Видео сам лава са шест ипо глава,

видео сам сеницу да носи лубеницу,

видео сам свињу да продаје дињу,

видео сам гусана намазаних усана,

сусрео сам патку, иде на Камчатку,

и једну ћурку где иде на журку,

видео сам миша да свира у флауту,

и једног слона у фићи ауту,

купио сам кућу за три дугмића,

видео сам дрво да кљуцка детлића,

шетао сам њивама и видео коње

да седе на гљивама и пију кафу,

у татином џепу нашао сам жирафу,

видео сам човечуљка ситног ко патуљка,

ко ми не верује баш ме брига –

прочитао сам све из књига.

.

Збирка – “Лет изнад детињства“

.

Перо Зубац о Пери Зупцу

(скраћено)

Родио сам се у Невесињу, у Херцеговини, 1945. године као шесто дете.

Првих четрнаест година детињства провео сам у родном граду, а онда

су ме школе позвале у Лиштицу, Мостар, Зрењанин, Београд, Загреб,

Нови Сад. Ту сам се скрасио 1963. године и ту сам и данас.

.

Најчешће пишем и објављујем песме. Све скупа,урачунавши и дванаест

антологија нашег и страног песништва, објавио сам педесет и осам књига

од кијих су за децу писане: Хоћу-нећу, Што се на ме Дарја љути, Тито је

наш друг, Писма поверљива, Дечје срце, Да не чује неко, Перо Зубац о…,

Душа дечја, А шта ћу ја, Буди пријатељ ветру, Деца расту као куће, Деца

могу немогуће, Ово сам ја, Змајевци, Башта…

Три ствари сам слагала:

кад сам тврдила да сам јеврејско дете,

да разумем будућност опевања

и да познајем лично капетана флоте.

.

Како су ми се смејали издржаваоци казни

док сам миловала старе гузице редом

и певала само о ди дла да ди ла да да

у неком бирцузу поред три снажна морнара.

.

То је било искуство дроље

у мом случају није присуствовала Јунона

нити је Анима саучесвовала самном

аплауз сам чула још као пелин – дете

и одмах потом у песку сам издубла круг.

.

После сам само сметала оне са генијусом

и подавала сам им се

због спознаје о истородности

и они су се подавали

то су били све сами благдани.

Вребају испод капака очињих

Штрче им вршци отровни

Намигујући одсев блаженства

.

Као сабљом лажним доброчинством

Опрљише севом левооким

Ошинуше и светост и правду

.

На свакога згрушеним испљувком

Уједоше сису материну

Одрубиће сами себи главу

 

Ово Знање извире на дубини на којој нема других знања.

Оно изражава само једну истину, истину целине која је само

 једна, која је апсолутна.

Оно се пише с великим З.

.

Има знања и знања, као што има жаба и жаба,

али је само једно Знање.

.

Извор Знања је Суштина, наш поприлично блокиран

унутрашњи свет. То је наше унутрашње Небо.

.

„Бог је у вама“.

.

Биће је дефинисано супротним половима, а наше полове

можемо назвати „површина и суштина“, спољашњи и

 унутрашњи свет. Они су у свему супротни, тако да оно што

има један, други нема и обрнуто.

Док спољашњи свет испуњавају материја и енергија,

простор и време, унутрашњи испуњава Знање.

Седам дана Стварања је утискивање унутрашњег света у

 спољашњи, Знања у материју и енергију кроз простор и

време.

Знање је у нама, а можемо га искусити и чулима јер је и

свуда око нас.

.

„И би реч.“

.

Многа парцијална учења говоре о Богу, небу и суштини, не

знајући да уствари говоре о палом небу, палим анђелима,

Богу површине и копији суштине.

Дубине парцијалних учења не прелазе границе површине.

Ова учења долазе из саможивости и манипулације.

.

Само једно Знање нема везе са егоизмом.

.

Парцијална знања имају дубину површине, дубину ствари,

док апсолутно Знање има дубину Суштине,

дубину Бића.

После кише

Потражи дугу

Помаже сваком ко тражи живот нов

Наше жеље допиру до ње

У један трен

И ту се у њеном спектру претворе

У колорит њен

ПРОЂЕШ ЛИ ИСПОД ДУГЕ

ИСПУНИЋЕ ТИ СЕ ЖЕЉА

.

Прохтеве своје усмери на циљ

Које можеш

Које можеш да досегнеш својом руком

.

Са оне стране дуге нема више

Ни бола

Ни туге

Већ само среће која зове оне

Што желе боје

За ново светло

У нас не мањка чега није –

Из ничега се наврши и прелије!

.

У нас погинули никада није пао,

Тек у звезду на небу се загледао.

.

Од нас обично од трпезе у рат оду

Као на извор по хладну воду.

.

Из рата се врате мртви ил’ живи

Као да су били за машином ил’ на њиви.

.

У нас све је како другде није –

Умре се само кад те твој убије!

 

Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце!
Лудо срце,
светло срце, црно срце!
Горите ,руке, крила моја,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
Вију се небом брезе беле
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори срце, светло срце,
над тамом ума
из које спасисмо се ми!

 

А ја бих да се играм са птицама.
Ја бих да хватам расуте маслачке.
Ја бих да певам бесмртницима,
да трчим пољима, јурим поточњаке.

.

Ја бих да дишем некако јаче.
Да ширим плућа, да хватам зраке.
Ја бих да играм, да горим, плачем,
мазим девојчице, милујем дечаке

.

Ја бих лептирима да шарам крила.
Да проспем боје мазане маком.
Да насмејем се к’о добра вила
и поспем људе радосним прахом

.

Ја бих, ето, да здушно живим.
Да будем друга мраву и цвету.
да знају ме звезде и зрикци мили,
радост човеку и светлост свету.

 

Шта да урадиш да спасиш Србију?
.
 Не, то неће бити писање Азбуком или србовање о

нама као најстаријем роду (иако истина али друга и

дуга је тема којом се бавимо на овом блогу). Нити ће

то бити религиозност.
.
 Неће значити иконе и црква ни њени пи ар менаџери

што воле црну боју. Неће то бити ни политикарење

(политикарање), ни квази уметност. Нити наука а ни

спорт. Неће то бити ни умишљање неког знања иако

га можда и поседујеш.

.

Нити мудрост свега. Нити новац који је добар слуга а

зао господар. Нити ће то бити позиви на борбу против

једних а можда и других. Јер некако увек се ту нешто

уско интересно мота. Да би један Храст порастао до

славе своје, морао је да буде жир прво, морао је да

уђе дубоко у земљу. Да пронађе снагу коју није знао

да има. Да се избори против мрака, мраза и свиња. Да

кад угледа светло дуплом снагом хрли ка небу. Да

Сунце и ветар воли. Да кишу благослови. Док једног

дана не постане Громовника понос.

.

Нема разлике између Храста и Србина. Уђи у мрак.

Суочи се са њим. Са мразом око себе и Свињама које

би да те прождеру. Победи. Ближњег воли и свакако

помози јер је твој. Ти немаш никога до ближњег око

себе. Човек је Човеку Вук али и Светац. И Створитељ.
.
 Не прљај, не мрзи. Живи Истину и Правду. Стани увек

иза оног што је добро. Лепоту гаји у сваком облику. Не

плаши се никога. Промени свест из кукавице и

слабића или паразита. Промени у Човека. А

Човек…Човек је Творца син…