Прича се да је град на Ћави, у Лису, градила Проклета Јерина..  Град је био утврђен: чувала га војска да нико у његга не уђе..

.

Град је био пуст. У њему се, поред војника, налазила још једино златна девојка. Она је за деспотицу Јерину на златном разбоју златне ћилиме ткала. Ткала је само ноћу, па је цео град од њеног рукорада и месечине бљештао.

.

Један од чувара,случајно, једне ноћи, у сенци пуног месеца, виде лице златне девојке и би просто опчињен невиђеном лепотом. Зажеле да је обљуби.

–

Би опет ноћ кад уграби прилику за то. Цело је брдо пламтело, те ноћи, од златнога сјаја.

.

Пришао је девојци. Она је цикнула, ухватила га за перчин и бацила низ литицу. Затим је извадила златан нож испод скута и поклала све чуваре града.. Са златним разбојем повукла се , иза тога, у једну пећину, где, и данас тка златне ћилиме.

.

Из те пећие, само поекад, и то ноћу, излази да се напије воде са Белице и да златно лице умије.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Презрело је и опало још једно пролеће

У Лепотанији – благословеној Тијанији…

Време лети но не може прерасти Вечност

Нити свет може бити већи од Безкраја

.

У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај

Негујемо белутке биљке а и дивље зверке

Људе подсећамо да су пра-праслика Бога

Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо

.

До јуче је живот таворио у утроби смрти

Сада се измигољава дубље дише издужује

Умирања бледе и брзо постају прошлице

Вечно растући живот постаје Норма Творца

.

Еонима су учења туђина утезала универзум

Па се чинило да наличи на уснула човека

Кога су женили прастаринским одабиром…

Онда засија Лепота – семе и плод Стварања

.

Љуљкам се између две реченице – бистрице

И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо

И да у земљопис сложим четири стране света

–

Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини

И јаснознам да немост много што шта скрива

Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех

–

О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!

Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај

А то је уистину једина наша неумитна судба

Месец се просуо долинама греха

У вучјим урлицима ноћ се сакрила

Јаук загрливши сред најлуђег смеха

Пред ђаволом стали анђели без крила

.

Бивају све тиша манастирска звона

Бедеми простоте у поглед су стали

Нејасна и себи дрхти васиона

Јер велике душе разапеше мали

.

Очи је склопила пред страхом истина

Небеса и Земља више не говоре

Јер сад лаж борави у капима вина

Сопствену пучину прогутало море

Ој Косово срце у грудима,

Песмо тужна црних птица риме,

Светињама окићена поља,

Тамјаном окађене њиве.

 .

Јунаци тамо васкрсавају

Да мрачњаке у земљу сатерају.

Да злехуду судбину  промене,

Да оставе и они знамење.

 .

Свака груда крвава и болна,

Свака травка памти неку битку,

И данас се чује топот коња

Као фијук памтиш сабљу бритку.

 .

Нек се Небо на земљицу спусти,

Ја л да целу земљу тамо дигне,

Јер се чемер и јад накупио,

Да одрасте нико ни да стигне.

 .

Ту се бију највећи бојеви,

Ту се позна јунак од нељуда,

Ту се душа надогради хитро

И вазнесе до Божијег суда.

 .

Ко на Космет крочио још није,

Тај Србином не мож да се зове,

Јер се тамо бије битка света.

Тамо звона најтужније звоне.

Стотине листића шимшира

поред мене чине оазу мира

и све беспрекорно пулсира

са нарцисом охолим у баштици,

за столом, уз ветрић ветропира.

.

Раскалашно подиже свежину срца

које питко пулсира окићено дамарима.

Наспрам овог жироскопа пролећа

нижу се сећања премалећа,

доносе мирисе далеких јоргована.

.

Али вихоре смисла ништа не квари

осим што су пожутели календари.

.

Њих нема у запећку века,

место им је у ковчегу са златом,

а ми ћемо натруњени временом

испирати прошлост да остане

чистота искрена, непатворена

са рузмарином мирисним

у нашој садашњој оази оваплоћења.

.

Д.П: “Сузе старог кестена“

Напиши ми песму – љубавну!

Ону што о реци говори!

Ону што о звездама прича!

Ону што у облаке се вине!

Ону што Сунце љуби!

Ону што на киши плеше!

Ону што на лаванди спи!

Ону што ветар дозива!

Ону што са муњама се игра!

Напиши ми песму – љубавну!

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,

је ли то тупост у очима,

је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка

овог света који није наш?

Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

.

Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.

.

Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват’ нам мед.

.

Забрујаће поточићи,
Замирисат’ бај-цвјетићи
Свуда упоред.

.

Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

.

И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт’ ноћ.

.

Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!

Извор: Саборник српско-руски

И најмањој бубици љубав своју пружи

помилуј у ходу лист са старог храста

звериње у гори ти душом позови

у данима тешким сви ће ти помоћи

чисте душе срцем увек ће ти доћи!

-слика -Шишкин-

Хоћемо да увек будеш слика узора
слободног лета духа изнад свих висина,
учило одлично племенитих назора,
што траже победу над силама низина.

.

Двоглављем јединиш моћи ума и сила
и налажеш целовитост против раздора,
сан империје чуваш под окриљем крила.
само из твог ока зрачи наша зора.

.

Знамење белаштва, сажимаш све белине,
учиш нас да будемо белом верни, исти,
спремни повратку у звездане постојбине,
војници идеје Неба, прави и чисти.

.-извод из песме-