Горан Лазаревоћ Лаз: Шљиви саборној кору појим




шљиви саборној ходом кору појим
распуклим светлом дна ока у трави
мраз свевида ватре у сну бојим
лом одласка разгран жене у глави

кореним свемир трнцима сретања јако
распрсјем разделбе неба из мрака
у рукокрошњи чворноват сам је тако
утеха медусном од милион корака

поље смо плавно бол љубаввода
пашњаци откоса свег распамет биља
страх жал је дариван од бегслобода

кад звали смо златозрак од душомиља
ти лудо сретна у трену страственог пада
ја клетвом срца занавек растанка јада
 

Анђелко Заблаћански: Мимикрија



Не, драга – нисам ја тај до врха степеник
На који ступаш у хаљи свилених страсти
Знаш и ти – ја сам животом рођен песник
Отуђен од сваке – чак и песничке власти

Нисам ни грана на коју качиш осмехе
Бестидно лажне с очима на врху брега
Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе
Кад страдаш у одрицању од свих и свега

Знај, нико није власник песничких тапија
А ја ни у власти било чијих привиђења
Нити ме задивљује с врха мимикрија
Већ живот без лажи – пут невеликих хтења

Не молим се у цркви с троном место олтара
Нити слушам грактање птица крешталица
Лепет њихових крила чула ми умара
Не, нисам степеник прљавих степеница
 

Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (1)


А до последњег угарка дадох јој лето

да у њему мојом крви

до блистаја гори и озвучава се зането.

И сад, сред вечерја што се од запада румени,

њеном, међ гранама распетом сенком

грејем хладне кише,

док се облак мути да измрви

попадалу гар

и са чела ми је збрише

пре него непогода погубном распуклином

искапи преостали жар

и њиме се заострви

дубоко у неистраженом мени.

Снежана Ђинђић: Обред


У првој младости

шамански обреди

предсказања Љубави,

вихором доносе

ликове изабраника судбине.

Све се девојке из племена

похвалише осим мене.

Очи моје душе остадоше пусте!

Да би се исте ноћи путевима тајни

издалека спустио у мој сан,

свима непознан,

у магличастој белини,

држећи ватру у десној руци.

Пођох за ватром!

Одох код Сибиле

те ми каза

шта значи сан.

НЕ МОЖЕШ СЕ ОДУПРЕТИ

ЛОВАЦ ЈЕ ОН

УЛОВИЋЕ ТИ СРЦЕ!

Драган Симовић: КРАЈ ПРВЕ и ДРУГЕ АТЛАНТИДЕ


Прва Атлантида је нестала

зато што је била огрезла

у безбожништво и отпадништво,

у мржњу и зло,

у блуд и раврат сваке врсте.

То исто чека

и Другу Атлантиду.

Обе Атлантиде,

као и све будуће Антлантиде,

морају да нестану –

али, овога пута заувек! –

зато што нису цивилизације,

већ антицивилизације;

зато што нису свет,

већ сенка света.

Атлантиђани,

једнако као и Атлантисти,

јесу човеколике сподобе

без божанске душе.

Уместо Љубави,

они живе мржњу;

Уместо Доброте,

они творе зло;

Уместо Истине,

они живе лажи;

Уместо Правде,

они творе кривду;

Уместо Светлости,

они живе таму,

јер и јесу тама

и јесу синови таме.

Ближи се дан и час

коначног нестанка

Друге Атлантиде,

као и свих будућих Атлантида.

У трену кад буде нестајала

Друга Атлантида,

са свим прошлим

и будућим Атлантидама,

певаће и појаће планете,

певаће и појаће сунца,

певаће и појаће звезде,

певаће и појаће сазвежђа

и звездана јата,

певаће и појаће сва бића

из свих видљивих

и невидљивих светова.

.

-фотографија преузета са нет странице –Сербиа

Владан Пантелић: Књига о Рути


Ефраћанин Елимелех из племена Јудина

Поведе своју жену Нојемину са два сина

Станише се ко дошљаци у земљи Моавској

Ту ожени оба сина – Малона и Хемелона

.

Тајинствени су путеви Јединога Творца

И тајинствени су Његови науми за нас

Он извуче из Нојемине кончић судбине

И одведе јој у Оностран мужа и оба сина

.

Рута не хтеде да остави вољену свекрву

Са Нојемином се врати у дом и род њен

Да би преживеле Рута је у јечменој жетви

Пабирчила класје преостало од жетеоца

.

Библија нам даје дивну и магичну причу

Младе удове Руте и богатог човека Воза

Омилише се узеше се сина Овида родише

Рутин Овид је отац Јесејев и деда Давидов

.

И ти човече илити вођо народа изабери руту

Уз многомудрице и смелост стварај ново време

Усмери свој воз као Нојемина у земљу предака

Земљу жуткљун косова румен божура и сокола

Маја Марковић: Љубав као избављење


Не, немојте ме питати

о ноћима када сам тужна,

када ми страх исписује

сваку пору помућеног разума,

кад се витлају ужаси над брестовима

и кад се листају ватре над градом.

Некоћ сам мислила да ме љубав може спасити,

а сад знам да је она једини излаз

из затрованих мисли

и узаврелих срца.

Не могу се отргнути од жеље да постојим,

да цветам у мирису ружа

и да желим да се вратим,

да се вратим на место ископаних рупа,

зарасле траве и страница мистике,

на место поломљених костију

и проливене крви.

Сузе ме не могу зауставити да

Побегнем од истине,

Да заборавим снове и да

Се не надам јутру.

Оне ће само појачати вољу за

спасењем и уништити омекшале путеве

начаурене лоњошћу и савршенством.

М.М: “Пут ка светлости“

Хелена Шантић Исаков: Из дневника једне велике жене


Екавски у мојој бележници

ред ниже дорски

остала сам, пише, љубавница

философа из Ефеса,

и ево на прелазу сам из XX  у XXI  век.

Поред народног хероја се излежавам

сличних врлина као она дадиља  

Одисејева или Малармеова.

Бришем твој зној

спремна да нестанем

ако све твоје муке не упијем.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

Анастасија: О будућности


~ Другачији, разноврснији је од свагдашњег,

начин живота људи који живе у насељима будућности.

Њихова мисао је слободна и човечна,

у јединственом је спојена стремљењу,

да се из ћорсокака изведе заједница људска.

Галаксије трепере у радосном предосећају

 пред сједињеном, јединственом људском визијом.

 Рођење новога и стварање, откриће космос ускоро.
Прекрасну планету нову, материјализује људска мисао! ~

.

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри Србије“