Кад се човек пробуди иза космичког сна – који је трајао ко зна колико еона! – тада јасно види, осећа и схвата, да је све привид и опсена.

Све је привидно и опсено у овом видљивом свету, па и сам наш живот.

Све се врти укруг еонима, све се понавља и враћа, све се без престанка увек изнова рађа и умире и, све је без сврхе и смисла.

Наш истински живот дешава се негде друге, далеко одавде; тамо негде иза закривљених звезданих огледала; тамо негде где заувек нестају туга и патња, страх и стрепња, болест и смрт; тамо негде где живе Светла Суштаства и Бела Божанства; тамо негде где је Љубав једина Истина и Стварност.

Но, увиди до којих сам после космичког буђења дошао, нису више ни за писање ни за објављивање, зато што свако од нас мора сам да дође до тих суштих увида који нису за овај свет.

ЈЕДНО ВИЂЕЊЕ СА СТАНОВИШТА ТАЈНЕ ДУХОВНЕ НАУКЕ

Међу људским родовима на Земљи давно је посејана раса човеколиких звери, човеколиких рептила, раса тамних и мрачних паразита коју је напросто немогуће истребити.

Немогуће ју је истребити, зато што се налази у свим племенима, родовима и народима, зато што су припадници те рептилско-звериње расе међусобно повезани на начин који људима остаје несхватљив и непојмљив.

Они се између себе осећају и препознају, подржавају једни друге и на даљину, а људи никако не могу да одгенутну и разјасне, како се и по чему осећају и препознају, како и на које све начине владају човечанским светом, тако да они, дубоко скривени у бићу људског рода, без икаквих проблема, већ тисућама лета владају свим људским родовима и народима.

Ту расу космичких паразита и предатора могли бисмо условно – али само условно – назвати хазаро-рептилском, хазаро-предаторском, расе која је крвно, па и генетски, повезана са свим људским расама, родовима и народима, тако да се цео васељенски а људски ред и поредак увек руши и разара изнутра, а они све време, све векове и еоне остају неоткривени и непрепознати од нас.

Сви народи, а превасходно Срби и Руси, највише су страдали управо од њих.

Они су, управо они, рушили и разарали, жарили и палили Русијом и Србијом; они су били бољшевици, троцкисти, лењинисти, марксисти, југо-комунисти, нацисти, фашисти и усташо-кољачи, а они и данас владају диљем и широм света, како на Западу тако и на Истоку, како на Северу тако и на Југу.

Они су у Русији – Руси већи од Руса, они су у Србији – Срби већи од Срба, они су у свих народа најгласнији, најратоборнији и најистуренији у сваком од тих народа понаособ, гурајући све народе и родове у међусобне братобулачке ратове, у преврате, револуције, злочине и крвопролића.

Све док се ми, припадници људског, звезданог и божанског рода, не узнесемо до видовитог знања, познања и умећа наших белих богова, биће нам безуспешан и унапред осујећен сваки покушај да их се заувек спасемо и ослободимо.

Човeк У Човечици тражи Богињу Љубави.

Човечица у Човеку тражи Бога Љубави.

Ако се истински, срцем и душом траже, онда ће се зацело и наћи.

У свакој Човечици живи давно уснула Богиња Љубави.

У сваком Човеку обитава давно уснули Бог Љубави.

Истинска, узвишена и божанска Љубав преобраћа Човечицу у Богињу Љубави, као што и Човека преиначује у Бога Љубави.

Љубав нас од Човека и Човечице узноси до Бога и Богиње.

Заљубљени Човек и Човечица јесу на Путу Посвећења, на Путу Обожења, на Путу Поновног Рођења, али Рођења Одозго.

Љубав између Човека и Човечице јесте Највиши Ступањ Стваралачке Љубави, не само у Овостраним, већ и у  Оностраним световима.

Древни је Човек све у Свету посматрао духовним очима.

И, будући да је све у Свету посматрао духовним очима, он је и могао све у Свету видети (као) духовно.

Јер, када се Свет посматра унутарњим, духовним видом, тада се и успоставља душевна и духовна присност са Светом.

Из душевне и духовне присности рађа се Љубав.

А Љубав је увек сушта, делатна и дејствујућа; Љубав се свагда и вазда пројављује кроз Дело, кроз Стварање, како у најужем, тако и у најширем значењу Речи.

Нема Љубави без Дела!

Кад кажем, да нема Љубави без Дела, онда не мислим само на стваралачко, уметничко илити духовно Дело, већ на свако сушто Дело.

Сушто је Дело и рађање деце!

Деца рођена из Љубави (и у Љубави!) јесу сушто Дело двоје Божанских Стваралаца.

Човек и Човечица јесу Божански Ствараоци, Створитељеви СаСтворитељи, на свим пољима, на свим ступњевима Божјега Стварања.

Љубав између Човека и Човечице, по учењу Древних ВедСрба, има дванаест ступњева Посвећења.

Да, уистини, Љубав између Мушкарца и Жене и јесте Божанско Посвећење, по свим Знањима Древних.

Љубав је Тајинствено Посвећење!

У Љубави се не прожимају и не стапају само видљива тела (како то бесловесни позитивисти, дарвинисти, фројдисти и материјалисти мисле!), већ и она ина  (најтананија!) невидљива, непојавна тела –  душевна, духовна, светлосна и божанска!

Зато сам чин Љубави у Древних ВедСрба и јесте Посвећење, Увођење, Тајинство, Мистерија.

За Расног Белог ВедСрбина, који је живео у Вери и Знању својих Божанских Предака (и у саобразности са Природом), Жена и бејаше била Узвишена – скоро Божанство!

Светост и најтананија Побожност прожимала је Брак и  Породицу, Мужа и Жену, Родитеље и Децу.

Љубавно општење такође бејаше било Светост и Побожност за Древне.

Муж је у Жени гледао Богињу (Мајку Земљу); Жена је у Мужу видела Бога (Небо). И њих Обоје заиста биваху сушти Богови!

Тако је бивало у Древних, док су живели у Вери и Знању својих Божанских Предака.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.