–
НАСУМИЦЕ ИДУ РАШАНИ
Насумице иду Рашани.
Слутња им је само водиља
И жубор река и мирис биља,
И свод небески давно знани.
Час им се чини
Да им браће Влашића Седам
Иду уз раме,
Као домовинска у туђини свита,
Час да им Краљ са њима у сусрет хита
И да овчар Волос из свог тора
Баца навиљке Кумове Сламе
Да не скрену са пута док се не раздани.
Насумице иду Рашани,
Светли се једино неба данце,
И Мала и Велика Кола
Иду у стопу уз изгнанце.
Да ли су то према Краљевој земљи
Окренули руде,
Да ли им то своје запреге
Краљева небеса нуде.
Насумице по камену збег корача,
Једна по једна звезда се тули,
Да ли још то светли Вечерњача,
Или луч на Краљевој кули.
–
ГЛАС ПРЕТКОВ ЦАРУ
Цар се по дану држи ратнички круто,
А ноћу чим би се двор ућуто,
Кад остане насамо са књигама,
Непознати глас га гања,
Или му се можда буде сећања
На списе које је читао у младости.
И ти жупани рашки,
Онај непознати глас му говори,
На које би хтео да завојштиш,
Твоја су прадавна, Царе, својта,
Твоја вера,
И њихови преци су дошли
Са закарпатских пропланака и језера.
Тада се разликовали нисте, Царе,
Ни колико на букви два роја пчела,
Ни колико круне бора и бора,
Нити рибилзле од огрозда,
Ни колико кос од дрозда,
Нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
Ни колико вучија два чопора,
Ни колико Зорњача и Вечерњача,
Нити стада брдска и долинска.
Били сте, Царе, у Закарпатју
Слични другим као два плача,
Као два вриска,
Као врхови копља и мача.
Били сте блиски једни другим
Као што су у глави два ока,
Као што су две вере милосрдне,
Као живот испосника и пророка
Животи ваши били су слични.
Заједно сте у мочварама
Отискивали се низ бујне воде,
Силазили чак до њихових делти.
Опијени ловом
Заједно сте јурили за дивљачи
Кроз врлети
И у страху се дозивали
Кад се небо смрчи.
Ма где сад живели,
Молили се Богу ма коме,
Ви сте слика Богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
И Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
Неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру,
Као Волос доброћудни,
Бог пастира.
–
ЈЕРЕТИЦИ
По каменим буњама и чемерима
Јеретици од јутра до мрака
Призивају душе очева и дедова,
И незнаних далеких предака –
Од рибара до пчелара простих,
До Богова древних, рата и светлости,
Живота и смрти.
И говоре са њима
Као да су им они у дому гости,
Као да су са њима за истим столом,
Као да су са Волосом чували стада
И с Перуном се возили у кочијама,
Као да их јеЖива у детињству
Њихалана рукама.
А чим опазе ког од опата
Затварају врата,
Јер и у та времена господња
Људи су могли бити криви
Што им сећање на богове помрле
У тешком часу оживи.
–
ПОМЕТЊА
А земљом се размилели просјаци боси,
Скитнице, испосници и пророци,
Збуњени дијаци, сеоски пароси,
Који с небом говоре језиком словенским,
Свештеници латинских богомоља
И бискупи тек рукоположени,
Скамењене жене
Од очева своје деце силом раздвојене
Због црквених распри.
Скупљају се, као да из змеље ничу,
Овештали јеретици који у дану
Сто пута помену Перуна и Морану,
Пустињаци измилели из мрачних шпиља.
Појављују се изненада
И они којих давно неста.
Деле се благослови, бацају проклетства,
Звона и клепала бију наизменце.
Радознали и уплашени пољари,
Који знају да свако зло прво њих снађе,
Збијају се око својих пољица,
Уз камене венце.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 