И гле! видех и познах још у детињству, да је већа

разлика између човека и нечовека, него што је између

човека и звери, и још видех, и познах: све зло света,

мање је од зла у нечовеку. И, на крају, једно познање,

од којега у први мах занемех, а потом се пробудих и

освестих за све векове и светове: ни најкрволочнија

звер у свету не може се поредити са злим и

крволочним нечовеком.

.

Све ово и видех, и познах, и освестих, па рекох себи:

буди човек! И буди – Богочовек! И моли Мајку

Васељену и Оца Праискона да не паднеш у опсену:

да се не поредиш са нечовеком! Корачај и стреми само

напред и навише, ка светлости од праискони!

Иду године, живим у мраку…

Зaлуд данимa, светлост штo дају,

Сећања тешка, налик су страху,

Ходам мртвожив вечном бескрају.

.

Знате све добро… гoне нас дуго,

Љагу бацају пo Вучjoj части,

Зашто ћутитe, народе туго…

Зар и у вама српство се гаси?

.

Време пролази, грли мe сузoм…

Сенке из рата, снове ми гоне!

Mучнa тишинa траје предуго,

Несан ме прати и ноћи ове.

.

Ратник, рођен за витешка дела,

Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,

Душа joш сиja, oд бeлoг беља,

Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.

.

Kидам се, Мајко Србијо драга…

Из пламених груди, Вук се  роди!

Kрећем нечујно са кућног прага,

Српски мe корак… у борбу води.

.

Из колевке наше, чује сe плач,

Зa њу устajeм… у свако доба,

Срцe бoли мe… у руци je мач,

Зa вас, сaмo смо потрошна роба!

.

Док ми се боримo, потражи спас…

Буди се Србине, пoдигни глас!

 

У сну варљивом замро си, Роде,
не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сунчев сјај не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправно иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде,
јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.

И знај, живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни,
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
да светом земљом глас слободе пустиш.

седефна ткања дланом крљушти

разбој од дуге између колена

усне од бисера тајни сјај немушти

и наша надања преголема

.

река од бола раздели срећу

вулкан долина земљи претешка

ту где се зором лудо сусрећу

капља од туге и грумен смешка

.

нисмо ми пали нити се расули

једримо рибље матицом наде

кад су нас небом анђели засули

.

ко да нам дане убоге краде

кад надамо се трајању вечном

сад док је слатко у мресту речном

 

Људи од овога света, који имају знања овога света,

могу бити веома опасни, ако не иду путем срца. Чувајте

се оних који имају знања световна, а љубави немају!

***

У Васељени, и у свим иним Васељенама, у свим

битијима и у прабитијима, од праискони па све до

праискони, постоји само један Живот – Праживот

који нема ни почетка ни свршетка, који није

настао нити ће икад нестати, већ ЈЕСТЕ и БИВА, као

Праистина, као Прасуштаство, и као Прачудо. И стога:

Живот нико не може дати ни узети, ни увећати ни

умањити, а наше је само да се радујемо и да

благодаримо, јер јесмо Живот у вечноме Праживоту,

а То ЈЕСТЕ – Бог

 

И лети Бели Ждрал

Понад облака румених

И сјаји својом суштином

Небесима плавим

.

И гле, чује се песма

Песма звездана

То Песникова душа танана

На Лири пева, радосна

 

Унутрашњи свет испуњава једнота, док је спољашњи свет

њему супротан и испуњава га мноштво.

.

– Обратите пажњу на сваку изговорену реч са потпуним

поверењем у сваку од њих и све њих заједно.

У унутрашњем свету, у Рају, читаво човечанство су чинили

Адам и Ева, један мушкарац и једна жена.

.

– Ја немам никакву улогу и нисам учитељ – могу

слободно да говорим.

.

Када су Адам и Ева избачени из Раја, из унутрашњег

света, нашли су се у спољашњем свету где закон једноте

замењује закон мноштва и по природи ствари, почели су

да се множе.

.

– Ја нисам ограничен улогом, као глумац у представи

који мора да се држи сценарија.

.

Свет једноте је увек у вези са светом мноштва преко само

по једног од своје врсте.

.

– Само се играмо у потпуном поверењу.

.

Унутрашњи свет је свет једноте, сабране, неограничене,

Свести, док је спољашњи свет, свет мноштва, раскомадане,

ограничене свести.

.

– Притисните дугме сабране пажње са којим се

укључује друга Свест, Свест у нама, Самосвест.

.

Неограничена Свест је рођена у једноти, без тежине, и

у сталној је вези само са по једним, најлакшим, од своје

врсте.

.

„Узмите мој јарам, он је лаган.“

.

Она је сигурна кућа за човека који „гради на стени“,

који се ослања само на по једно, најлакше, од своје

врсте, на водонике у телу, на потпуно поверење у

односу, на гледање у изражавању функција, на игру у

свом деловању.

.

Све ово омогућава сабрана пажња на „једно“ које

постаје „све“.

.

Неограничена Свест је Нојева барка.

.

Нојева барка је спас за човека који је у ставу великог

одраслог детета.

у овој песми нема сете

ни тих баналних осећања

нити допуштам да је ремете

икаква слична настојања

.

биће модерна по сваку цену

без такозваних општих места

тако да траје у времену

као лименом петлу креста

.

само да спречим оно зрно

дубоко негде сакривено

што се низ перо одувек црно

слива у мрље разливено

 

Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара културе и просвете

У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а понајвише -брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара тог доба. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.

Молим, прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употреили! И мало уђите у њихову свест… Они су у својим рукама држали власт да пропуштају кога хоће и да заустављају кога неће. НЕКО их је ту поставио.

Када прочитате овакву критику изречену Владиславу Петковићу Дису помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове – Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава… и где с њом спава њена невиђена лепота…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.
Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

 

Драган Симовић

Тајинствени Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима просвете
и културе објаснити просторе ИЗА одакле све долази?

Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика?

Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која носи регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, (текст писан пре одласка Песника у Златни Ириј) у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Не дотиче их Безсмртност. Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса, Ведска Раса, која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост… То се догодило пре више од стотину векова.
Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства. Нису прихватили измишљене и огњем и мачем натурене религије.
Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

*

На данашњи дан 2018., по божанској сварожници,

у Златни Ириј узнео се  Песник Румених Облака

Драган Симовић. У току свог живота није ни мрава

згазио, а носио је страшну светлосну катану свести

којом је храбро, једним потезом, брзином муње,секао

незамисливо велике и чврсте чворове, слојеве и

светове таме и незнања укотвљене у Потки. Слава му!!!