ЛИЦЕ САМОЋЕ,

НОЋИ ГУСТЕ ОД МИСЛИ.

ХРАПАВА БАЛАДА

.

Хода по земљи

А душа му небеска.

Лемур у страху

.

Јутарњи зраци

Низ брезу се сливају

И искре у страну

.

По небу проспи,

Разуздај мисли своје.

Нису више твоје

.

Чулан и силан

Док не будем разуман

да био би уман!

.

Насмејани пас

Ми прекида разговор.

Знамо се од пре

Стевану Раичковићу

То камен у трави хладан спава,

Ил’ моју лобању гризу црви.

По зиду гмиже сен заборава,

У мени тражи модрину крви

.

На прозору наш лик од искона,

Планина на којој сазнасмо љубав;

Бол, јер сад је под гробном плочом она

А ја сам – ни тамо ни овде сав.

.
Крикне ноћна птица мојом јавом,

С криком мисли црне пуном главом,

На мртвој стражи бол у мом дому.

.
О, само бих да осетим њен мир

И удахом угасли јој свемир,

Пре него ли свет падне у кому.

Гле! белих ветрова пси тишине
Лају на разјасну вечерњачу
У вечном кругу ноћне белине
Где се живот и смрт претичу

И лавеж паса у ноћ се вије
До белог јата белином зорја
И љубав што се у студен скрије
Рађа се ватром иза обзорја

Све је већ било и све ће бити
Већно живимо опсену зарну
Снове сневане гле! снова снити

Ако ниси никада а ти крени управо сада!  Да осетиш

како весла твој дух кроз Етар живота. Како стих те

носи ван времена – где станује лепота…

Да ли се сећаш како звезде певају?

Нема знаних речи но стихова 

који те носе и заједно сневају 

далеко, далеко до највиших висова.

.

А ти стојиш на видин-стени, 

мисли се роје као кад море пени…

Стапају се армоније и боје.

Заједно – душа, дух и срце твоје.

.

Можда је ехо старих дана ту

игра луче бића свих што творе

носе собом наду и утеху, 

са суштом прав-а живо зборе.

.

А теби вид све даље граби,

кроз време и поља свести у слави. 

Гле како полако постаје вед…

док душа и дух иду у недоглед.

.

Ах…

.

Једно смо.

Али свако је искра своја.

Једно а личностима нема броја…

.

Дух је твој и душа моја

и душа моја је дух твој 

а песма се не боји већ само роји рој

живоватрених јаровагрених звезда Живота…

.

Лепота!

Лепота…

 

 

Неке далеке шуме просторно од Јава,

зову ме да им дођем,

да миром распем белег по капљицама прашине из неба,

љубав им треба

и све оно што некад им оставих у духу

и себе уобличену у беломе руху

изван постојања,

душа бела сад поново сања!

 

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

* * *
О харфо харфо!!! Која је твоја права природа?
Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

 

Потље кад сам се, аман, замомчијо, бијагу ови моји направили млин.

Бијо то први лектрични млин у целом нашем крају. Раније смо ми

имали млин на аран мотор. И то е било за оно време чудо. Ал ово на

струју, то ти је дупло чудо. Чудо над чудима. Кода нас ти је стално

била налога. Људи пуна авлија из млогиг села. Споради те навале,

нисмо га тулили поваздан. Ма шта поваздан радили смо, на смену, и

ноћи. Мене ти туре да радим с Милинком, на равне части. Он ти је

бијо музувиран и басташан. Ако би нешто требало дотећи, замјенити,

поправити, он ти то реши док дланом о длан. Нема шта тај није знао

око машина, алата. Све је имо у малом прсту. Бијо, што се каже, тата мата.

Више је он имо у пети, но млоги у глави. А ја сам ти бијо брашњав дибидуз.

Од пета до увета. Оно јес да мора да се запне кад дижеш џак док га

Изручиш у кош, ал све друго е било рат. Више ти то дође шуркање.

Ал мора да си на лицу места, јел мож да се деси да спане ил пукне

неки каиш ил мај шта. И мора да припазиш да ти се не препуни

вамо џак с брашном. Ил да нестане пшенице гор у кошу.

.

И тако, што е најљепше, туј си имо да се наглаш и наслушаш кое чега.

Било е тујнак отменијег и басташнијег људи, потегалаца, правијег

домаћина. Кад прозбори има шта да чуеш. Ал је било и коекакијег

замужењака, вакабунди, скотина, балавркана, тантуза, бекричина

што базде на патоку. Туј си мого д-угледнеш разнијег тркопиша,

билмеза, безјака и коекагијег тртомудала што трућају и тучу нако ко

онај по туђој кући. Ватају зјале поваздан. Од њиг ниси имо неке вајде,

нити да чуеш нешто паметно, ал си имо да се исмијеш ко ниђе. Пођекад

згодно поцркамо од-смија.

.

Тујнак си мого да се наглаш коња, да ти око стане. И ранаца и алата и

в дората и зекана. Истимарени, с кићанма, прапорцима… каи добријег

волова  Пођеки пар има уларе с пуљкама, па меденица на кожном

оковратнику, па згодни поводњици, кола азурна и ишарана ко ђетлић.

На-љепоту. Да се не-мош наглати. Било разнијег волова. Вилоња,

цветастијег…Све су им давали имена по изгледу: Цветко, Рујко, Муса,

Шароња, Галоња, Златко, Рушко, Плавоња, Сивоња… Имо један пар,

кажу да иг нагонили на вагу, о Јереминудне доље у Љубићу, и да су

пресамитили преко петнес товара.

.

А бивало е да дође пођеко с неком рагицом, ил мршавим ко грана вочићима,

једва главињају. Ако неђе заглаве у локву, ни да глону. Ондак тај сирома

уиђе у локву и потури леђа уз канате те погура. Спочетка му оно блато

шљицка оздо, а потље кљечка у кондурама ваздан. Озебе веселник

сногува па почне да шмркља. Пођеко укоши чукуљице у јарам те догна

мено пшеничице за мељаву. Каракушљиве сироте, реко-би само гроровину

 једу. Пролитале се, веселнице, низ вешалице. И види се да су лежале у баљези.

Ваљда оскудијева с простирком. Јад и чемер. Шта ће, сиротиња ти е и Богу

 тешка, штоно се каже.

Зурио је и јутрос у платно и обрисе онога што би требало да буде слика. Данима није успевао да направи ни један потез четкицом. Платно је себично, непомично стајало и чекало преображај из безличне белине у слику која ће бити одраз његових унутрашњих жеља, ломова и свега што душа гаји у себи.

Марија је била напољу, чуо је кад је изашла. Дуго  нису проговорили ни реч. Нервирала га је њена сталоженост и мирноћа са којом је све радила. Посматрао ју је како чупа коров из баште предано, скоро побожно. Њена једноставност, смирено лице и тихи покрети нису будили у њему жељу за стварањем, нити пружали инспирацију која му је била потребна.

– Лепа је на посебан начин, онај који замори човека – била је његова дефиниција жене са којом се свакодневно сретао у кући, дворишту, за столом…

Била је узорна супруга, која му је годинама грејала постељу, али њена срећа се састојала од приземних ствари. Никад себи није дозволила да се одвоји од тла којим је нечујно ходала.

Коров напредује упоредо са цвећем, као неки догађаји који ремете све, јер се појаве тамо где не треба да буду, као немили, непозвани гости. Како је обичном човеку лако! Све прихвата мирно, једнолично… Али ја нисам обичан човек! Ја сам уметник! Неко ко треба да овековечи лепоту, да је нађе где други не могу, а она се уротила против мене, нема је! – мислио је.

Обузет бесом, јер су га Златокосине очи прогањале и подсећале на оно што је слутио да је истина, почео је махнито да баца боје, четкице и све што му се нашло при руци, док је она, мирно, прекштених ногу седела на врху стене и нехајно пролазила прстима кроз косу. Њеној савршености није могао наудити ни тај осећај досаде који јој се видео на лицу, док је била сведок његовог хаоса.

– Сем Златокосе, ништа вредно ниси створио. Ништа, ништа! И све после ње је ништа! И ја сам ништа! – викао је, а речи су ођекивале простором, његовим умом, и прожимале читаво тело.

– Видиш ли, Златокоса, своје име у звездама? – питао ју је једне од оних вечери кад су погледима који су лутали, тражили бескрај и у њега смештали своју безвремену љубав, лишену овоземаљских слабости.

Уместо одговора, прстом је показала на звезде и у ваздуху направила неколико покрета. Погледала га је очима бића у коме обитавају сва женска обличја, а он је могао да узме оно што му се у том моменту свиђа. Узбуђивала га је сопствена метаморфоза изазвана тим погледима који су знали бити хировити, дубоки, кокетни, одсутни, самодовољни… Могао је пред њом бити он, огољен до костију. Без стида. А могао је бити и велики уметник, стваралац, могао је бити и њен бог и роб…

Опијен, тих дана, сликао је са заносом, не размишљајући о покретима руку. Боје су се саме слагале у целину која је приказивала савршено женско тело чија лепота је долазила из очију жене на слици, места на коме су се састајали сви путеви света; раскрсница вечности и бескраја. Његова Златокоса!

Имала је моћ да успори кретање земље, пробуди вулкане; држала је космос у својим очима и једну стену у руци са којом се поигравала. Оног момента кад ју је испустила, у њему се све затресло. Да, био је то лош знак, она га је научила да их тумачи. Било му је јасно да ће се изгубити у забораву. Но, више га је плашило што ће остати лишен сна. Знао је: они ће се растати!

– Ти си, Бранко, идиот! – рекла му је излазећи из кревета. Затварајући врата за собом, затворила је и њега у мали, скучени простор његовог и Маријиног живота који је носио као усуд, затрпан свакодневним стварима, безличним особама, осећањима лишених  жеље да се макар мало отргне живом песку и земљи, која их је полако, али сигурно и бездушно увлачила у своје чељусти.

Шта надима груди моје,

И шта то пуни поглед мој,

И чиме глас трепери твој?

Коме јато звезда сјаји,

Ко растапа бездана мрак?

Коме дуга лице боји,

Ком срцу пламти жара зрак?

То извор љубаввечни,

Капи светих  душе плави,

Творцу радост!

Моја је земља пчела златокрила
И кошница медом опточена,
Моја земља су орлова крила,
И око руке бројаница,
Црквена књига и словарица

Моја је земља равница,
И река што сече кукурузишта,
Моја земља су поља сунцокрета,
У њој је мноштво биља и изобиља
И сем сунца јој не треба ништа

Моја земља су брдине
И густи храстови забрани,
Моја су земља питоми пашњаци
И на њима дивљи коњи врани,
По свем биљу разиграни

Моја је земља поток у гају
И на њем млин и воденица,
Моја је земља планина Шара
И манастир Студеница,
Моја су земља Ситница и Дреница

Моја је земља море гробаља,
Крстаче војвода и хумке хајдука,
Споменице где војсци вечна је стража,
Моја су земља копљаници и брањеници,
Степа и Путник, Мишић и Дража

Моја је земља милешевска фреска,
Божурски вртови на Газиместану,
Моја је крв лазаревска,
А ћуд тврда, одвећ моравска,
Моја је вера светосавска

Моја земља су славни преци,
Чобани, млинари и виноградарци,
Градитељи, неимари и камењарци,
Моја су земља кола и прела,
Ракија, јелек и опанци

Моја је земља мапа стара,
Моравац Крстопоље и Кавала,
Моја земља су и зидине Хиландара,
Мој је Охрид и јадрански хрид,
Сва ми је историја наслеђе владара

Моја је земља још поносита,
На њеним се њивама још шеница сеје,
Моја је земља још пркосита,
Иако су јој борбе за музеје,
Њена су крила још у завојима