Као срна страшљива

Маглом огрнута у

Јесењем јутру

Тананим ногама и

Очима великим као мјесец

Кроз недосањани сан

Газиш опало лишће.

.

Прилазиш мом кревету

Прислањаш главу на

Моје груди.

.

Уздах проломи јутро

Које постаде

Један велики шарени цвијет

И са младе необране крушке

Над креветом

Капну суза радосница.

Прво цветање ове витке украсне биљке

У мојој башти у Тијанији индигоплавој

Донео сам је из Београда малецку и суву

Није давала знаке живота погнула круну

.

Засадио сам је у мали врт мојих предака

Залио водом са Рзава и дао хомео лекић

Уписао црвеним на дрвце поред биљчице

Бројке – за Биљке Вечност и Васкрсење

.

И шапнуо јој да нема умирања и сељења

И да је стигла ту на место благословено

Које јутром златом обасјава Жарко Сјајко

И мило јој запевах ведску песму за раст

.

Ево живе одрасле биљке ево првоцветова

У Духу их даривам свима који желе Љубав

Цветови су живи прецрт цвета наше Душе

А стабло је символ Кристала у корену цвета

.

Благодарим Ти Једини Боже који си у свему

У жутокљуном косу врапцу џивџану и орлу

У зекану брзану белом облаку земљи родници

У Тијанији расцветалој и васцелој Васељени

Прво цветање ове витке украсне биљке

.

И шапнуо јој да нема умирања и сељења

И да је стигла ту на место благословено

Које јутром златом обасјава Жарко Сјајко

И мило јој запевах ведску песму за раст

.

Ево живе одрасле биљке ево првоцветова

У Духу их даривам свима који желе Љубав

Цветови су живи прецрт цвета наше Душе

А стабло је символ Кристала у корену цвета

.

Благодарим Ти Једини Боже који си у свему

У жутокљуном косу врапцу џивџану и орлу

У зекану брзану белом облаку земљи родници

У Тијанији расцветалој и васцелој Васељени

Док сам унутра

све видим познајем знам

.

Али кад исиђем из себе

тада се ничега

одвећ не сећам

.

Док сам унутра

и Бог јесте у мени

и ја у Богу бивам

.

али кад изађем из себе

тада и Бог далеко

све даље гле

од мене бива

Волим кад лубеница зрије!

Тад разлива се сунце

на стотине својих бића

свако  уснулу земљу пољубљује !

.

Волим кад лубеница зри!

Тад месец крадом

под лишће јој завирује,

плод шарени милује!

Мириси неба

и боје раја

укуси тишине

зарони у сјећања кристално плава

љепоте , титрај Нове Земље

прво су створени вода па ватра

свијест па сврха

ВАТРА-АВАТАР

ВОДА-ДАО

изгори па опери

пепео распрши

челик окали

ланене хаљине

њишу се на вијетру

љубичаста сунца и пурпурне зоре

сањај-досањај

17  у зору

33 љета Господњег

испиј вјечност у капи горске росе

јер ту су виле плетенице плеле

соком медним безсмртност одврзле

јелек златни и кошуља бијела

око сјајно

грумен жада из змајевог гнијезда

и мисао златна

створена је

а сад пусти

нека лети

рашицу своју у струку притегни

исциједи пјесму из нектара цвјетног

из звијезда и ноћи

што миришу на бајке

и помилуј њежно

млад голуба сненог

.

Досањај….

И док ти усне тихо ћуте

док очај мили очај спрема

док анђели над гробом шуште

заспалих ћувара силуета дрема.

.

Тад узми руку, у руци пехар

дохвати горе све твоје мисли

рашири ветар разнесени

и одагнај лоших снова део

.

Обгрли месец и звезде далеке

узми у своје срце цвет

задржи осмех напуклог лица

и лети, лети високо што дуже!

.

Очи су сада далеко боље

усне су сада далеко лепше

мисли су сада на једном брроју

а летиш, летиш високо што дуже!

.

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

И дође да обоји свет бојама красним

у оку се рефлектују светови сви,

чаробница мислима успаванку пева,

време је!

Јесен зри!

Зове нас море…

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

.

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

.

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми…ми јесмо Светло што снива.

Оно што људи називају коронавирусом, Владимире, није ништа друго до жива мисаона супстанца. Створена је и покренута енергијом мисли и потчињава јој се. Водиће дијалог са човечанством на језику акције “. И пажљиво погледајте ситуацију. Ова невидљива створења приморала су људе широм света да обуставе своју често штетну производњу, да се изолују у својим домовима и да размисле о својој будућности и будућности читавог човечанства. –

Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

.

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

.

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

.

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

.

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

.

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

.

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

.

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

.

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

.

Песничка порука народима Балкана. 1902. год.