Изнад свега, ценио је слободу, јер му је пружала могућност да се стопи са космосом и бесконаћношћу живота који је клијао у његовој души. Њено семе заливао је звуцима који су долазили док је гудалом прелазио преко жица виоле. Била је то магија којом је вешто руковао.
Живео је неоптерећен слабостима због којих људи продају или заробе душу, те постану робови не знајући да лоше долази из дела бића кога се одрекну, не из спољашњег света који се простире надалеко и нашироко.
– Оно си што удахнеш и што дахом избациш – говорио је, а његов дах био је управо тај осећај неспутаности, због кога је имао небо и земљу под ногама, вечити осмех и зрно нејасне, далеке чежње у погледу, који људи нису могли да одгонетну.
Тумачили су то занесеношћу, особењаштвом, ко зна чиме још док су ишли циљу ког су одредили као све. А кад тражиш све, не добијеш ништа, јер све је нејасно, конфузно, створено да би нас заварало. Ко је још открио и спознао све? То траже душе којима је живот одређен оним што се може пребројати и оним што се може изразити мерама које су смртници осмислили да би изразили вредност нечега, уживајући, тек, кад себи ретко дозволе, у лепоти онога што слободан дух може да да.
Док је мислима које је водио звук, зарањао у морске дубине, срео се са погледом упртим у његове покрете. Дечак, очаран оним што свирач ради, полуотворених уста, гледао је као да се пред њим одиграва нешто нестварно. У дечакове очи пресликао се део њега. Знао је да је то моменат који је чекао! Знао је да се поново родио и да ће живети још дуго!
Лицем му се разлила радост, музика је постала живља, славећи бесмртност у коју је веровао.
– Живот те, дечаче, не диже у облаке, не ушушкава у њихову мекоћу… њега чине мале ствари и велики ратови, које од тебе направе или јунака или кукавицу. Свет је у својој несавршености створен по мери човека, али људи је мало, као што је мало оних који дозволе да их сан води. Запамти, не дај оно што је твоје! Други ти то не могу узети, али мораш се чувати себе!
Много година касније, пуна дворана људи аплаудирала је младом музичару који је био познат као небески свирач, јер се, како су говорили, од његове музике отвара небо, зато, док свира, гледа горе. Поклонио се и напустио сцену. Аплаузи га више нису испуњавали, нису му били довољни. Схватио је да је подлегао чарима лажних победа, да је водио безначајне битке на местима која се могу назвати поприштем површности. Колико год људи волели то што им пружа, недостајала је она фина, танка, невидљива нит која се рађа кад се душе сједине у велику, златну лопту која напусти земљу и вине се ка облацима. Кад се распрши, из ње настаје права лепота. Управо је схватио да је уживао у малим стварима, мислећи да су велике само зато што су годиле његовој таштини.
Осамљен, погледао је у небо и засвирао на старој, похабаној виоли. То је био начин на који је говорио свом учитељу, јер је знао да га слуша. Никад није био овако несигуран, руке су му дрхтале, а погледи се срели. Није га прекоревао, али је очекивао одговор на питање – зашто не дозвољава животу да траје, да се обнавља? Зашто га скрнави зарад пролазности?
Пукла је жица. То је знак!
До јутра је брисао прашину са свог сна који га прати од оног дана кад је упознао човека, којим је био очаран. Схватио је, кукавицама бог не даје крила. Њему је дао, а он, уместо да лети, показивао их је ходајући земљом; слабила су, смањивала се, уместо да јачају и расту.
Пре него што их је поново раширио и постао свестан моћи свог дара, погледао је у небо и рекао:
– Сад можеш да почиваш у миру.-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 