Видици осуђивача су маглом попрскани

Осуда уводи човека у жабокреч – устајалост

Како год поставио тело побећи ће му овце

Жеље ће му бити забодене у дубоке талоге

Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио

Дух самооспоравања узеће његове равнице …

Неопходно је попустити његове реченице

.

Наступило је време пуног разголићавања

Тражи оне који знају да излече незнање!!!

Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица

О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!

Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!

Видећеш да небом круже звездани системи

И да на земљи лете свици – звезда двојници

.

Ко трага за истином никада никога не осуђује

Постоји и њено наличје које само Творац зна

Не тражи другоме трун у оку – другога нема!

И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима

Када уловиш брата да греши – о себи збориш!

Милни свакога оком и потапшај десницом

Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

.

Трагач за истином никада не промаши живот

Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја

Истина је изван смрти и изван свих илузија

Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење

Миловање душом је знакословље и њен рукопис

Несудиш човек који има истрајну и праву Веру

Не-радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Један младић из хајдучке дружине Милића Радовића често је, у ноћи,

напуштао логор и одлазио према врху планине Јелице, тамо према

великој брезовој шуми.

.

Неопажено се искрадао и исто тако се враћао.

.

У брезаку га је очекивала девојка Сара из фамилије Баралићи.

Бејаше витка и ниска растом, па су је браћа и сви остали из милоште

 називали Сарица.

.

Браћа некако дознадоше да им се сестра састаје са хајдуком,

па одлучише да је прате.

.

Бејаше ноћ пуна месечине. Мирисало лето травама и планинским цвећем.

.

Ушли су у брезак. Но, хајдук их примети и припуца.

Једног брата обрани, а други потегне пушку.

Промаши хајдука, али у сред срца погоди Сарицу.

.

Ту су је, кажу, у брезаку, сахранили.

Брег почеше да зову Сарин гроб. Данас је то Сарица.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Буди тамо где ти је добро
и туђе сунце уме да згреје.
У кофер путни љубав си сабр’о.
Радосно срце нека се смеје.

Нит љубави даљина не кида
јер је предена духом Космоса.
Љубав је сила која све вида
проистекла из самог Логоса.

Народ су један светом разгнали
народи што су га хтели сатрети.
Прогнаници светом овладали
у моћи новој Свемиром узнети.

Сад свет им је читав отаџбина.
Њихово добро је мера свег добра.
Слободна опет им постојбина
коју им вратила јака вера.

Кад жеља створи слику маштену
шаљући је Свеуму космичком
распламсаће ватру творбену
награђујући стварношћу маштаном.

 

Свет почиње Песмом и гле! Песмом завршава

И сви светови ини те и Васељене ине

Песмом се све рађа и умире и васкрсава

И живот се зачео у Песми а родио из Суштине

.

А и Суштина је Песма као и само Постање

И тајносани Зраци Правидела из Душе Праискона

Све је то Песма и све те једно Певање

што бруји Васељеном и креће звездана звона

.

И Творац је Песма чудесна и дивотна тајновита

И сав је од Песме и Песмом Себе исијава

И Песма је у свему гле! Првотна Искра скрита

И Песмом почињу сни и Прајавна Јава

На планини сам,
пећина мој је дом ,
стена највећа ме чува од погледа злих
расух се на милиметарске облике стакла
и у сваки део усадих знање и оно што се зби
да се преноси кроз постојање…
.
Ниси могао да ме видиш ни тад ни никад
измичем ти разумом
ловим те ја,
а ни свестан био ниси да си ме удисао !
.
И још ме тражиш,
облик мој ти од памтивека не да мира,
али усадих ти део знања о твом постању,
сада си јос немирнији ,
и тражиш кристал са дрвета спознаје кроз време,
расула сам га,  да се роди кроз свако живо семе!
.
Скупих тада делиће себе у облик који ми Творац даде,
на врху планине ,
руку кроз облак дигох високо
планина постаде жив кристални соко,
тамо и сад где је!

 

Брда су га опседала ноћу.

Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу.

У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.

Говор тишине.

Исконско клијање земље.

И човек бива искон са душом биља и ноћи.

Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља.

Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.

А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица.

Бели феникс.

Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.

После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.

Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела

у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.

Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда,

шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости.

На слици остаде светао пејзаж. Од тада је, веле,

у њему утиснут знак белог феникса

који му се јавља са друге стране платна и ноћи.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Када реч коју знаш из духа – одјекне
ти спреман буди.
.
Време се кади мрким изразима ал` не мари!
.
Живот чека на тебе и на твоју моћ у крви.
Није Арион светла залуд слао кад је јутро донело наду…
.
По истеку записаног времена чекања, подигни мач светла и ведања.
.
Ти! Теби говорим и истину зборим.
.
Бели плам ти игра у срцу јер зна!
Дође час усуда!
.
Ожежи!
.
Спали ал` не мрзи.
Огреј, надахни…воли.
.
Песмостих и звездопис-пробуди свете нити.
Сети се како је ватра живота бити!

 

Пахуље дрво снежно сред јесени процветало,

Раширило бело лишће у облаке загледано.

Сунце земље поранило, корен му засјајило,

И стабло, тек нарасло, нежношћу учврстило!

.

Пахуље дрво снежно јесен да види пожелело!

Гледа траве зелене и жуте маслачке окаснеле,

Распукло кестење и без капа жиреве златне,

Гроздове неубране и птице шарене, распеване!

.

Пахуље дрво снежно у јесен се заљуби

Подиже гране високо, у дугу погледа

И гле! Дуга насмејана пољубац спусти!

И снежно дрво свим бојама заблиста!