Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

Звонила су звона у грудима необично,мукло,
као кад се нешто баш лоше спрема,
језом и стрепњом ми у грудима срце тукло,
ал веровах да предсказања нема.

Човеку да није дато да зна шта ће сутра бити,
кад и тако ништа не може да спречи,
сад се непрестано бојим да ће се поновити,
тај страх ништа не може да излечи.

Знам да ће проћи ускоро ова несрећа
као и многе што ми даде судбина осиона,
ипак ће сваки минут сна да ме сећа,
да залуд злокобно никад не звоне звона.

Жеља ми је само да се више не бојим,
над мојим животом да нико нема власт,
помогли су и то памтим и бројим,
ал док си роб стрепњом идеш у пропаст.

Пропасти нећу јер желим да живим,
нека је против мене и цела васиона,
за све што беше само себе кривим,
што не веровах да залуд не звоне звона.

Све оно што смо
у раној младости тражили,
то, у зреломе добу,
почиње да тражи нас.

 

Има време
кад човек трага за Богом,
и време
кад Бог трага за човеком.

 

Човек и Бог
траже се –
наизменично, али и узајамно –
без престанка.

 

Има време
кад човек трага за Богом;
време кад Бог
трага за човеком;
време кад се човек и Бог
узајамно траже:

 

време кад човек креће
у потрагу за Богом
а, истовремено,
и Бог креће
у сусрет човеку.

 

Све што тражимо,
то у неко доба
почиње да тражи нас.

Опростићу ти сузе,
склизнуле су низ сунчани дол.
Опростићу ти чежњу
ишчилила је давно кроз врцави строј.
Опростићу ти и тугу и патњу и уздах
и ту тешку бол.
Опростићу и рану, усахлу тамну
што зјапи још увек на челу мом.

И нек оду речи,
пројуриле су к’о бизони,
о, давно већ.
Нек ишчезну и стрепње,
сакрила сам их у скут, под капут онај твој смеђ.
Нек лете и песме и игре и смех…
Нек ишчиле и зиме у твојој шуми
што спознах их тек.

Нек иде, драги и сећање и стварност и те риме
што створише ме у твојој песми док врех.
Нека се склоне све нити фине
што везаше нас за навек.

О, пустићу сваку ноту,
сваки трептај и поглед и чин.
Нек усахне, ишчили,
к’о ватри пролећних последњи дим.

Нек ветар сећања однесе и онај наш последњи трен.
Опростићу, оростићу ти, ето, и што био си њен.

Ал’ драги… мили… једини мој снен.
што покида,
што погази,
под ноге баци је
Направи од ње суморних киша јефтини плен.

Љубав ти не могу опростити
и онај наш мали живот њен.

Жеља у свемир оде
циљану тачку муњом да прати,
а горе кораци троми и строги,
брзина светлости на земљу је врати.

Полегла крај реке у траву меку
гледа у звезде што небо роје
сјај јој њихов измами сузу
и склизну, склизну у воду.

Небо је слика сањара вечног
што смирај у непознато тражи
сажаљиви облак капке пружи,
пресољени извор да разблажи.

Помери се да место не плави
на Ледену Гору где суза нема
Звезду јој Аурора сакри
у смрзлом оку само суза њена,
уместо звезда се цакли.

Дуго су очи Сунцу заклон биле

Док нијесу над орловским гнијездом

заиграле виле

Упијале сјај, врелину и жар

Као челик на тој ватри калио се ДАР.

.

А сад бреме, тешко, свето

Као темељ стамен, јак

Тражи да узлети чедно

прије него обузме га мрак

Чаролију неку требам

Да из огња родим стих

Да се каљен челик дигне

Магију ноћи стигне

Преточи у звездан прах

Па заврти седам пута

Све Свемире и Капије

Узталаса Богом створен

Све свјетове и омаје

Мјесечину златну проспе

Као пут за вилин плес

Гдје је ватра још жестока

Јер се кали нови свијет

Нови јер је нова срж

Нови јер је златна нит

Нови јер је ратник СВЕТ

Нови јер ЉУБАВ му је бит.

.

Па ће ратник љубит смјело

Вољет храбро и отмено

Оклоп ће му бити шал

Свиленкаст и блистав сав

У њега уткан осмијех блистав

Да га чува драгин сан

па да фрулом чаробницом вођен

Дође њој на Рајски дан.

 

 

У младости сам желео да будем ратник, али сам већ у

двадесетој схватио, да је то најкраћи пут у вечито

ропство и у вечиту смрт. Јер ратник никога не побеђује

доли самога себе, и никога не убија доли сама себе.

Све друго је велика опсена, уистини – опсена над

опсенама! Потом пожелех да будем богат, мислећи да

ћу тиме све да ређим у свету и иним световима. Али

убрзо схватих: и највеће богатство овога света може се

истопити за само једну ноћ. Након тога зажелех да

будем паметан и мудар у свету, да се дичим и поносим

знањем. Но, већ у следећем часу, увидех да је све

знање од света, исто што и имање у свету – причина

једна и опсена! На крају, рекох себи: буди Нико! И буди

Све! Јер  тек онда кад постанеш Нико, тада, уистини,

можеш бити – Све!

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита
Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице
Небо прошарано сребром кумове сламе
Јасно знам да је то небеска вајтманострада

Радио Каролина – песма Странац у ноћи
И ја се осећам као странац на Мидгарду
Иако сам из далека радосно својима дошао
Роду отрованом повесницом – пакосницом

Тијанија је бистрилица санума и разума
Враћалица моћи снова знања и правиђења
Напајалица силом – тела срца мозгалица
Обневиделим невиде гаси свевиде пали

Милена – сањач стисла телепатско дугме
Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног
Упире у пуни над Овчаром обешени Месец
Који ме љуља као плима пророчке воде

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!
Узимам лиру гусле свиралу и двојенице
Дајем их пој-златоусташима богиње Карне
Промишљам дуго из памтила песме бирам
Веселице радоснице узносице стваралице

Уморна земља

грли хладно вече

нестало је драга

меких миловања

у хору су некуда

одлетеле птице

а тебе је све мање

пред капијом мојом

данима падају суморне кише

мојом улицом не пролазиш више.

.

Нека чудна сета

лута мојим градом

мокрим тргом пролазе усамљеници туге

оштре своју храброст

газећи туђе сенке

а сретни се грле

у озеблој ноћи

док данима лију јесење кише

на мокроме тргу тебе нема више.

.

Клетвом си ми рекла

да никога више

волети нећеш

да је пролазан

ужитак греха

и да су стазе наше

сновима утабане.

.

Дођи још једном

на моје топле груди

чекаћу те до пролећа раног

дођи са птицама будним

да снујемо гнезда

у олисталим врбацима

испод старе куће

у тишинама без краја

у мирисима цветнога маја

кад престану кише

волећу те драга

као никог више.