Сеча вилинског Шумара…

 Храст до храста посечен….Први пут у свом веку видим овако искасапљену нашу чаробну шуму… Сељак домаћин одувек зна чему које дрво служи, за шта га је Творац наменио. Оно што је Лав међ животињама, злато и дијамант међ минералима, то је Храст међ дрвећем за свесног човека. Вилински Шумар никад није овако касапљен.

 По Бадњак се иде у ту свету шуму… посече се свети Храст и и од њега издеље славски сто, за колевку и за кревет брачни… посече Храстово дрво сељак и од њега тишљер исече особите безчворне даске… за укоп. Оне стоје необрађене, ћуте и чекају негде на тавану… Њих не померају без велике нужде… О њима се не прича, а ако би се какав иксан и залетео и приупитао што такве дивне даске стоје неупотребљене… Хм, одмах би се видело да тај није из домаћинске куће, да не зна за ред Божији, да није од рода озбиљна, да се с њим ни у какав озбиљан посао не ваља упуштати, да се с њим не треба ни ородити, но само почастити и из авлије испратити… Не би му се ни одговарало на питато што је неук упитао, као да га није ни питао ништа, но би се прешло даље о времену, о приликама… Јер, још би грђе било одговорити му… Биће да се такав неки људов дочепао Шумара, па тестери ли тестери гране на којима седе и он и моји Рађевци. Хајде што он малоумник то ради, ни по јада… Шумар ће се обновити, ал ‘ што Рађевци то гледају, ћуте и пуштају… Е, то је 

љута невоља, Бого мој.