Тихо се кроз магновење назире тишине ход
кроз бездане обамрле за откуцаје ноћи,
провлачим нити кроз резове душе крваве
на прагу тишине, анђео дотаче небеса свод.

Баршунасте се капи расуле као рубини дуж свјетлосне одоре,
тамо гдје браћа ратују и гробне крстаче говоре,
тамо гдје душа страда и од смрти не преза,
гдје се јуначким срцем страху навуче реза.

Огњено срце, запали лучу српскога рода
на попришту гдје се јуначки брани слобода;
тамо гдје се Херцеговина Светог Саве љуби
до судњега часа, када ријеч Божија затруби.

Колијевке су крвљу задојене грудима што тихо јече,
ни гласа, ни вапаја, стале у њих све боли неизреч’не,
са оштрице мача вјековна се судба ко одбљесак јавља,
српске мајке још рађају браниоце православља.

Као свици сјајни им ореоли у вјечности свјетлошћу зраче,
не заборави јуначе, небески ратници одоре облаче.
Ноћас је босиљак миомирисом душе опио,
свети Димитрије на јуначке груди уморне руке склопио.

Фото: Босиљак; Википедија

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фб страница – The Garden of Eden

Сви смо ми потекли са истог изворишта.
Све нас чекају лична упоришта.
Воде се у поднебесју ратови за светилишта.
Свуда су бојишта.
Води се борба за територију небеских склоништа.
Сви смо ми рођени
као Христови ратници.
Без Њега, ми смо ништа.
Рођени као Христови,
а све нас чекају дубоки гробови.
Заслужили смо такву патњу
јер постадосмо греховном вођи робови.
Различитим путевима
до палих анђела смо вођени.
Мислили да слободни смо,
а ми никада нисмо били ослобођени.
Били смо само прилагођени.
Ево, иконе већ крвоточе!
То је знак да рат предсксазани отпоче
За веру!
За част!
За слободу златну!
Браћо моја, кренимо у поворку ратну!
Када икона Мајке Божије сузу пусти,
значи ли то да смо као сува земља пусти
као неплодна ораница, препуна издајица?
Небо таму на нас спусти,
неприметно, лагано, мало по мало.
Немојмо мислити да нам знак
пре свега није дало.
Нико, али баш нико неће да попусти.
Гордост искорени!
Остадосмо немушти.
Сви ми гледамо шта је ред,
а бесмисао нам оде у недоглед.
Чудних околности настаде сплет
и створи се неки полусвет.
Не схватамо да животни ток има
свој распоред и ред.

Мржња пулсира у ритму мира.
Снажно чула иритира.
Баш онда кад човек
напуни срџбом и срце и очи
тад икона света од бола Крвоточи.
Господ је за нашу бол
затворио очи.
Док икона са Часног Престола
нас опомиње,
зло се јавно исповеда.
Више се и не крије. 

Фото: Чудотворна икона М. Божије; Википедија

Ту, где је данас заспала јесен
и биље прекрише магле луде,
цвет’о је некад, јоргован занесен.
Сад му се више травке не нуде.
.
Магле су трагови касних јесени,
владари неба и свелих трава,
ту, где још по неки цвет занесени
у титрају мог ока спава.
.
Пољане тону празне и пусте
у оне, касне јесени, дане.
Спушта се магла у шуме густе
и ко зна кад ће Сунце да гране?
.
Па да се опет насмеје свануће
и заспе сутон у смирај дана,
приљуби травка уз младо пруће,
устрепти пупољак јоргована.
.
Па да ми опет бокори цветни
заклоне небо и срећно лице,
к’о некад што су, у час ми срећни,
док ја Те гледах нетремице.

Фото: Магла над шумом; Википедија

И запамтите у дан свог и з л а с к а
Моје речи записане на длану велике в о д е
Чека вас тежак пут кроз п у с т и њ у истине
Која боли јер видећете својим невидљивим оком
Свет онакав какав јесте
Пун лажи и обмане дубоке мржње
Којој је т е т о в а ж а циклонске з м и ј е знак
И болеће вас све то

Али доћи ће дани
Кад ће вам искре лепоте
Давати крила и летећете

Свака н е п о в е з а н о с т са вашим исконским бићем
Чиниће вас слабима и водити у п р е с п и т и в а њ а
Која немају крај
Идите и волите људе
Будите срећни на свом путу
И стварајте и остварујте снове
То је све што ја могу да вам кажем

Фото: Пустиња Тар; Википедија

Хода по земљи
А душа му небеска.
Лемур у страху

Јутарњи зраци
Низ брезу се сливају
И искре у страну

По небу проспи,
Разуздај мисли своје.
Нису више твоје

Чулан и силан
Док не будем разуман
да био би уман!

Фото: Бреза; Википедија

Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда

.О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Када ти кроз груди тече река-Љубав
Кад ти Сила игра од стопала до главе
И кад имаш жарне очи од драгуља

.Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна

.Утихни шум одлучи! безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
(Ова басма – ове речи – то су Богови!!!)
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:

Творац Љ у б а в Безкрај Вечност Светлост
Душа Свет Живот Дух Свест Тело Мудрост
Мир Радост Склад Срећа Знање Лепота
Доброта Самилост Храброст Благодарје

(Последњих 30 речи добро је увек понављати.
То су најчистије силнице (мантре,), оне су Богови.
Понављањем оне ће ући у мислени ток и заменити
несувисло и штетно размишљање и преобликовати
судбину у смеру вечног развоја.).

Фото: Фб страница – Secrets of Nature World

У богатству мисли, како ћеш са достојанством сносити сиромастину.
У срећи мисли, како ћеш са достојанством сносити несрећу.
Када те људи хвале мисли, како ћеш с достојанством сносити њихове поруге.
А целога живота мисли, како ћеш са достојанством умрети.

Фото: Фб страница – Mina elegant

У доколици, сањарећи седимо
За кафанским столом,
Свако, у ствари, сам са собом
Као с каквим ореолом.
.
Уоколо нас пролазници,
Рекламе, аутомобили;
Слика иста, ал као да никада
Ту пре нисмо били.
.
И свакоме се од нас
Нелагодно учини
Да му свет под кошуљом
Као мрав по кожи мили.
.
Окрећемо се, гледамо:
Бљешти живот у градској ноћи
Као исток пустињаку
Изгубљеном у самоћи.
.
И неко крикне, под точковима,
На очиглед нашу:
Нешто нас подземно додирне,
Ал нико не испусти чашу!
.
Све је наоколо блиско, на дохвату,
Али ништа наше ту није;
Зачас се уплашен поглед,
Ко стакло, о поглед разбије.
.
А кад сви оду у смерове своје
Неповратно загледани,
За столом останемо само ми
Свим тим – затрпани.

Фото: Хотела Москва; Википедија

У врели дан, сам застала,
да л додиром ил погледом,
збуњено очарана, не знам!
У врели дан, на улици, једног града
Нестварно је преда мном срна стајала.
.
Немушто је говорила да слободно хода
негдашњим пропланцима свога крда
и да могу да јој се придружим, ако желим.
.
И пролазисмо поред дрвећа и високих трава,
Кроз ветрове што носили су прхуте птица.
–
,,Види реку Белу“ рече она!
Дуго сам чеекала, чувала те док си спавала.
Сад сећај се, како беше пре еона.,,
.
У врели дан пред очима мојим нестаде.
Позвах је!
Зачуо се само глас далеки.
,, Довела сам те да разбудиш се!
И ево,
Добро је сад све.“

Фото: Срна; Википедија