Драган Симовић: Кад сељак умире

Опремио: Стари Словен

Драган Симовић: Поробљена Србија – верзија 1

Опремио: Небојша Јовановић

Сваки пробуђен и освешћен човек живи истовремено и упоредо два живота: један живот одвија се у спољном, а други, много богатији, дубљи и слојевитији, у унутарњем свету.

Уствари, то су само два упоредна животна тока, две упоредне животне равни и димензије, једног те истог живота, тако да то ни у ком случају нису два живота, већ један те исти живот у различитим видовима, димензијама и пространствима.

О унутарњем животу једног пробуђеног и освешћеног човека људи из његовог окружења, његови сусељани или суграђани, комшије или суседи, и буквално ништа не знају.

Они могу само да наслућују, да нагађају и претпостављавају, али истинских увида у његов унутарњи живот никада не могу имати.

Унутарњи живот је велика тајна, велика мистерија и велика загонетка сваког пробуђеног човека.

Ја сам то схватио још у младости, док сам читао биографије, животописе и животна дела знаменитих песника, књижевника, уметника, научника и иних посвећеника.

Видео сам да је у свим тим вишетомним студијама, биографијама, књижевним и научним радовима о Гетеу, Толстоју, Достојевском, Пушкину, Црњанском, Његошу и Тесли све погрешно и виђено, и схваћено, и тумачено, те да они који су писали те „дебеле“ књиге о њима благе везе ни о чему немају, а поготову не о њиховим унутарњим животима, поетикама и оностраним увидима.

Ово што се односи на појединца, на личност, на сваког човека понаособ, односи се и на народ, на род, на племе и на заједницу.

Када ја говорим или пишем о Србству (о Беломе Србству), ја тада не гледам у Србство у спољноме свету – које је овакво или онакво, свакојако и никакво – већ сазерцавам кроз призму језгра своје душе, кроз призму суштог суштаства, а преко Акаше, Онострано Србство, Србство Вертикале, Србство Небеске Србије.

Онда се они који површно читају моје лирске записе, који погрешно и узгред тумаче моју лирику – а морају, будући да све то читају и тумаче из спољнога света, који је доста тескобан, скучен и ограничен – хватају и буквално за сваку моју реч, желећи, притом, да ми противурече или да ме оспоровају, сматрајући да сам ја – што се Србства тиче – све то погрешно и видео и схватио и тумачио.

Оно што они виде у спољноме свету, видим и ја – а давно сам то и још пре њиховог рођења видео – но, ја то занемарујем и превиђам, јер сам усредсређен само на Онострано Србство, на Србство Вертикале, на Србство Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Његоша, Дучића, Андрића, Калајића и многих иних знаменитих и посвећених Срба – Белих Срба.

Ја вазда и навек говорим о Србству које има своју Мисију, своје Посланство, и, надасве, које је, по Задатку Одозго, на овај свет послато од Белих Божанстава и Светлих Суштастава.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца жетвара, дана двадесет и осмог.)

Слава Творцу… ❤ И на Небу, и на Земљи, и на вебу  Родилооо је и стасалооо… Сазревало и сазрелооо  Има и преливааа и за цара и сељака, и за врапца… за џивџана… За мрава и цврчка… За Цврлета, певача свирача… што гудалом сад у танку свира жицу… љубим га у тамбурицууу…  Заиграј, запевааајјј Песму… Ону песму што ти испод поребрице болна лежи, као момче у вајату… онај болан и преболан што не може да се јави злату… У градини… по којој је месечина пала мека.. … Капљу здравља са усана донела му драга… Нектар од нектарааа… Ехееејјјј!!! На босиљак миришу јој груди… док са срца уздисај се будииии Та, напиј се, чојкооо, капље здравља са њених усанааа… Оздравићеш до белогааа данаааа… Слава Творцу, Творцу Слава Славаааа ❤