ГРАБ је мала река у области Колање, округ Горица (Корча), чији је извор уписан на руској мапи као ист. Граба (ист. – источник – извор). Извор се налази у близини села Lashovë, положај 40°08’21 N,20°31’37 E. Утока је Карашове.
Јасно је да име потиче од дрвета граб, које је вероватно расло на том подручју.
ГРАБОВА (алб.Grabovë) је река притока Девол и Семен у областима Подградец и Грамш. Сасвим је јасно да је хидроним настао од именице граб (врста дрвета) помоћу српког суфикса –ова, што говори да је уз ток реке расло дрвеће граба, по чему је река добила име.
Предања свих древних народа, све митологије, све религије, сва тајна учења, као и сва скривена знања свих великих посвећеника кроз векове, говоре, и сведоче, о двема расама људи, између којих се води вечити рат на Мајци Земљи.
Овде, на самом почетку, морамо нешто суштаствено да разјаснимо. Те две основне, и опречне, расе о којима говоримо, нису разлучене, раздељене и издвојене у Простор-Времену; напротив, оне се међусобно преплићу и прожимају и на физичкој равни. Између тих двеју раса је однос, отприлике (а што у свету дрвета и биљака лакше уочавамо!), као однос између племенитог дрвета (рецимо да је то бор!) и биљке паразита, биљке пузавице (рецимо да је то имела!) која се увија и обавија око племенитог дрвета. Однос између бора и имеле је веома загонетан и тајинствен. Јесте да имела (споља гледано!) сиса сокове и енергију бора, али једним погледом изнутра (из унутарњег бића!) схватићемо да имела истовремено и узварћа бору, штитећи га од неких других, можда, још опаснијих паразита!
Значи, те се две људске расе прожимају и преплићу, не само унутар земаљских раса (бела, жута, црвена и црна), већ и унутар једног те истог народа, унутар једног те истог племена, па, штавише, и унутар једне те исте породице; мада је унутар породице то, уистини, најређа појава, али, дешава се и то!
Постоји, дакле, раса Синова Светлости и раса Синова Таме; раса Словесних, божанских бића, али, упоредо са овом расом, и раса Рептилије, илити, раса Бесловесних, Мрачних, односно, ариманских, демонских бића.
Свака од ових, у самоме суштаству својему, противуречних, опречних раса, има свој од Створитеља им додељен задатак; свеједно што се у први мах чини, да једна раса дејствује за Створитеља, а да друга дејствује против Створитеља!
Обе расе раде за једну те исту Божанску Замисао: на вечноме рату између ових двеју опречних раса, остварује се духовно узрастање Мајке Земље, као и свих бића што на њој обитавају, али и духовно узрастање звезданих јата, сунаца, планета и иних светова, појавних и непојавних.
Кроз многе векове, постојала је уравнотеженост снага између ових двеју раса – уравнотеженост између Светлости и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла, Лепог и Ружног, тако да се, у тим минулим вековима, одвијало уједначено и складно духовно узрастање, без жешћих трвења и без развојних ломова и скокова.
Од пре једнога столећа, та равнотежа унутар раса, али и између самих раса, почела је да се нарушава (а са убрзањем космичког времена и само нарушавање равнотеже је све убрзаније и драматичније!), на штету Звездане илити Божанске расе.
Песнички речено, Словесна раса је надвладана од Рептилије; Словесна раса је почела убрзано да слаби, и да се повлачи унутар себе, док је раса Рептилије нагло почела да нараста и јача, те да се распростире по свету.
Сада смо на месту, на ступњу (а то је тачка у Бићу Времена, у Бићу Простор-Времена), када нам се чини да је Светлост у свету згаснула, и да су Љубав, Доброта и Лепота сасма ишчилеле из света, или, напросто, посве ишчупане из корена.
Онај ко посматра свет, и догађања у свету, својим духовним видом, запазиће (или је већ запазио и освестио!), да Зло у свету све више буја, и шири се убрзано, док је на другој страни, Доброта постала неприметна, скоро невидљива, као да је у свету нигде више и нема!
Човеку, словесном и освешћеном, све теже бива у свету, и међу ближњима својим; некада му се учини да је посве усамљен, да никога својега нема нигде –
диљем и широм земаљскога шара!
Предоређен да чини Љубав и Доброту, он истовремено осећа и запажа, да иза тих остварених дела Љубави и Доброте, нема више божанског повратног дејства; те све више губи смисао чињења, док, истовремено, и све уморнијим, све изнуренијим, све слабијим (како духовно и душевно, тако и телесно) бива.
Просто речено, има тренутака када такав човек (свикао и иначе да чини за Истину и Светлост, за Љубав и Доброту), једноставно пожели да одустане од даљег чињења (да дигне руке од свега!), јер му се открива да је све то што ради, без сврхе и смисла, да је све узалудно и бесловесно попут писања по води!
На овоме ћу месту прекинути писање, будући да и сам, заједно са вама, кроза све то пролазим; а не бих желео да вам пишем о ономе што још увек опажам, појимам, схватам и освешћујем!
Шта нас све чека у времену долазећем – пратићемо и освешћивати!
Важно је да будемо сабрани, усредсређени, ужижени и усаображени са Језгром Божанског Духа Стварања!
Ја сам дошао до познања (мада невољно о томе говорим!), да је у овоме времену веома слаба, како духовно тако и физички ( а слаба је зато што је малобројна!) раса Синова Светлости, раса Словесних: ВедСрба, Хиперборејаца, Стриборијана, КолоВена, Аријеваца, Сапијенса.
Без помоћи из Виших Духовних Светова (слутим и предосећам!), Божанска раса, Овде и Сада, на Мајци Земљи, неће моћи сама да се избори у пресудном рату противу Тартарске Рептилије.
.
МОРАШ ДА СЕ БОРИШ! (Праискона песма ведсрбског песника-ратника)
Твоја је Света Дужност да се бориш за Породицу, за Племе, за Род.
Мораш да се бориш, а поражен бити се не смеш! Мораш да бориш, а предати се не смеш! Мораш да се бориш, а погинути не смеш!
Тебе су Богови изабрали, да се без предаха бориш – за Племе, за Породицу, за Род.
Да се бориш за Светлост, за Истину, за Правду, за Живот у Вечности!
Ти ни трена једног не смеш посумњати у Порекло своје, у Богове своје, у Божанство своје.
Ти си Један и Једини, не само у свету овоме, већ у свим знаним и незнаним световима иним.
Један и Једини, и Непоновљив.
Мораш да се бориш, и мораш да истрајеш! Мораш да се бориш, и мораш да надјачаш! Мораш да се бориш, и мораш да победиш!
Твоја је Света Дужност да се бориш за Породицу, за Племе, за Род.
Мораш да се бориш, јер си Сварогом Свебохом изабран – да се вечно бориш!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 