Уведи нас у Храм
Божанске Љубави,
Пресвета и Пресветла
Богородице!
.
Да дишемо Светошћу
И Светлошћу Твоје
Материнске Љубави.
.
Да сваком ћелијом љубимо
Тебе, себе, Живот,
Нашег Творца и
Све око себе!
.
Да Љубав и
Живот рађамо и
Градимо путеве вечности,
Којима ћемо да
Се вратимо у
Твоје Материнско окриље.

Фото: Небески Учитељ; Википедија

Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки
.
Говорио си кроз мене гледајући у бескрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо
.
Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив

Фото: Виолинисткиња; Википедија

Удахнимо сад дубоко, интегришимо ово знање и вратимо се нашем свијету и појави добра и зла у њему…

Дакле, клавириста је Творац који својим рукама (интелектом и чулима) покушава остварити Мелодију кроз Музику.

Што је интерпретација ближе Мелодији Музика је пријатнија уху. Добро је само када је интерпретација доследна Мелодији, дакле када су инспирација и изведба у хармонији.

Замислимо само да се клавириста одвоји од Мелодије и насумице удари прстом неку дирку… тај звук ће искочити из хармоније музике и добит’ ћемо манифестацију … ЗЛА.

Какве то везе има самном, с тобом који смо гледаоци/слушаоци представе?

Ми смо свједоци манифестације и својим свједочанством потврђујемо ефекат Музике=представе.

Ако то сад поставимо у социјалне оквире, те сагледамо стварност која долази кроз дирке клавира (политику и односе међу људима) шта видимо?

Видимо много зла.

Творац се тотално одвојио од извора, од Мелодије и лупа по диркама клавира како му воља.

То лупање производи лошу интерпретацију свијета, те га доживљавамо ЗЛИМ.

Али као што клавириста, ако је лош интерпретатор, не успијева привући пажњу оних који осјећају добру интерпретацију Мелодије, тако и човјек-политичар који свира изван хармоније Мелодије (изван Љубави, хармоније и мира Бога) аутоматски губи подршку освијешћеног бића.

Недовољно освијешћено биће на то реагује, тј. ђелује кроз поларизацију (добро-зло) што га наводи да тражи излаз кроз супротстављање= борбу. То је зачетак сукоба, консеквентно губитка увида у хармонију и плодно тло за стварање хаоса.

Дакле, свједок, који је требао да свједочи изведби постао је Судија. Судија пресуђује и у његовом разуму постоје само двије могуће пресуде: КРИВ и НЕДУЖАН.

Када за некога пресуди да је крив слиједи казна=одмазда.

Казна је продужетак испољења поларизације. Дакле, ништа није ријешено, само се дошло до привидног задовољења поларитета али агонија се и даље продужава.

Тако када ми говоримо о добру и злу и упиремо прстом изван себе, ми уистину задовољавамо набој нашег поларитета који тражи правду=изравнање… равнотежу суптротности са сопственом вриједношћу.

То није како је намјерено од Бога.

Бог не суди, не осуђује, не пресуђује… Бог себи даје слободу воље да бира пут душе или пут ега (разума). И једно и друго су легитимни избори, али стварност која слиједи је дијаметрално супротна.

Ми требамо бити налик Богу: Не судити, не пресуђивати, не кривити друге, већ Савјесно БИРАТИ=расуђивати.

Савјесно бирати значи освијестити шта нам се нуди и прије но што закључамо избор (генеришемо перцепцију) морамо освијестити последице.

Само онај избор који собом доноси манифестацију душе донијет’ ће собом и Мелодију Виших сфера и консеквентно РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.

Све остало се треба одбацити и не упуштати се у поларизацију. Чим се упустимо у поларизацију постајемо Творци “добра и зла”.

Мелодија треба са буде наш циљ а не корекција или осуда интерпретације и интерпретатора.

На нама је стога да интерпретирамо Мелодију у њеном највишем потенцијалу. За то нам не може помоћи суд, само посвећена воља и пажња која је широм отворена према нашем Срцу; према колијевци Мелодије, према Богу који јесмо.

Лоша интерпретација треба да нам буде путоказ на Мелодији из које ћемо савјесно стварати хармонију Музике.

Фото:Пијаниста за клавиром; Википедија

Све што постоји у нашем свијету постоји управо зарад нас. Свијет је пројекција перцепције и стога постоји само у свјесности субјекта.

Да би свијет постао јединка мора да га формира, прво у свом разуму, да га пројектује својим чулима и да то освједочи.

Дакле, нема свијета без свједока који му даје вриједност нечег постојећег.

…

Шта је то онда што нас наводи да стварамо перцепцију зла у свом разуму?

То је наш ниво освијешћености.

Све док зло видимо изричито изван себе (ограђујући се) не схватамо његову природу нити га можемо анулирати. У нама се при том ствара отпор а отпор је управо оно што злу даје силу.

И добро и зло су постојећи једино у разуму-поларизатору онога који добро и зло види.

Чим видиш добро или зло то је знак да си створио суд о нечему.

Да ли то значи да зло, рецимо, не постоји изван разума јединке?

Тачно тако.

Да ли то сугерише да се нед‌јела људи овим негирају и да се њихово зло оправдава, дајући им слободу и легитимитет да се иживљавају над другима и чак да их елиминишу зарад сопствених циљева?

Да би уопште могли причати о стварности, било каквој стварности, прво морамо имати у виду слободну вољу. Без знања о слободној вољи не може се доћи до истине ни о добру нит’ о злу.

Слободна воља дакле јесте неприкосновена моћ бића. Да бића, али не и човјека. Зашто не и човјека? Зар човјек није биће?

НИЈЕ.

Човјек је створење а биће је оно које га из своје свијести ствара као сопствени израз, испољење.

Створење постоји једино у свјесности Творца, дакле у дуалности (Творац-Творевина), док је биће (постојање) Једнота свега-што-јест.

Да би то било јасније дат’ ћу једну аналогију:

Мелодија и музика на клавиру.

Мелодија постоји у глави клавиристе а музика само као изведба те Мелодије на клавиру.

Спој Мелодије и Музике се остварује ђеловањем, испољењем, кретањем прстију по диркама клавира.

Ако узмемо да сваки прст на рукама клавиристе представља један тон онда је лако вид‌јети да притиском на дирке клавира ти прсти стварају музику.

Међутим, прсти никада не могу притиснути цијелу мелодију, већ само фрагменте мелодије који, кад се повежу кретањем прстију по диркама, стварају ИЛУЗИЈУ МЕЛОДИЈЕ.

Дакле, Мелодија је оно што је постојеће у “глави” клавиристе прије него ли дирне клавир. Када га дирне (дирке) музика се појави и он својим осјећањем управља прсте да стварају шта? Интерпретацију Мелодије.

Ако Мелодију сад схватимо као оно чему клавириста тежи и упоредимо је са цјеловитом стварношћу бића, Мелодија би била циљ живљења којему тежимо, а успјешна интерпретација Мелодије би тад била оно што доживљавамо “добрим”.

Шта би онда ту било зло?

Зло је лоша интерпретација Мелодије.

Фото: Вилењаци; Википедија

ДАН КАДА СУ НАС
НАПУСТИЛИ ВИЛЕЊАЦИ
Вилењаци су после распршивања
атомских бомби на Хирошими и
Нагасакију почели убрзано да
напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико
година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци
дубље и чвршће, скоро родбински,
повезани са Белим Родом, а
превасходно са Белим Србима, они
су још неко време чекали и
оклевали, надајући се поновном
успостављању Реда и
Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао
да напусте Мидгард-Земљу, те да
препусте свеколики Бели Род
надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни
опити, нуклеарна испитивања по
пустињама, како на Истоку тако и
на Западу, они су схватили, да
овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим
физичким телима, бивајући још
неко време присутни у својим
етеричним овојима која се
пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела
Плавих Вилењака имају разне
нијансе зелене вагре, илити,
туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ
варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим
Вилењацима – о чему сам већ
писао – догодили су се средином
педесетих година прошлог века,
кад сам ја имао између пет и
седам година, а то је, отприлике,
било – сада то схватам – пред
њихов коначни одлазак
са ових простора.
Са ових простора, као и са свих
других настањених пространстава у
свету – сви Вилењаци, како Бели
тако и Плави – сабрали су се у
кедровим шумама Сибира, слично
птицама-селицама када се
сабирају пред сеобу, па су одатле,
у племенима и родовима, као
птице у јатима или пчеле у
ројевима, кренули пут
Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља
почела нагло да копни и сахне, те
да убрзано губи животну силу и
духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу,
сазерцава Мидгард-Земљу, јасно
ће видети, да је етерични овој
Земље изгубио оно праисконо
титрајуће и дивотно плаветно,
прозрачно искричење и
светлуцање, те да се уместо
небеско плаветног одсјаја, све
чешће указује тамно-плава,
прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке
Земље, нас – а кад кажем нас, онда
мислим на сва бића: на људе,
животиње, птице, биљке и древета
– све чешће, из мрачних сазвежђа,
нападају разни, веома подмукли и
опаки паразити, против којих се
све теже и, скоро безуспешно,
боримо.

Фото: Поље лаванде;Фототека СЖ

Ако одлучиш, једном,
Да отпловиш до другог света,
Да у овај се више не вратиш,
Знај, да тражићу трагове твоје,
По пешчарама сненим,
Куд си ходио радосно,
По ливадама топлим,
Над којима свици светле!
Тражићу те, међу гранама храстовим,
На којима си седео,
Отрчати до извора, с кога си воду пио,
Грлити стене и питати их,
Јеси ли ту пролазио!
.
Знај, да потражићу она два орла,
Небом твојим што језде,
Летећу за њима до златног зорја,
Где звезде се гнезде.
Брат мој румени, чекаће ме,
До тебе да ме одведе
А сестра моја, бела,
Врч воде преда ме ставиће,
У њему два љиљана,
Сами ће се у моју косу уплести!
Тада, стаћу пред тебе,
Да видиш, како срце моје душу прати!

Фото: Ерик Мандре – Два орла белорепана; Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Опрости овом дану који притиска груди
И на плећа, кô на престо, тиранин ти сео.
То ђаво гудалом кроз седе власи гуди,
Опијен најмањим треном кад си невесео.
.
Другима и себи ту недореченост силе
Опрости мишљу: Господ је твоја снага.
Душу чувај да тренутне среће јој не омиле,
Јер само љубави пуна она је искрено блага.
.
Опрости тамној ноћи, утваре фењер јој гасе,
Јер само мрак у погледима страх посеје лако.
Ал’ веруј – само ћеш испод крста наћи пут за се
Да не будеш на местима којима жури свако.
.
Само тад ћеш јасно знати – постојиш кô човек:
Што уме да воли, пати, плаче или се смеје
И бићеш сасвим на земљи док траје твој век.
Кад те загрли сунце или снег по теби веје.
.

Фото: Фототека СЖ

Негде у загрљају празнине пространства моја гледаш,
Као да тражиш векове заборава, а не видиш даљине.
Где год да се окренеш према мени пустош,
Као да стојиш неприметна и непостојана.
Дубина мрака у теби зјапи. Тишином ништавило зове.
Црни месец расипа црну тугу.
.
Око тебе ноћ стоји на стази. Не знаш раскршћа,
Нити звона што их тражиш. Не знаш мапу свога пута,
Ни где је та љубав која због тебе лута.
На твоје раме наслоњена тишина плаче,
Ни у себе погледати не смеш.
.
До кад у теби да стојим? До кад у тишини да постојим?
Љубав искидана до заборава.
Вриском једне сузе хтела би јутра да проговоре.
У очима лебде привиђења. Гледаш, а не видиш.
Заборав ти оковао поглед.
.
Питаш се зашто ћутање моје не проговори?
Бар погледом нек дохвати прошлост.
Бар за сећање, за тугу, за срце.
И сад гориш на ватри нечујних жеља.
Моја пространства те муче, што си све то имала.
Моје даљине те маме, да се дотакну снови.
Моје време у теби ће да постоји
И кад будем заспао у храму звезданих тишина.

Фото: Ђаци прваци; Википедија

Кад сјеверац вјетар

Покупи кости ноћи

И онда их пред ноге

Као споменар баци

Схватим да смо

До судњег краја

Само прваци ђаци.

Фото: Фототека СЖ

Не покушавај да ме у латицама
цвећа пронађеш
и да росу са истих попијеш.
Нисам више она што бескрајно лута
тражећи слику савршености света.
Не видим ти лице што се
извлачи из снаге која ти је потребна.
Дочараћу ти сув ваздух
што ћеш га мокром чежњом испити.
Нису будале важне већ оно што их чини таквима,
ниси ни ти остављен од заборава
већ од среће да препознаш ружу од трна.
Нисам ти рекла да је цвет
моје најслађе уточиште и бег од стварности,
од среће намештене
и искривљеног осмеха намаскираног.
Није то поглед стотина, то је мој један
једини јединствени дрхтај другачији
од свега на овоме свету,
другачији од тебе много, јер је мој.