–
Павел Јозеф Шафарик, чувени словачки слависта, лингвиста и етнограф, рођен је у породици словачког пастора и проповедника, 13. маја 1795. године у селу Кобелиарово, у Словачкој. Студирао је на евангелистичком лицеју у Кежмарку, који је у то време био на великом гласу. Успомена на ову школу остала је код Шафарика у најбољем сећању. Овде се први пут код њега пробудила словенска свест, првенствено због непријатељског односа неких његових учитеља према Словенству, а с друге стране због могућности бољег упознавања са чешком литературом, посебно са делима Јунгмана, Пухмајера, и других. Његовим првим књижевним делима може се сматрати мањи број песама, које су се 1813. године појавиле у часопису „Prvoti*ny pěknych uměni“. 1814. издао је књигу поезије „Tatranskа Můza s lírau Slowanskau“, а 1815. године, са једва прикупљеним скромним средствима, одлази у Јену. Његов отац је желео да у њему види будућег теолога, али је њега више привлачила филологија, историја и филозофија. У Јени је похађао предавања на тему класичне филологије код Ејхштета, на тему историје код Лудена и на тему филозофије код Фриса. На чешки језик је превео „Облак“ од Аристофана и „Марију Стјуарт“ од Шилера, након чега је почео да припрема историју словенске књижевности.
Вративши се 1817. у родну земљу, провео је око месец дана у друштву Добровског, Јунгмана и других прашких научника и писаца, али је био разочаран њиховим сплеткарењем, оговарањима и међусобним оптужбама. Вративши се у родни крај почео је да ради као наставник у приватној кући, док је зиме проводио и Пресбургу, што му је омогућавало да настави да изучава омиљене теме. Овде се, такође, зближио са Бенедиктом, Палацким и делимично с Коларом. Захваљујући активностима које је спроводио у сарадњи са овим људима, његово име постало је познато у целој Мађарској. Почели су да му нуде учитељска места, али осетивши непријатељски однос пробуђеног мађарског национализма према свему словенском, одустао је и преузео дужност директора и учитеља у Српској православној гимназији у Новом Саду.
Од тог тренутка почиње нови период у животу Шафарика који је био од највећег значаја за његов будући рад. Савршено је научио српски језик, спријатељио се са просвећеним представницима српског друштва и имао приступ богатим библиотекама фушкогорских манастира одакле је извлачио из рукописа драгоцени материјал за своја будућа дела. Овде је постављена основа познатим збиркама рукописа који се сада чувају у библиотеци Музеја Чешке у Прагу.
1822. године Шафарик се жени осам година млађом Јулијом Амброзиом, чији су родитељи били пореклом из ситнијег словачког племства. О њој се зна као о веома интелигентној особи која је[/FONT][/COLOR] говорила четири словенска језика – чешки, словачки, српски и руски, и много му је помагала у раду.
Као резултат Шафариковог бављења словенском литературом и језицима, 1826. појавила се „Историја словенских језика и књижевности на свим дијалектима“, први покушај представљања историје књижевности и језика свих словенских народа уопште. У овом делу Шафарик је и лингвиста и дијалектолог и етнограф и историчар, човек који је почео да буди словенство и постаје заштитник целог словенства. Књига је оставила изузетно снажан утисак на све Словене који су је са симпатијама поздравили. Током боравка у Новом Саду Шафарик се бавио и расправама о словенској древности у делу „О пореклу Словена, по Лоренцу Суровиецком“, објављеном 1828. након чега је, 1833. године, објавио једно мање, али оригинално дело „Српска читанка“, први историјски преглед о судбини српског језика. Шафарик је одбацио заблуде које су постојале до његовог времена да је старословенски језик био отац свих тадашњих словенских језика, и доказао да је српски језик много старији, о чему је размишљао и Добровски који је написао да се у древним споменицима српске писмености налазе готово све оне карактеристике које карактеришу тај језик и у садашњости.
Ситуација у Новом Саду постала је јако тешка за Шафарика. На инсистирање Мађара аустријска влада га је 1825. године лишила позиције директора, тако да је остао само учитељ српске школе. У то време, 1826. године, започели су преговори око његовог преласка у Русију, где је требало да предаје на универзитетима на катедри за словенску литературу. Он се био сагласио с тим, међутим, преговори су прекинути око 1830. године. У међувремену, ситуација у Новом Саду је постала толико тешка да је коначно одлучио да га напусти и пресели се у Праг, како би пронашао ново запослење. Захваљујући напорима Палацког и целе групе чешких писаца и племића, Шафарику је понуђена годишња плата од 480 гулдена, под условом да се пресели у Праг и пише искључиво на чешком језику.
Шафарик је остао у Прагу до краја свог живота. Ту су написани његови највећи радови који су му донели славу. Његови другови дали су све од себе да му омогуће, како тако, пристојне услове за рад. За рад на Часопису Чешког музеја добијао је стални хонорар, а касније је почео да уређује и часопис Светозор, но све то нису била довољна средства за пристојан живот. Будући да је био потпуно посвећен свом научном раду, Шафарик уопште није размишљао о својим материјалним интересима. Положај његове породице био је веома тежак. Иако су му пријатељи помагали, њему је била важнија подршка за његове научне активности. 1837. објављен је његов највећи рад „Slovanské Starožitnosti“. По речима Палацког, овај рад је ставио тачку на сва нагађања и све спорове у области словенске старине. Под дебелим слојем прошлости, Шафарик је успео да пронађе толико тога, не само о историји Словена, већ и о њиховим старим суседима, Келтима, Немцима, Скитима, итд. и да то прикаже са толико јасноће и тачности. Његово треће, општесловенско дело, било је „Slovanský Nаrodopis“, објављено 1842. године. Колико су се „Slovanské Starožitnosti“ бавиле старим словенским светом, толико се ово дело бавило тада актуелним животом Словена. Веома интересантна је била и карта словенског света која је била прилог књизи. Ту се јасно видело колико је то велик народ и које све територије насељава. Књига је доживела велики успех. Већ у Прагу распродато је прво издање, да би се већ током 1842. појавило и друго.
Живећи у Прагу писао је и о чешком језику и граматици. У делу „Wýbor z literatury české“, објављеном 1845. први пут је научно обрађена граматика чешког језика. Будући да је постао познат радећи у Прагу, добио је понуду да ради у Берлину на катедри за славистику, но он је то одбио, али им је ипак одрадио план оснивања те универзитетске катедре. Шафарик је желео да отвори словенску катедру у Аустрији, пре свега у Прагу, где је желео да буде професор. Тај његов захтев био је одбијен 1848. године, али је постављен на место библиотекара Универзитетске библиотеке, која се захваљујући њему обогатила. Исте године, у Прагу је одржан конгрес представника свих словенских народа Аустрије где је предложен за његовог председника, међутим, након његовог одбијања изабран је Палацки. Иако је његов живот у Прагу, у материјалном смислу, био веома скроман, у научном смислу био је веома богат и много је допринео развоју самосвести код словенских народа који су живели у оквиру туђих царстава, а имао је и снажан утицај на словенске путнике са којима се сусретао.
Четрдесете и педесете године 19. века у раду Шафарика обележене су великим бројем чланака и студија посвећених питањима лингвистике уопште, а највише анализи словенске лингвистике. Велик број мањих текстова о лингвистици био је објављиван у „Часопису Чешког музеја“ у периоду 1846-1848. Посебно су значајне његове студије о пореклу глагољице. У делу „Uber den Ursprung und die Heimath des Glagolitismus“, објављеном 1858. године, опширно су разматрана питања везана за ћирилицу и глагољицу. Његови ставови били су усвојени и развијани од стране аустријских слависта, а даље су наставили да се развијају у радовима Миклошића, Јагића и других. Иако ставови Шафарика нису остварили коначан тријумф, он је ипак прикупљао доказе, пажљиво их разматрајући строгим научним методама, и до данас су задржали своју вредност.
Вишегодишње научне студије у екстремно тешким материјалним и моралним условима, непрестана борба за опстанак, болест жене и његова сама болест јако тешко су се одразили на његов организам. Његова болест највише је дошла до изражаја када се 1860. године бацио у Влтаву. Иако су га спасили, после опоравка његов тежак живот окончао се 26. јуна 1861.
У историји славистике, заједно с Добровским, заузима једно од највиших места. Његови радови у тој области су бројни и разнолики. И словенски језици, и старословенски, и древна историја Словена и његово ондашње стање, и словенска писменост, све су то били предмети његових истраживања и радова. Као човек, Шафарик спада међу највеће идеалисте у историји образовања. На његовом надгробном споменику је написано: „V krasnich mira sego v’spitaľ sa esti et junosti svojeje”.
Текст преузет из 2. броја интернет часописа Велес.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 