Ја сам твој љубавник

Дођи ми

Отворићу

капије твојој љубави

.

Дођи, скраси се крај мене

Хајде да звездама

будемо суседи

.

Тако си се дуго крила

безциљно лутала

морем моје љубави

.

Ипак у мени си ти

скривена, откривена

у познатом

непозната

.

Ја сам живот сам

.

Ти си затворена била

у малој бари

Ја сам океан

његова надирућа плима

Дођи, улиј се у мене

Напусти овај свет незнања

.

Буди са мном

Отворићу капије

твојој љубави

Ветар исушен дува у лице

кад се играју речи – медитације,

после киша од борових иглица

слике-радоснице нариче;

чучећи молим ватру да се покрене

стављајући чепове у пуну бурад.

И видим три гротла

и два котла

и једну ломачу

и испечене хомосапијенсе.

.

Не састављам дланове

опирем се њима о глину подамном,

чекам надута своје стењање

и век просвећености,

конзумирам бациле за доручак

и пратим твоје скандирање као онда

док је било Послова и дана

kai musai pieriethen

и видим побеђивање и твој позив:

“Дођи потпуно сама

жртвоваћу најстаријег овна

и обљубити преминулу краву,

после ме можеш имати…“

.

Сећам се

из звоника је падала крв по нама

змије репатице извирише из својих каменова

обузео их наш млечни дах

и дијадеме по мојим рудима

мирис туњевине из наше косе

и коренови чичка на леђима.

.

Онда је дунуо ветар по очима

и уклонио нам трептај

тако да су нас воде пуниле

и на уста бацали смо течност молитве:

Живе нас поједите, о, ви, ритуалисти,

хвалоспевом и заклетвом

умирите маске умрлих предака.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“

Кад год имам заталасане видике и када ми се за тренутак чини да не знам шта ћу и где ћу, размакнем завесу илузије испред очију и кренем на високу обалу плаветне реке Истар.

И ево ме корачам громним кораком од седам миља, са упаљеном свешћу Свеспасења – 319817318. Алхемијски курјак у мени пажљиво прати сваки подзвук и звук, и сваки миг и покрет у великој разноликости ранојутарњег испољавања живота. Истрчава снажни бели сибирски пас живих и веселих очију, жељан Игре, као и ја. Јури шарену мачку, којој, чини се, није до игре. Потсетио ме је на једну од мојих прапостобина када сам био Чувар живе воде. Баш та вода свести ради у свим водама мога бића и, наново и наново, води ме на Истар. Захвалан сам белом псу на препознавању, и кроз њега се повезујем са родом паса – 8941898, са родом мачака – 471918498, и са свеколиким животињским царством – 55514219811…0. Нарасле су траве покрај пута и расцветало се ранорасцветавајуће пролећно биље. Повезујем се са биљним царством – 811120218 и са биљним душама у себи. Биљке су божји гласници и филтер енергија, баш као што су великодушност, задовољство, а нарочито захвалност, филтери за осећања.

*

Тече тихо Истар ка свом одредишту. Вода увек нађе циљ јер га чврсто држи у свести и креће се ка њему упорно, непрекидно. Уистину, несвесна дела су као када удараш у шерпу, пуне депое несвесног, а свесна дела се уписују у потку и мењају сопствену судбину и судбину света. И ја течем временском линијом ка Свециљу, уткан у живу златну сверу Свеспасења, која непрекидно исијава формулу коју је пројавио Аватар. Ова светлост помаже развој божанске стварности и гради Вечни живот. Када овај исток иде из душе, а трудим се да тако увек тече, јасно осећам пунину, јасно осећам целовитост – ја јесам, заједно са физичким телом.

*

Стапам се са околином и посматрам излазак Јарила на истоку, посматрам са сврхом и у пуној свести. Још више разбуђујум свест и енергетске центре понављањем спољњих и унутарњих звукова који отварају и подстичу уздижућу енергију. Јарило-Жарко ме притиска и греје златним зрацима. Надгуравам их сребрнасто белим које исијавам из мојих многобројних очију. У свести држим бројку 1891014 која из-бистрава окуларе да виде многобројне светове. Држим и циљбројку – 888 912 8188848 вечне љубави и лепоте која помаже да се стварају нови светови, јер, уистину, нема живота, нема љубави, нема лепоте, нема буђења, и нема духовног уздизања без стварања.

*

Враћам се кући непрекидно осећајући и држећи вечност у грудима и осећајући исту Силу- Вод, која држи мој дух, дух коприве, дух јастреба, дух пре-пе-лице, дух кремена… О, Лепото, о Љубави, како си дивно скривена у свим стварима и свим догађајима! Ипак ми се чини да си најлепша у очима мојих комшија, очима свих људи, очима животиња, очима биљака и очима минерала.

Уистину, уистину, Човек је безсмртно биће. Хеееј Дунаве-Истаре, низино плаветна!

Живот је трајање

који носи јаде

у понору суза

сваки уздах, јецај

као да нас пита

у чему је тајна

..

Породично гнездо

не свија се више

разорено блуди.

Унутрашњи вулкан,

пламена грдоба,

тера нас на патњу

у срцима нашим

препуњеним јада

покидане струне.

.

Све адске дубине

прогутаће тада

па ће тако заувек

нестанути нада.

Покосиће земљу

као косац поље

само ће нам ОНА

са Исусом сином

надахнути веру

приближити Богу.

.

С опроштењем греха

споменик ће дићи

освештатаће цркве

и њене олтаре

а новом човеку

што ће потом доћи

донеће му радост

и бистре изворе

нове божје вере

за рајске вртове.

Д:П: ??Небеска звона“

Фото: Богородица; Википедија

Највећи и најмоћнији храм на планети. Вишедимензионални пријемни и одашиљути осцилатор енергије свести. Космички интернет, он је светионик свемира, јесте интерпланетарни и интергалактички комуникатор, отац свим пирамидалним грађевинама на Земљи. На месту срчане чакре мајке Геје, кроз њега је покренута историја и кроз њега се завршава.

Ртањ је КРСТАСТА ГОРА, у свеприсутности космичких енергија јесте свети Храм, место вазнесења човека у Духу у више димензије.

На том светом месту све што видите на њему и около њега јесте извор живота и лек.

Кад сећањем ти се забеле јагањци,

Док из очију ти тама не избија;

И сред уздаха ти се упале свици,

А опет ти у очима ништа не засија,

Схватиш, пред животом смо пуки наивци

Гладни давнине крај пуних синија.

.

Сва пролећна јутра, летње ноћи вреле,

Мирис јоргована и сан босиока,

Нестали су с песмама што се нису среле;

Потрошене године рана су дубока

Без обзира беху ли тужне ил’ веселе,

Невине кô дете ил’ пуне порока.

.

Душом кад се проспу уцвале ливаде

И на свакој латици бисер прве росе,

А у теби ћуте свеле беле раде –

Што некад су знале мразу да пркосе.

Осетиш тескобу – нигде брезе младе,

Нити давног миља – чиле ноге босе.

.

Међу длановима мисли оседеле

Које исто боле јуче, данас, сутра.

Све границе ума што душу поделе:

На будне сутоне и уснула јутра,

И питамо себе шта то очи желе

Загледане у све једино изнутра.

.

На конкурсу „СЛАПОВИ ВУЧЈАНКЕ“ Дома културе Вучје,

песма Анђелка Заблаћанског -НОСТАЛГИЈА освојила је прво место.

Предлажем ти једну трампу

јер знам да те плаши тама:

ја ћу да оставим лампу

а ти се успавај сама, важи?

.

Јер, у тами ничег нема

чег’  на светлу било није

Нема але која дрема

ни баука што се крије

.

нити злоће што се спрема

да те мучи да те бије:

СТРАХ је име тог проблема

из твог лица крв што пије!

.

Просто светлиш тако бледа

– стварно може да се гледа

кô уз батеријску лампу!

Хоћемо ли ону трампу, кажи…?

(rap intro)

Град је тежак, људи су груби,

искрзани погледи, шкрипави зуби.

Ходам кроз буку, нешто ме зове,

осећам потребу, нејасне изазове.

Заборав стеже, пролазе дани,

прикази милости опет долазе сами.

Преноћи годину, преноћи десет…

Морам да одем, треба ми ресет!

(prelaz, uvod, blues… sa rapрingom)

Чекај…

Није добро поћи пре него си спреман

Да походиш праг свој, замагљен и древан.

Где је отаџбина опстајала

и када је није било,

у времена када се биће њено

само у сновима и нади крило.

Ево ме…

На камену древном стојим … да постојим.

И сећам се свега што и не знам како знам.

Године силне покушавам да пребројим,

из мрачне тишине све приче да спознам.

Тражећи историју пронађох себе

тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.

Са мртвима зборим, све бољим од мене,

И питам где да кренем у временима худим.

Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало

и долазе стрпљеном понекад у госте

Све што срцу шапну у пар речи би стало.

Говоре праведном лекције просте.

Понос као свећа, као тамјан кротки,

у висине плаве тад поче да ме диже

Врећу гордости, терет огромни

За пар степеника ту одложих ниже.

И чух звона у тишини века

Звона што трепере и када су тиха.

Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека

И наде што стаде у ова два-три стиха

Неки витез кнеза Лазара, коме није запамћено име, подигао је у Дубцу цркву посвећену свом владаоцу – Заштитнику. Учинио је то после погибије кнеза Лазара на Косову.

Црква се називала Лазарица.

Ту је, код данашњег гробља у Горњем Дубцу, капела брвнара која својим именом чува успомену на стару цркву.

Р.М.М: “Јеличке легенде’‘

Пут кроз шуму, до огњишта,

ходочашће је ка жртвеном крсту.

Ка осоји омрченој,

“чардаку ни на небу ни на земљи.“

.

Са оне стране свијета

моја баба Љепосава

опело поје огњишту.

.

Ја њему мараму вежем,

у ходочашћу, кроз шуму, до куће,

лелеком ове пјесме.

.

Збирка – “Ужарена лаванда“