Пењем се на стрму планину и највишу стену
У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина
Упорно упорно настављам тисућвековни посао
Клесања и полирања свог вечног Камена
.
О громадо-планино о висока стено!
Мој необрађени Камен дијамант скрива
Ни вукомишљак разљућених доњих органа
Неће ме спречити да исклешем д и в а!
.
Ево ме седим на врху главом у облаку
Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву
Кидају тело љути планински и кармички демони
Потом киша из небеског кабла лије на главу
.
Ја – путник ка трону и Камена клесач
Стварам за све и са љубављу светове светлости
Опијен божанским играм као Шива – плесач
Пун делатног саосећања и пун милости

Фото: Камен за под главу; Википедија

Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ’ свима
био бих хуља и лопов знан.
.
Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћ’о сам се под кров свој.
.
Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»
.
Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.
.
На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.
.
К’о и некад имам храброст мушку
ал’ нов корак мој се друкч’е слуша…
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.
.
Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ’ се расте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»

Фото: Песник Сергеј Јесењин; Википедија

Ја сам перо у Божијој руци
Ја сам слика(р) по Његовој вољи
Кад дотакнем небо
Тада Он кроз мене
Тече, слика, пише и љубављу боји.
Хеј, најузвишеније
Најрадосније
Постојање моје!
Вјечност неупоредива
Недодирљива
Без земаљских одијела, нага
У чисту љубав и свјетлост
обучена …

Фото: Песникиња Драгана Штилет; Фб профил

Удахни и нађи се унутар себе

издахни и буди свеприсутан!

Тако се користи ваздух!

Приредила Верица Стојиљковић

Истину носи лако као перо,

Мач ти не треба ако ходаш смело.

.

Понекад само облака белина остане као нада неке друге стварности.

.

Ако се сетиш имена свог сред мрака, од ада помрачја тог,

Ти онда огњиш тихо

.

Када је време огњићеш гласно.

Али прво, почуј стих тишине.

 У њој је космичка арија.

.

Она списе живота жари.

Гле сијају слова!

Руне живота.

.

Гле, истина је Божја лепота.

.

Извор-Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић-

Растужен, склопим
пожутеле руке.
И побожно станем,
пред иконе свете,
судбине проклете.
.
Кандилом мане,
рука чиста,
а кад жар задрхти,
од мирисног тамјана,
ореол силно се заблиста.
.
Осећај среће испуни груди,
повијем главу,
ступајућ ближе.
Бог стиже!
.
Понизно се прекрстим
и клекнем.
Уснама тихо мичем.
Молитва се са њих снује.
Молитву снујем,
без речи, без суза,
без уздаха меких,
Молитву говорим
Бог је чује!
.
Да л сам крив
и зашто?
Тама и сив јад,
неме птице,
нашто?
.
Боже,
страшан вихор се диже!
Боже,
невидљива сила стиже!
Стеже ране,
неко стеже ране,
не видим које!
.
Из рана крв пљусну,
затресе зелени листак,
сли се у гнездо моје.
.
Молитва се у лелек
расточи,
и смех са лица скину.
Сваки минут
у непребол вину.
.
Још молитва престала није.
.
Боже, да л чујеш трепет,
милих птица?
Боже, да л чујеш тужну
писку ластавица?
.
Боже, пред тобом
ропски клечим,
уморну душу,
молитвом,
појећи,
да излечим.
.
Имаш ли лека за мене?
.
Један комад неба
задени у зене,
сунца стави мало
у шаке згрчене.
Опрости ми грехе
у овај час.
И никад,
Боже, никад,
не остављај нас!

Фото: Жена у молитви; Википедија

Наредит ћу стиху
да те воли
Са трепавица
росу пити
А твоје тијело
ливаду цвјетну
у завјетрину
загрљаја скрити
.
Будан стрепим
над сновима твојим
љубим те јутром
мекану и снену
И као прстеном
грлим тебе
Спокој и немир
у истом трену
.
Дрхтај скривен
у погледу сваком
уснулом трагу
твог кармина
.
У венама плеше
брзак лаве
Ил´ је то само
твоја близина
.
Не отварам очи
хоћу да траје
немир вјетра
што јутро буди
Да само још мало
у спокоју зоре
ћутим тишину
твојих груди
.
Сваки додир
као струна
гитаре старе
крај камина
.
Као срна
прилазиш ми ближе
Као вјетар
kao балерина.

Фото: Барби балерина; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија
Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу
Са милион милиона лати – могућих путева
Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја
.
Ходам складно без станке малим корацима
Многоного и многогоруко и многомислено
Танком плавом ивицом непрекидне промене
Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе
.
Нада опасана пламеном пробудила чудише
Гледају тупо јер им спава прозор за живот
Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу
Мотрим из рупе моје свирале размишљања
.
Чојка сваког лако најлакше можеш упознати
Гледећи право преко његовог мача у осмех
Али не буди лонац који се меша у туђе прсте
Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат
.
Идем малим корацима и садим орахе орњаше
Видим погодно место за садњу садница жеља
Потом зурим у плаво напупљено високо небо
Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!
Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото: Мали кораци; Википедија

Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!

Фото:Фб стр В. Стојиљковић

.

Кроз мокру ноћ без плаве луне
Зачух ти ромор покислим путом.
Да л’ ти то беше или је у ме
Твој давни део снено залуто?
.
Па те сад тражим, па те зовем
Стазама куд се пијанци вуку,
Вратила си се у мене поноћи ове,
Док капи кише друмове туку.
.
И нека те, нека, да бар за кратко
Побегнем од овог празног тренутка,
И да се уткам на узглављу глатком
Твог изгубљеног плавог белутка

Фото: Кишна ноћ; Википедија