… Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!…

…Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…

…Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

 

Увенуше цветови
И зелени гаји:
На земљи су широкој
Свуда издисаји.

.

Једна ружа цвати тек —
То је моја дика;
Једна тица пева тек
Срце у меника.

.

Ал’ седидер до мене,
Лепо моје цвеће,
Да створимо себи сад
Ново прамалеће.

.

Млада зора румена
Биће твоја уста,
Мирисава дубрава
Коса твоја густа.

.

Зрачно небо биће нам
Ведре очи твоје,
Месечина мекана
Бледо лице моје.

.

Звездице у очима
Биће твоји сјаји,
А лаори тијани
Лаки уздисаји.

.

Сузе моје биће нам
Киша из облака,
А пољупци сићани
Песма славујака.

.

Није л’ лепо, реци ми,
Нежно моје цвеће?
Цео живот биће нам
Навек прамалеће!

.

Мита Поповић  – (1841-1888.)

 

 

Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

„Од сунца све је боје упила!

Дубоко у срцу Винче се скрила!

Род нам изродила, Велика Рода,

 Мајка снежно бела!“ – В.С.

Аутори, као што су Александра Бајић и Љубивоје

Јовановић, сматрају да родоначалник Словена

није биће мушког пола, већ женског, и да је то богиња Рода.

Доласком патријахата, словенска прамајка Рода, била

је замењена својим мушким корелатом  Родом, а овај бог

је касније, за време периода, ткз. двоверја, био

проглашен и самим створитељем Универзума.

Поменути аутори сматрају да је прамајка Словена

имала птичји облик, наиме, облик роде

и да је легендарна Матер Сва,

коју спомиње Велесова књига, нико други

до  Рода – прародитељка.

За ову теорију постоје и материјални

докази. Наиме, Дунавска стела, споменик који потиче из

првог миленијума нове ере, приказује управо роду као

божанску птицу која стоји између

Сварога и Перуна.

Прву децу је, ипак, чини се донела рода,

како народ наш и зна изреком да каже!

.

 (Извор –Стари Словени.. и..)

Песма се пише

кад из нашег срца

побегну славуји

и ноћ ћутањем

даљине дише

кад увело лишће

тражи своје хумке

а јасмин из твоје баште

не мирише више.

Песма се пише

и кад љубави давне

умиру у нама

а душа болно јеца

и уздише

кад сећања ћуте

на капији твојој

док падају тихо

јесење кише.

Песма се пише

кад цвеће плаче

на камену љутом

а ветар му тугом

вреле сузе брише

и кад тебе драга

и мириса жутих дуња

у твоме сокаку

нема више.

Погођени шутњом и

Голотињом камена,

Конзервисаном истином,

Костурима ријечи,

Јучерашњим јутрима,

Плакатима са сликама

Непознатих људи и

Уоченог недостатка смијеха

На костурима ријечи –

Одлазе соколови…

 

Стаза се завршава крај рушевина храма.

Остаци његових зидова изграђених од

масивних камених блокова обрасли су

маховином и шибљем, а од стубова

само још један стоји усправно.

.

Зидине храма

Птице уместо звона

Призивају небо

Зароних у океан, провидани,  
и на дну, где песак бели сни, угледах
изгубљен давно, поклоњени пламен!
Заплака душа, и срце устрепта,
кад приближи му се рука, јер
засја на њој пронађени знамен!

 

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог

Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања

Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости

Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Уфркљестило те са свијуг страна. Шћео би то д-уљудиш, ал не вреди. Проуја живот. Кувет издаде. Празна не пуца, мој брајко. Дође ти да цркнеш. Да закукаш изгласа. Пођеш штали, зврји празна. Од наког газдинлука. Увати ме туга нека. Неш веровати да ми пођекад ударе сузе на-очи. Како и не би. Колко е тујнак брава бивало. Сад једва д-одржим ови пешес гуља, колко да штипкају ококуће да се не запарложи баш до прага. Спремим им за-зиму мено дрмезине и то ти је. Осто и један прељетак, лањски.

Ништа не вреди што е година понјела, немаш с ким д-обереш, натовариш, превучеш, д-истовариш… Па после велим сам себе: Можда е тако морало да бидне. Веруј да смо и заслужили да вако стрвињамо.

Знај да е то казна Божја што смо се обезбожили. Што смо дозволили да нам ђеца у-цркву не иду. Што смо шућели кад су се безбожници ругали слави и прекади. Што смо се торњали куд нас ћерају коекаке пошушњаре мешто да смо ишли Божјим путом ко ђедови наши. Па ако треба д-иде глава, нек-иде.

И готова ствар. Јок. Ми се уванџали и ућутали. Кукавци.

.

Наиђе јампут вође онај калуђер Јован што живи горнак у пећини на Црној стјени и дадне ми неку песмарицу. Сузе су ми точиле неш ми веровати кад тамо каже: Нису, вели, Срби кано што су били.

На зло су се, каже, свако измјенили. Па кад почне да броји, све нако каконо и јес: Одрекли се српскога имена, Одрекли се својих крсних слава – па каже:

Не поштуе млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради – па вели:

Свештеници Вером ослабили, Нит ђевојке држе ђевојаштво,

Свилу носе греом се поносе – па ондак каже:

Нити народ за неђељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником цркве испуњује,

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње – па наводи како

пишти Свети Сава:

Волио би и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате.

Ту песмарицу би требо да прочита свако ко е србског рода и порода.