Из дубоке шуме где лежим

Пратим лет једне птице

.

Кад шири крила да забије се у бескрај

У мени се одмотава змија љубоморе

.

А она као да ме примећује све више

Небо под крила баца

.

Кад се у грудву скупи сва – горећи пад

У мени злобна срећа лажним златом засја

.

Потрчим озарен да видим малу смрт –

Кад изнова се обрушава!

Змај је биће твоје

суштинско и древно

-сети се…храниш ли а?

*

Ветар милује

и дахом шапуће

дух срце узноси.

*

Тек будни сањамо

Сан најузвишенији

-из најдубље Ноћи бића.

*

У земљу Семе

поруке чува

ка Сунцу их носи

*

Иницирана Змија

знања изгубљених светова

носи

Ох какав сан је обузео мене!

Како зору у себи да нађем

Да уберем бар један цвет

Који добра знам

А знам где треба да га тражим

.

Али како доћи и како долетети до сунца

До оне тајне планине

И убрати цвет што на тебе личи

Да га ставим на груди твоје

И да вас љубим и да вас чувам

.

Јер ти си тај редак цвет

Који расте и цвета

На степенастим литицама

До којих допире само сунце

.

Лице твоје одувек памтим

И твоја уста мила

Као врело лето

Насмеј се и шапни ми

Ја сам твоја твој цвет

Волим те

Као врело лето воду чисту

Даћу теби дан и ноћ

И љубав такву исту

.

Прелепи цвете

Молим те

Сиђи низ литице своје

Донеси богињу у себи

На тренутак буди птица

Додирни и небо и земљу

Споји наше светове

И донеси безкрај

И љубав вечну

Сенка

У зениту

На длану

Сенка обитава

.

Сенку катарке

Пресеца делфин у скоку

Затим зарања

*

Со

У утроби земље

Со станује

-Реч

.

Као со земље

Речи остају на путу

Којим ходамо

*

 Вир

Со клизи

Током живота

-Вир

.

У виру

Облаци и звезде

Негде одлећу

Лирски записи  Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност. Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена. Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности. Сва велика уметничка дела надилазе Време. Нису у власти Времена, нису подложна Времену. Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност. И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства. Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело. Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе. Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте. Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва. Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

Дуње мирис прелеће у ноћи заспалој

Оштрином лепоте буди је!

Месец заљубљени зрацима загрлио је!

Хукну сова, златно дрво надлете

Мирис на паперју у оносвет понесе!

И чују се ћукови и веверица дозивање,

Чуваркућа главу подиже ,ослушну у сан утону!

Мирно је!

Загрљени двоје, по облавима ходају,

Љубављу божанском зачарани!

За неко време, ко зна где ћу бити,

ни имена се мога неће сетити,

мисао ће сама да одлети,

нек буде шева, нек слободно лети

јер она мора обићи свет,

летети цео век, јер ником зло не пише

нити сузе било коме брише.

.

Треба волети снове, хемију душе

ко светлост вечну, јер предсказања

и рачуни враћају на лета започета

и трају и сада у смирају.

.

Иста нас ноћ велом покрива,

небо светлост шаље свима,

а ветар позиве шаље и даље носи

небески позив херувима.

.

Заборавите календар,

гласови птица неће умрети,

треба их чаробне увек волети,

а ако цвеће изгуби боју,

нађите песника у себи

да вам испева китицу коју.

Да ли је твоје лице

то што овај врт краси?

Да ли је твој мирис

то што овај врт опија?

Да ли је твој дух

од овог потока

створио реку вина?

.

На стотине њих те је тражило

и умрло тражећи

где се кријеш иза сцене.

.

Ал’ није

за љубавнике ова бол.

Овде те је лако наћи.

У поветарцу си

и у овој реци вина.

Други део

.

Ја чезнем за својом прелепом земљом и љубим њезин народ ради његове беде. Али деси ли се да, потакнути израбљивањем и оним што зову „патриотским духом“, житељи моје земље постану убојицама и насрну на земљу мога суседа, тада ћу понад сваке човечје окрутности мрзети своју земљу и своје људе.

.

Појем молитву свога родног места и жудим видети дом свога детињства, али ако су људи у том дому одбили пружити храну и уточиште вапијућем намернику, обратит ћу своју молитву у бес и своју чежњу у заборав. Мој унутрашњи глас казат ће: „Кућа која не прими онога којем је то потребно, није достојна ничега доли разарања.“

.

Ја љубим своје родно село делом своје љубави за своју земљу; и љубим своју домовину делом своје љубави за Земљу, која је читава моја домовина; и љубим Земљу свим својим бићем јер она је небо човечности, манифест Божјега духа.

.

Човечанство је дух Највишега Бића на земљи и то Највише Биће посвећује љубав и добру вољу. Али људи се изругују оваквим учењима. Исус Назарећанин је слушао и распеће бијаше оно што доби; Сократ чу глас и склеñаше га и исто тако паде телесном жртвом. Следбеници Назарећанина и Сократа следбеници су Божанства и како их људи не могу убити, исмевају их, говорећи: „Поруга је горча од убојства“.

.

Јерусалим не могаше убити Назарећанина, нити Атена Сократа; они живе и даље и живет ће вечно. Поруга не може ликовати над следбеницима Божјим. Они живе и расту заувејек.

Слуге пакла, куда вас води

ваша мисао натољена бесмисленошћу. Куда?

Не, у моменту што ти дарује све

никада не може бити правила

јер закон је само за бесмисленост.

Не може се ишта дохватити,

нити се ишта може имати као постојеће.

Све је лажно, па чак и тело

које понекад осећате као могућно.

Ви сте универзални творци широке пољане

посуте устрепталим ружама

које се боре за свануће и светло.

Редови сунца и топлине

пружају своје зраке помамно,

но ви их заиста не прихватате

јер јача је бесмисленост

и тежња ка неком вишем положају далеком,

који не, није ништа

до избрисани непостојећи тренутак,

а све је лаж

и ваше тело и ваша душа

која не осећа моменте

живљења живота,

прича која не постоји.