испразан садржај екрана. Научи од њих да разазнајеш истину од лажи, фикцију од чињеница. Врати свој фокус у сада и овд‌је.

Тада „контролори перцепције“ (а уистину твоја несвјесна потреба да будеш контролисан) неће моћи управљати твојим разумом. Тад најјаче и до сад најопасније оружје=медији, више неће имати моћ да управљају твојом пажњом, јер им је нећеш дати.

Вид‌јет’ ћеш тад да ти дрво зеленилом своје крошње показује на свој спокој а на твоју заблуђеност и глупост узроковану твојим сопственим избором. Ти, да Ти (Творац неосвијешћен Себе у човјеку) Ти бираш у што гледаш. ТВОЈ фокус одређује какву стварност видиш. А Ти си се заробио у екран… заборављајући да је тај екран само један мали дио Тебе и Твоје стварности коју за Себе пројектујеш на Свом божанском екрану; у свом Уму.

Па није чудо да се осјећаш као лутка на концима јер Ти си Онај који си се поистовијетио с лутком и који своју моћ предајеш у руке „луткара“.

Ко је онда „луткар“?

Ко други???

Опет ТИ. Другог НЕМА.

Ти си се поцијепао у поларизацији и сваки пол у Теби тражи да буде потврђен другим полом. Црно није црно без бијелог. Свјетлост се тад не може испољити без Таме.

Ах… Илузија …

…

И док писах ове ријечи, прије него ли схватих да корачам… нађох се у башти иза куће.

Склоних поглед са екрана.

Обли ме призор плаветнила Неба.

Поведе ме воља зрацима и вид‌јех Сунце како милује крошње дрвећа.

Потврдише ми и Небо и Земља оно што управо исписах:

„Истина је свугд‌је око тебе. Отвори очи-виђет’ ћеш је, отвори уши-чут’ ћеш је. Надасве отвори свој разум ка Богу- Бог ће ти се јавити у Срцу!“

Љубав ће тад обгрлити твој уплашени его и дозвати га Једноти душе у којој је спокој и јасноћа твог битисања.

Схватит’ ћеш тад све истине, а лажи ће к’о балони од сапунице нестати у даху. Никаква помрачења те више неће страшити јер ћеш свој свијет освјетљавати изнутра. Твоје унутрашње Сунце не може бити помрачено, јер између Њега и Тебе нема препреке; Једно сте. Небо је у Теби и оно не зна за помрачење.

Сви страхови и неизвијесност твог ега бит’ ће просвијетљени и претворит’ ће се у Љубав и извијесност. То је Твоја истинска природа. Тад ћеш (човјече) и медије вид‌јети за оно што медији јесу; оружје у рукама неосвијешћених. Но у Свјетлости твог унутрашњег Сунца оружја се заједно с егом топе и постају свијећњаци за душе чији пламенови горе захваћени Твојим вјечним пламом.

…

Овај дан је, човјече, као и сваки дан; дат ти да у њему освијетлиш таму своје ноћи. Сунце је у теби. Оно вјечно сја.

Како унутра-тако споља.

Како горе-тако доле.

Фото: Коњи у трку; Википедија

Кренула из Црне Горе три брата Зечевића. Сва три на коњима, а иза њи породице пешице.

Најстарији је имао најјачег коња, средњи – слабијег, а најмлаи – најслабијег.

Стигли су у Србију.

Најмлађем коњ цркне у Дупцу и он се ту настани са породицом. То су дубачки Зечевићи.

Остали наставише путовање.

Средњем брату коњ цркне у Милатовићима и он се ту, са породицом настани. То су милатовачки Зечевићи.

Најстарији брат продужи путовање.

Њему коњ цркне у Бабском Пољу и он се ту настани са породицом

Приповеда се да је јачина коња говорила и о томе како ће да живе ове породице. Јер, кажу, све до последњег рата, дубачки Зечевићи били су сиромашни, милатовачки – средњег имовинског стања, а ови у Бабском Пољу . богати.

Фото: В. Пантелић – Панорама

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава

Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Жена спава; Википедија

Србијо, распетога српства, жалосна мајко,
тужбалице и крвава вијековна бајко,
стамен међаш што укопан стојиш на балканској голети,
деценије сваке, црни гавран, више главе прелети.

Заспала си мучна јер је судба тешка да се носи,
цијелом свијету, страдалница, јуначки пркоси,
долинама твојим, мјесто ријека, тече крв мученика,
ој Србијо, у патњу завијена, судбина ти прека.

Ко те ломи, не да грању да излиста у гори,
муком твојом туђин се соколи,
корјење смо у кости ђедова увезали,
пред смрћу никад нисмо презали.

Вјечним сном Српкињица спава
склупчана у православном гнијезду обитава,
страшне море обгрлиле јуначке јој груди,
црном клетвом зора не заруди.
Ој Србијо, ко ли на те худи,
из вјечног сна ни Лазар те више не пробуди.
Р.Ђ.Вукана: Збирка – Бесамртна Градина

Фото:Фототека Србског Журнала

Онај осећај када се бориш да ни из чега
нешто велико створиш!
Када се бура у грудима спрема;
када речи утехе ни од кога нема;
када те твоје унутрашње борбе разапињу;
када од бола и глас утихне;
а сузе пресуше и усахну;
када руке не могу да макну
ни икону да дотакну;
када ока трптај постане претежак
и напор ти треба јак да устанеш,
на себе се ослониш и кренеш даље;
када ти цео живот у једну жељу стане;
када је она снажна и само теби важна;
када је ти разумеш,
заправо, онолико колико себе не разумеш,
а волео би јако да умеш, са осмехом да умреш;
када све на крају престане
и олујна бура се смири,
та жеља потајно из тебе провири.
Од среће и радости се насмејеш,
лепотом загрејеш.
Због те количине љубави која разара;
која постоји, али ти је гушиш,
сам себи снове тако рушиш,
та жеља не сме да се оствари.
Са њом мора да се остари,
да се контролише!
У супротном нема те више.
На трептаје које ти шаље, не смеш ићи
ни корак даље од тог замишљеног дела у глави
што границу непрелазну прави…
Снажно удахни и живот свој настави да волиш.
То ће те болети и када се поново родиш
ако се сада не ослободиш!
Само пази! Памет у главу тада!
Жеља је јако стара, ти поново млада…
Размисли добро куда ћеш са њом ићи,
где кренути…куда стићи…
Не смеш ништа заобићи!
Загрли је и не пуштај.
Као благо непроцењиво је чувај!
Љубав према Творцу Земље и Неба
на тај начин чувати треба.
Свако од нас да пусти свој глас;
да се отргне од земних пошасти
и ослободи људских почасти,
да никога не упропасти…
тек тада ће хармонија да завлада!
Сопственим усавршавањем
и духовним образовањем
свако треба да лети до Неба!

Фото:Еволуција човека; Википедија

Сав сам се савио и сам сам сав крив
и кога другог да кривим
док БОГА молим – живим
без Њега одмах скривим
коме другом да се дивим
Сав сам се савио
ма шта савио – раставио
растрошио опет на земаљско престројио
поново се пропио ДУХУ очи склопио
у лоше мисли се утопио
и жалио што БОГА и даље нисам славио
нервни систем ми се спалио
крвоток запалио сам сам себе удавио
опет сам БОГА заборавио
Молитву ДУХОВНУ храну запоставио
Сав сам се савио и сам сам сав крив
и кога другог да кривим
док БОГА молим живим
без Њега одмах скривим
коме другом да се дивим