НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Да сам рођен у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, тада бих чинио неупоредиво више за све оне који су ми мили и драги, за све пријатеље и ближње, за све који су од рода и племена мојега.

Чинио бих, истовремено, и духовна и материјална дела; поклањао бих много више и љубави и материјалних добара; гледао бих да свакога учиним радосним и срећним; да свакога избавим патњи, мука и невоља, те да ме сви само по доброти и милосрђу памте.

Да сам… али, нисам!

Сиромаштво ми бејаше претешко као топљенику воденични камен око врата.

Ма колико умно, душевно и духовно били јаки и здрави, сиромаштво ће нас увек вући назад и надоле, разбољевати и сатирати, чинити јадним, очајним и немоћним.

И, да будем изричит и јасан до краја: сиромаштво зна да буде мучније, болније и теже од болести.

Сиромах човек, све и да свим силама хоће, не може да сачува здравље.

Због сиромаштва нисам учинио ни десети део од онога што бих иначе могао (и што сам искрено, срцем и душом желео!), само да ме сиромаштво није верно пратило на свим путевима и стазама, на сваком искораку и кроку кроз мрачне лавиринте и тамне вилајете овог бездушног, безличног, суморног и суровог света.

Зато дан и ноћ молим Творца и Васељену, Богове и Богиње, да ме у следећем животном току створе у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, како бих све оне које срцем и душом љубим, који су ми мили и драги, који су од рода, племена и јата мојега, да све њих знане и незнане даривам и духовним и материјалним даровима, да свима поклањам и дајем – „капом и шаком“! – не гледајући шта сам коме и колико дао.

Рађевина… ❤ Бела Црква… ❤ Ујчевина… ❤ Мајчица ❤ Снаја Милица ватру дома одржава, мужа Милутина рукама је и Душом загрлила… ❤ дом у којем сам расла рајске песме певајући. Трава на којој су нас децу прво научили коло да играмо, па тек онда да ходамо. Ујаци моји, Драгомир и Србољуб Марковић, кичме праве ко стрела ногом земљу ни додиривали нису коло кад поведу… уз звиждук који се шљивиком проносио…И  сад га чујем… Тако знам ка дому да се окренем где год да сам залутала… колико год се замрачили видици и ма какве обмане срце замаглиле… . Хеј, године немерљиво скупе… Хеј, Творче, твори род свој мили у РАдости, у Светлости, у Љубави! ❤

НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Пише ми пријатељ Небојша Јовановић из Бора.

Пише и жали се.

Притисла га болест, притисла беспарица, а притисле и године.

Не зна шта му је теже.

Сирак тужни без ниђе никога.

Никада, па чак ни онда када је мени бивало веома тешко, нисам могао бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих.

Због Небојшиних мука и невоља, ноћас сам се неколико пута будио.

Све примам срцем и душом.

Када моји ближњи пате, тада патим и ја.

Небојша је пробуђени и освешћени Србин, један је из нашега Рода, Племена и Јата, један од нас.

Годинама је уређивао блог за буђење и освешћивање Белога Србства.

Био је један од првих који је у Време Смуте, у Ноћи Сварога, почео да објављује моје радове, те да обрађује видео записе са мојим песмама и поемама.

Због тога смо обојица често бивали на удару оних тамних и мрачних, домаћих и белосветских србомрзаца који сневају о томе да Бело Србство заувек нестане са лица Земље.

Ако њему помогнемо, себи ћемо помоћи.

Нека помогне свако од нас онолико колико у даним приликама може.

Сви се ми на истој ватри печемо, сви ми водимо један свети рат за спасење свих нас, сви смо ми Један Род, Једно Племе и Једно Јато.

Небојша нас моли, да му помогнемо да премости ова три наредна месеца, јер ће од новембра почети да прима социјалну помоћ, а тада ћу му већ бити лакше.

Ево Небојшиних бројева телефона, па ко жели и може – нека му му се јави!

030/428 249
062/354 943

(Циклус пјесама Провинцијалка)

Наранџаста светиљка,

у вртлогу вјетра љубим ти уздахе

највољеније моје биће

Утишај ми ову музику

тугу ми срцу лама

Као да ће бити још младости

да ти љубим стрепњу, на рамену да ми спаваш.

Волим те истим оним жаром

свјетлосна даљина

да ти по тој боји пишем

Шта сам и гдје сам?

Без тебе

вјечна помрачина

Што ћутим као жути сунцокрет у пољу жита,

Не могу без твог њежног додира

даље да идем сам

Без љубави нико и ништа

старост ми шири руке

А могу да те љубим одавде па до вјечности

Твоју младост,

за мене рај

мирис тамјана

свијеће и њихов сјај

Тама наше собе

зашуштала као црвено вино сатенска постеља

Још ову ноћ љубих те жаром

на груди своје привијам те

Прећемо ријеку, јаз година,

ти си моје благо,

Твоја млада узаврела крв тијелом ми шара

као вир срце моје те у себе прима

Љепото моја принцезо из бајке

Манголија процвјетала, а ти моја љубав,

модрином нестварних зјена,

срећо не криви ме

и ако сам старац,

ја живим у свијету који не познаје годишња доба

Вајат… ❤ . .. Пази шта сањаш кад у вајату спаваш у време жетве испод Малог медведа… Добро пази да снови твоји Кумову сламу не запале што се по сомоту плишаном просула… Хеј, куме, изгоре ти кесааа… Хеј, кумееее, изгоре ти кеса… подврискују ноћас и старци и деца док најскупљи сан ловим сред пурпурних небеса Снохватачу, снохватицеее…у бело те љубим лице 

У Рађевини мојој колевци… Ујчевини… Све Рађа < мој брат Милутин и ја дођосмо по Лек за мог ујака Драгомира, оца његовог, на Свето место код Обеликса којег зовемо Рађев камен… по Лазаревом витезу Рађу који је имао дворе баш ту на Царском пољу,… дворе по којима се шетала љуба Анђелија… ❤ Ми Рађевци знамо колика је Сила Божија у том камену. Нероткиње долазе да настружу са камена лека да имају порода…од вајкада се за то зна!!! И рађају се Рађевци! И рађаће се јер Творац неће допустити да се затре семе вредних и честитих србских домаћина који вешто рукују и плугом и пушком, а певамо и играмо куд год да смо и с ким год да смо ❤ Преко наших рамена виде се Соколске планине… А одатле су родом моји Бојићи…а тамо се кажу још и сад виле могу видети, као и овде, у Рађевини. Тако јесте.