Сањам те, а ти ме гледаш у том трену,

сањаш ме,  а у мислима ми бдиш

понекад прошетамо нетакнувши ногом тло

понекад када птице полете у јату изнад наших глава ,

благодаримо Творцу за све.

једно велико хвала

из срца полети у јату сребрних птица

гласника …

.

Не сањам,

живим!

У сваком постојању све исто је,

када се речи из душе кажу

тада слова остану нема,

заћути све

само се чују речи у срцу

да волиш мене …

да волим те!

Безвучност простора постаје опипљива

Одјек тишине успављује кућу

Тишина је праелемент

из кога је све настало

све настаје

и све нестаје…

..

Тишина смирује трзаје мисли

Тишина зиба колевку дана

Тишина зацељује ломове душе

Тишина призива сећања

Тишина призива нежности и радости

Тишина призива гласове који ће доћи…

..

Тишина ме гледа беспрекорно

У тишини се огледам какав јесам:

Тишина је огледало моје душе.

.

Тишина је изобиље настало из празнине

Тишина је њен глас –

а ова кућа је Храм Тишине

који сабира и порађа безбројне светове…

.

У тишину ћу поново ући

кроз тишину проћи

из тишине изаћи

миран и чист

још једном.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Ситно разбијено је зеленило бреза у огледалу

плавог небеског студенца

на чијем травнатом дну

лежах летос.

Али тад се нису грабили лакоми за срећом.
.

У рујавом пламену гори већ

кроз таму јелове шуме храстов пут,

опет је. дакле, јесен запалила ватре своје

у шуми без наде.

Али ја залуд чекам некакву експлозију.

.

И тупа ралица сунца већ преора

тешко стрњиште облака

од источне до западне међе

за сетву снега.

А шта месец ради? Једини он треба ноћу да жање.

.

Свеједно: Мораћу и ја пожурити.

.

Поезија Лужичких Срба; Приредио Предраг Пипер

У том свету где личности стоје

Са улогом нејасном ко даљ

Остарити ми ћемо обоје

Ко у бајци кад остари краљ.

.

Догорева, светлећи стрпљиво,

Живот наш у крају што је драг.

И ми овде чекамо ћутљиво

Судбину да збрише и наш траг.

.

Али кад у залисцима твојим

Засветлуца сјај сребрн и тих –

Растаћу се са свескама својим,

Поцепаћу и последњи стих.

.

Нека душа, ко језеро, кваси

Праг подземних врата тако тих

И црвено лишће нек се гласа

Над водама, не дирнувши њих.

Сунце ме у срце птицом стреља

Да паднем на дно одјека и зазвучим

.

И не могу се вратити као по своју смрт

Узети остављено вратити сувишно

Па изронити као дављеник на обалу цептећи

.

Све што примам далеко је од мога

А моје је: лист што пада риба кроз руке

.

Глас ми до врха пун масне иловаче

Прска ребра кроз која излазим

Остављајући за собом невезан брод

.

Све што нађем мислићу ужарена је поткова

Коју ћу уз крв са сунцем да притискам

Ходај, само ходај, говори,

послуј нешто по задатом времену,

по добрим малим мукама.

Од белега до белега како је речено.

Ходај. Земља ротира.

Промичу путници ка хоризонту,

по ваздан пили се нешто и скапава.

И оно што не зна, витла се,

грдосије небеске саме држе своје канапе.

.

Свој си дом, ходај

са пртљагом лепих звери и јагњади,

тихим бестрагом, и то се може.

.

И оно подводно кад се осили,

самоникли накот што би горе,

па оно душино, одсјај и звоњава,

ходај само. То што те обележило

већ види простор из ког не исходиш

и мало даље, мало даље.

Два сунца се гасе (господе, благ буди!):

Небеско – и друго усред мојих груди.

.

Да опростим самој себи да л ћу смети –

Што су ме два сунца скретала с памети?

.

И оба се хладе – њихов зрак не бије!

Угаснуће прво оно пламеније.

Свиће зов у грлу птице у коме се небо љуља

Док се одвезујем корена и пружам руке

.

У слух даљине одапињем наду као зрно из цеви

Да се врхом својим зарије у бескрај

И остави траг по коме ћу збиљу да сањам

.

Улећем у ветар да ми сјај расцепи вид

Низ који се на прагове свог времена сливам

.

И док дрвеће дишем сетим се

Између два предаха два мора даљине

Шта заборавих и чему непотребне ствари

.

. Све док ми се корак у прашину не излиже

Горећу пут точак преко кога не могу даље

Као телашце, кад крилцем маше,

У сунцу се преврне мало –

И запаљиво стакленце наше

На емпирију се већ дало.

.

Ко комарачка ситница нека

Јечала је по зениту правом

И кришом се сред зујања мека

Мучила трешчица у плавом:

.

О, не заборави ме, казни ме,

Али ми дај име, учини.

Појми – биће ми лакше са њиме

У бременој плавој дубини.

У јесење јутро

Пупак је постао

Око

Из којег Космос вири

И лишће шуми

Кроз постељу.

.

Будим се

Загледан у бездан

Пупка и јутра

Жваћући доконо

Ноћашњи сан…

.

Пупак је постао

Око јутра

Из којег умјесто сузе

Лишће испада

И зове те назад

У јесењу постељу…