Шта све не издржа, свему изложна кожа

Откуд угледа свет и дух се обре у њој;

Непоћуди усуда у зауму двосекла ножа

Одолева, не би л се изнела кроз непостој.

.

Времена је распињала трагом ништавила,

А она и на пола копља вијорила на ветру

Све да би се њоме рањива душа завила

У густину бића, лептиру слична и етру.

.

И камен јој назубљен отирао ткиво,

И железо глачало сјај њеним додиром;

А она у издржу, ко волшебно плетиво

Обнавља се испод жрвња и под косиром.

.

И кад се унегви теснац удав-прстима,

Јавне се из притаје, загргоља јој струј:

Жићем вођена до свеувира међ брдима

Сасвим свежи од исцрпљености

чекамо нову шансу – говор другог,

а никог на видику.

Страшна је хладноћа оног што ме је

дотакло на 1800 метара

надморске висине – јер дошле су

северне ласте

и донеле глас бивших,

ехо прошлости,

мирис подсећања.

Немам моћи да не живим илузију

тако меланхолија расте

множи се,

излази из ласте,

устаје на ноге

и посматра ме.

Још мало па ће проћи

свако подсећање на бол.

 

 

Знам да нисмо случајно овде,

на овом месту, у овом трену,

Постоји план за сваког,

Да ствари у правом смеру крену.

.

Само следи зацртан план

Који си сам одавно дао,

Сачекај промене радосно,

Са сигурношћу  и у складу,

Не дај никоме да ти енергију краду.

.

Иди за својом сврхом,

Која ти је предодређена,

Види чега треба да се одрекнеш

И шта код тебе треба да се мења.

.

Значи, животни план си сам направио,

Идеш путем, али помало скрећеш,

Буди радостан, сигуран и складан,

Све ће бити добро, видећеш.

 

Ако се икада заљубим поново,

нека то буде ратник.

ЧОВЕК са копљем,

онај што реже,

што диже главу и боде,

што се бори,

што гледа смрти у очи

и воли.

.

Онај што зна, хоће и уме.

Што нема страх.

Онај који је од грома створен.

Што дрхтала је земља

кад га је рађала мајка

а ветар сејао семење храбрости

а не корење, парлог и прах.

.

Ако се икада заљубим поново,

нека то буде борац.

ЧОВЕК, горд, велик и прав.

Онај што увек храбро стоји,

што правдом своје дане боји,

што никад никоме се не покори

Осим…

У тихој ноћи,

кад стане,

оружје скине,

оклоп крај кревета мог стави

и плови

нежним и топлим уздасима мојим.

.

Да, тај

што руке има од ватре,

што очи има од жучи,

што срце има од стакла

премазано крвљу браће војника,

што душу своју једном сатка у боју

кад пред вратима ада плака.

.

Да, тај

што реч му дата је крв јуначка,

што гине за брата,

што за сестрицу, мајку, оца и претке

сме да иде до пакла.

.

Тог хоћу!

Јунака!

Из пепела дизаног вука,

урлик да ми да.

Да ме од борби својих,

од метака и праскања

сву изатка,

да будем ратник, борац и ја!

.

Ако се икада заљубим поново

дај ми Боже ЧОВЕКА

који ће самном право да стоји

са срцем што крв капље,

душом што ровове ори,

трси путе муке и боли.

Да ме за руку води

и светли ми дан.

.

Ако се икада заљубим поново,

БОЖЕ

ЧОВЕКА, РАТНИКА МИ ДАЈ!

 

 

 

Проласком испод моста

између смеђих ракљи,

у пируети запела Венера

о леђа црвених пастрмки.

Суштаство се достиже тиховањем

Тиховање је Песма тиховање је Моћ

И урођено је човеку – као дисање

.

Стрес и сметенички животни плес

Склонили су знање тихуну – чојку

На споредни колосек сврхе живота

.

Тиховање степено у дубину води

Пажњом на тело дисање и смирај

И созерцање преко уздижућих врлина

До простора са тананим титрајима

.

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине

Смирени путник стиже у Пре-време

У Превремену га чека невиђена Лепота –

Слобода – Истина – Љубав – Блаженство

.

-фотографија-В.Пантелић-

(Сонетни венац) 

Тако ја пишем, а ветар брише

Арију траве у којој блиста

Ковчежић  где свици сакрише

Огрлицу мог детињства.

.

Жрвањ шкрипи и брашно сипи

У поцепану торбицу лета

Бритва којом сам претио липи

Оста у срцу сунцокрета.

.

Река грицка корице мраза

И чим чобани око богаза

Раздувају маслачке језе –

.

Ето жар-птице златокљунице

Која ће опет да нам извезе

Азбуку сунца на стаблу брезе.

Срео сам на тисуће лица, и у сваком од тих лица ја сам препознао и своје лице праисконо. И заволео сам, гле! сва та лица праискона као лице своје у вечности. И управо се у томе и огледа богатство моје, рекох себи у вече једно јесење, кад бејах опхрван тугом и сетом од века. Јер, ја сам песник, певач од праискони, који путује кроз векове и светове, у потрази за лепотом и дивотом у срцу Правасељене.

.

Владанаова ме мајка Стана подсети на моју мајку Станку. Све србске мајке су у нечему сличне, као да су од исте прамајке. Иста душа, иста болећивост, и иста брижност. На тренутке нисам, уистини, знао да ли ја то видим Владанову или моју мајку.

.

Tијање праискони

.

И гле!

Врхови плаветни

У даљини

И жубор на пропланку

Јасика сетних

И песма дивотна

Од искони

И љубав бескрајна као море

И вечна као

Звездана јата

.

Све се у трену

Гле! Слива прелива

Подно румених

Облака од пене

У свету привида

И опсене

.

У свету привида

И опсене

 

Љубљени!

Слажем речи што цветају

око мене свакога трена!

Видим их,

напупеле између облутака

зраке мојих очију чекају!

.

Видим их,

поред потока, сунцем насмејаних

како ме гледају,

да их уберем,

говоре ми и дозивају!

.

Видим их,

како ветар их преноси

преко влати трава!

Из далеких даљина ми путују!

.

Љубљени!

Долећу ми ко цвеће,

и уплићу се у косу,

и о љубави певају!

.

Ево, отворен је, мој длан,

и ту слећу, и вести доносе

са чаробних планина,

где пламти вечни плам!

Радуј се, говоре ми!

Љубав слеће са висина!

 

 

Изненада се на до малочас празној

пучини, скоро на самој ивици обзорја,

појављује једрилица. Плови право ка

сунцу које је већ готово у потпуности

изашло. Једро јој се преливау свим    

нијансама црвеног, као да пламти.

 .

На обзорју

Пламтеће једро плови

Право у сунце