Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука дјевојачка

На прозор,тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња —

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Кад гледам лишће како пада листом

И слеће на коцку калдрме дрвене,

Почишћено – као сликарским кистом,

Скончавши слику свретка, крај мене.

..

Ја мислим (већ се ником моје тело

Не свиђа, нит мој изглед сетом плављен)

Како је: жут јасно, зарђао смело,

Један такав лист на вру – заборављен.

Док читах слово о генију нашем

ком ненадмашност и О Нил изрече

обрех се у сећању детињем

кад живот мој је почео да тече.

.

Летех и ја са крова малога

са кишобраном у рукама двема.

Да не буде пада ми болнога

ашовљена ме земља спасила.

.

Едгара Рајса када сам читао

и упознао његовог Тарзана

у парку сам са дрвета пао

не издржа ме бршљенска лијана.

.

Карл Мај ми Винетуа даде

и отад почех стреле правити.

Кад једна сестри на главу паде

и са овом игром морах престати.

.

Ископах рупу за моју корњачу

до које од пумпе спроведох воду.

У водоток убацих обртњачу

од кукурузовине сачињену.

.

Дете из дома у дружбу довели

родитељи моји – просветари.

Да се играмо га оставили

а он моју корњачу удави.

.

Из света књиге машту сам црпио

да коловођа играма будем.

И деригаће сам тако открио.

Играсмо се на туру клизањем.

.

Кажама књишким машту сам палио

да буде ватром вечности моје.

Играма радости сам је жарио

да ми се тело и душа споје.

Пијући коринтско сунце

Читајући прастари мермер

Грабећи напред кроз море винограда

Циљајући харпуном

Заветну рибу што умиче

Налазим лишће што сунчев псалм напамет учи

И жива се обала с радошћу отвара.

.

Пијем воду, сечем воће

Заривам руке у наслаге ветра.

Дрво лимуна шири полен лета

Зелене птице ми цепају снове.

Одлазим с погледом, широким погледом

Ка свету што по мери срца

Постаје предиван изпочетка.

Одисеј Елитис – добитник Нобелове награде

за књижевност, 1977. Превод са енглеског

(Уметност превођења) – Давор Вујовић, окт. 1998

Смејте се тамне, узоране њиве!

Ви сте ми биле озарење душе.

У вама старе успомене живе,

посрће живот, сад Камендин руше.

.

Над њим су давно распрсла јутра,

попут маслачка, ливадом се сеју.

Мозда ћу му опет доћи сутра,

да ме три сунца, у трену, греју.

.

Само што не бих видела стазе,

багрењак бели, у мају, кад цвета.

Сада их, сигурно, други газе;

давно је прошло тридесет лета.

.

…И ништа више ту није исто.

Нису му вие исте ни птице.

Посецен багрењак, кад не олист’о,

уместо њега, сад су оранице.

.

… И док ми тугујеш, узорана њиво,

вену ти травке, тугују у тами.

У своме сјају, Камендин је снив’о,

сад, напола срушен, изгара и чами.

.

Песма из циклуса „Откоси“ у збирци –

“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

За звонку храброст векова што ће доћи

И за људско племе што високо гре

Ја се лиших чаше на пиру у ноћи

И весеља и части своје све.

.

Насрће на моја плећа век-вукодав

Ал ја по кожи нисаам вук, од тих.

Угурај ме боље, ко капу, у рукав

Те топле бунде степа сибирских –

.

Да не гледам слабе, ни мекога кала,

Крваве кости на том точку злу,

Не би л у лепоти првобитној сјала

Лисица плава мени кроз ноћ сву.

.

Носи ме у ноћ где је Јенисеја хук,

Где борови до звезда дохује;

Зато што по својој кожи нисам вук

И што лаж моја уста искривљује.

Имамо дане сваке

од беде до мераке.

Данас , није дан сваки.

.

Чувај ме Боже, оних дана

кад се дигне тарапана!

Радио јавља, вест је кобна:

„Усмртио, мрав је овна?!“

.

У инбоху порука страшна:

„Десет их шаљи и мени врати,

да те проклество не прати!“

.

Бркати Мрга пише строго:

„Чуј де мала, имаш ли вибер?

Пошаљи сличицу коју

да задовољим душу своју.“

.

Вукови завијају, небо се ори:

„Ничија до зоре не гори!“

.

Два се иста за руке држе

О Боже, Боже нек се спрже!

.

Један ми отвори љубавне јаде

и оде заувек у блокаде…

.

Фала ти, Боже драги

што ме овим даном награди,

те чух само вест розу

купила сељанка за приплод козу.

Сву ноћ се вода мучи, не одмара.

У уљу лана дажд до јутра ври.

И под поклопцем модрим кључа пара:

Пуши се земља ко у лонцу шчи.

.

Стресајући се, када скоче траве,

Ко ће роси да наслика мој страх

У часу кад се први петли јаве,

За њима други, затим сви у мах.

.

Одвајајући време по имену,

Наизменце зовућ мрак у њему –

Прорицаће они и промену

Киши, земљи, љубави и – свему.

Расту и падају плодови пуни сока света

док губим тренутак ту ватру сећања

на чудесне листове обалом опруженог лета

тешке од сна и мутног предсказања

.

Јер све што љубисмо збило се у мрву времена

безначајну можда за сваки други час

или је то одсјај тек пробуђеног семена

што до заноса подиђе свој глас

.

Моје је све и ништа веће од сваког изобиља

и мрав је велик кад има шта да губи

пијући срж дивне смрти пуне слаткоотровног биља

нико од нас не стиже ни сунце да дољуби

.

Јер пребрз је наш ток и као море пенушав

док се пробијамо до себе и неразумног света

виђено у пролазу како бунован и тршав

јури кроз ходнике испражњеног лета.

Пространство безкраја

плаветнила воденог.

Царство осећаја

срцем љубљеног.

Кап свака додирнута душом.

Биће жене стоји   

заплављено топлином.

Пред призором. Творца даром,

Песмом, само души чујном,

Прославља се љубав

простором ванвременим!