Драган Симовић: Да сам рођен у срећном и богатом свету…


НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Да сам рођен у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, тада бих чинио неупоредиво више за све оне који су ми мили и драги, за све пријатеље и ближње, за све који су од рода и племена мојега.

Чинио бих, истовремено, и духовна и материјална дела; поклањао бих много више и љубави и материјалних добара; гледао бих да свакога учиним радосним и срећним; да свакога избавим патњи, мука и невоља, те да ме сви само по доброти и милосрђу памте.

Да сам… али, нисам!

Сиромаштво ми бејаше претешко као топљенику воденични камен око врата.

Ма колико умно, душевно и духовно били јаки и здрави, сиромаштво ће нас увек вући назад и надоле, разбољевати и сатирати, чинити јадним, очајним и немоћним.

И, да будем изричит и јасан до краја: сиромаштво зна да буде мучније, болније и теже од болести.

Сиромах човек, све и да свим силама хоће, не може да сачува здравље.

Због сиромаштва нисам учинио ни десети део од онога што бих иначе могао (и што сам искрено, срцем и душом желео!), само да ме сиромаштво није верно пратило на свим путевима и стазама, на сваком искораку и кроку кроз мрачне лавиринте и тамне вилајете овог бездушног, безличног, суморног и суровог света.

Зато дан и ноћ молим Творца и Васељену, Богове и Богиње, да ме у следећем животном току створе у срећном и богатом свету, у срећној и богатој породици, како бих све оне које срцем и душом љубим, који су ми мили и драги, који су од рода, племена и јата мојега, да све њих знане и незнане даривам и духовним и материјалним даровима, да свима поклањам и дајем – „капом и шаком“! – не гледајући шта сам коме и колико дао.

Драгана Медић: У много чему смо исти, па и у томе да јако саосјећамо на тегобе човјека – Коментар на лирски запис о Небојши Јовановићу


Живо здраво драги наш Симовић Драгане!
 Благодаримо на видео порукама!
Благодарим за све…
Драги Драгане, у много чему смо исти, па и у томе да јако саосјаћамо на тегобе човјека.
Није нам дато (можда је то саставни дио градива који морамо да савладамо са свим осталим у овом животном току), да нам прелива материјално,  и да свима онима којим свим срцем желимо да помогнемо то и учинимо. Тешко је осјећати, гледати и слушати,  а не помоћи, и тада тугујемо и копнимо…
Мене је то знало здравља коштати.
Измишљала сам разне начине да себи помогнем и ни до данас нисам нашла прави лијек, јер створени смо да помажемо једни другима и то ради у нама…
Видим исто је и код Тебе, и све Те осјећам и разумијем.
Тешко је, претешко, али, не вриједи то што ми се нервирамо, само чинимо добро сјенама које се тада госте нашом енергијом коју испуштамо.
Надам се да ће неко, неко са Душом, ко има и може, прочитати Твој најновији запис и молбу за помоћ пријатељу и роду, и помоћи…
Немој се нервирати, учинио си оно што си могао, даље није до Тебе…
Вјеруј, и мени је тешко пало, мука коју има Твој пријатељ, Твој род, јер је и мој.
И од како прочитах, све размишљам како би могла, да се и ја укључим и помогнем, и на крају, опет сам на почетку, и терет на грудима…
Не бих да Те гњавим са собом, све знаш, једино што је добро да смо кола продали и скунули један кредит са грбаче, остаје још један, али док Владо кафу ради, можемо да га отплаћујемо…
И мени, а поготово Теби у твојим годинама није добро додатно нервирање и зато буди спокојан.
Морамо вјеровати да ће неко помоћи, а људи не знају да тиме себи помажу…
Не замјери шта…, ја рекох из срца срцем…
Не нервирај се, но, вјерујмо, да ће помоћ стићи Твом пријатељу а нашем из Рода.
Благосиља Те Твоја Драгана!

Драгош Калајић


20228255_1282322775213096_5465642761437364298_n.jpg

На данашњи дан преминуо је Драгош Калајић (Београд, 22. фебруар 1943 – Београд, 22. јули 2005). Многе од нас он је, својим делима, ставом и држањем извео на пут којим данас корачамо. Једног дана, када наша Идеја коначно победи, лик и дело Драгоша Калајића славиће се као пример борбе за истину и правду у временима када су сви остали одустали.
СЛАВА УЧИТЕЉУ!

Словенка Марић – ДА ВЕТРОВА НЕМА, ПАУЦИ БИ НЕБО ПРЕМРЕЖИЛИ


37550521_1063498220473465_305645798522093568_n.jpg

.
(Народна српска пословица)
.
Дођу тако нека времена кад се пауци силно размноже.Ево, на несрећу,
живим у таквом времену. Лепо видим, исплели мреже од атлантске
баре па преко пола планете,И над нама је њихов лепљиво-сладуњави
застор.Пауци полако сисају душу и мозак и тако се множи зомбирани
народ.
Опиру им се пробуђени источни ветрови.Затресу им повремено
мреже и бране своје небо.Слутим, грунуће отуд вихори,узбуниће се
уснуле ветруштине са свих страна, биће олује и ломљаве, поцепаће се паукове мреже. Другачије не може бити ради славе неба, сунца и човека.

А понаособ, ја, ти, ти и ти …имамо лични избор : Да будемо, кад је
потребно, поветарац, некад љути ветар,да дунемо гласно, зафијучемо
на паучину, да бранимо крв и душу. или пак да будемо паукова ловина,
зомбирана љуштура, недостојна човечјег имена,Имамо избор!

Радмила Бојић: Ка дому се окрећем…


Рађевина…  Бела Црква…  Ујчевина…  Мајчица  Снаја Милица ватру дома одржава, мужа Милутина рукама је и Душом загрлила… ❤ дом у којем сам расла рајске песме певајући. Трава на којој су нас децу прво научили коло да играмо, па тек онда да ходамо. Ујаци моји, Драгомир и Србољуб Марковић, кичме праве ко стрела ногом земљу ни додиривали нису коло кад поведу… уз звиждук који се шљивиком проносио…И 🍒 сад га чујем… Тако знам ка дому да се окренем где год да сам залутала… колико год се замрачили видици и ма какве обмане срце замаглиле… . Хеј, године немерљиво скупе… Хеј, Творче, твори род свој мили у РАдости, у Светлости, у Љубави! 

Драган Симовић: Не могу бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих…


НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Пише ми пријатељ Небојша Јовановић из Бора.

Пише и жали се.

Притисла га болест, притисла беспарица, а притисле и године.

Не зна шта му је теже.

Сирак тужни без ниђе никога.

Никада, па чак ни онда када је мени бивало веома тешко, нисам могао бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих.

Због Небојшиних мука и невоља, ноћас сам се неколико пута будио.

Све примам срцем и душом.

Када моји ближњи пате, тада патим и ја.

Небојша је пробуђени и освешћени Србин, један је из нашега Рода, Племена и Јата, један од нас.

Годинама је уређивао блог за буђење и освешћивање Белога Србства.

Био је један од првих који је у Време Смуте, у Ноћи Сварога, почео да објављује моје радове, те да обрађује видео записе са мојим песмама и поемама.

Због тога смо обојица често бивали на удару оних тамних и мрачних, домаћих и белосветских србомрзаца који сневају о томе да Бело Србство заувек нестане са лица Земље.

Ако њему помогнемо, себи ћемо помоћи.

Нека помогне свако од нас онолико колико у даним приликама може.

Сви се ми на истој ватри печемо, сви ми водимо један свети рат за спасење свих нас, сви смо ми Један Род, Једно Племе и Једно Јато.

Небојша нас моли, да му помогнемо да премости ова три наредна месеца, јер ће од новембра почети да прима социјалну помоћ, а тада ћу му већ бити лакше.

Ево Небојшиних бројева телефона, па ко жели и може – нека му му се јави!

030/428 249
062/354 943

Јасна Софија Косановић: СРЕЋО


(Циклус пјесама Провинцијалка)

Наранџаста светиљка,

у вртлогу вјетра љубим ти уздахе

највољеније моје биће

Утишај ми ову музику

тугу ми срцу лама

Као да ће бити још младости

да ти љубим стрепњу, на рамену да ми спаваш.

Волим те истим оним жаром

свјетлосна даљина

да ти по тој боји пишем

Шта сам и гдје сам?

Без тебе

вјечна помрачина

Што ћутим као жути сунцокрет у пољу жита,

Не могу без твог њежног додира

даље да идем сам

Без љубави нико и ништа

старост ми шири руке

А могу да те љубим одавде па до вјечности

Твоју младост,

за мене рај

мирис тамјана

свијеће и њихов сјај

Тама наше собе

зашуштала као црвено вино сатенска постеља

Још ову ноћ љубих те жаром

на груди своје привијам те

Прећемо ријеку, јаз година,

ти си моје благо,

Твоја млада узаврела крв тијелом ми шара

као вир срце моје те у себе прима

Љепото моја принцезо из бајке

Манголија процвјетала, а ти моја љубав,

модрином нестварних зјена,

срећо не криви ме

и ако сам старац,

ја живим у свијету који не познаје годишња доба

Радмила Бојић: Вајат


Вајат…  . .. Пази шта сањаш кад у вајату спаваш у време жетве испод Малог медведа…✨ Добро пази да снови твоји Кумову сламу не запале што се по сомоту плишаном просула… Хеј, куме, изгоре ти кесааа… Хеј, кумееее, изгоре ти кеса… подврискују ноћас и старци и деца док најскупљи сан ловим сред пурпурних небеса 🎆Снохватачу, снохватицеее…у бело те љубим лице ✨

Радмила Бојић: У Рађевини мојој колевци…


У Рађевини мојој колевци… Ујчевини… Све Рађа < мој брат Милутин и ја дођосмо по Лек за мог ујака Драгомира, оца његовог, на Свето место код Обеликса којег зовемо Рађев камен… по Лазаревом витезу Рађу који је имао дворе баш ту на Царском пољу,… дворе по којима се шетала љуба Анђелија…  Ми Рађевци знамо колика је Сила Божија у том камену. Нероткиње долазе да настружу са камена лека да имају порода…од вајкада се за то зна!!! И рађају се Рађевци! И рађаће се јер Творац неће допустити да се затре семе вредних и честитих србских домаћина који вешто рукују и плугом и пушком, а певамо и играмо куд год да смо и с ким год да смо  Преко наших рамена виде се Соколске планине… А одатле су родом моји Бојићи…а тамо се кажу још и сад виле могу видети, као и овде, у Рађевини. Тако јесте.

СЕЋАЊЕ – Владимир Шибалић


36931658_702896810051443_6816613440967147520_n.jpg

Стишаће се сви пирови и галаме,
Заћутати мора то младо орно грло.
Настаће време све душевне таме,
А име ће нестати изгредника првог.

Нико бесмртан није, па није ни он,
Замреће сећање на његове скандале,
Али у завичајноме градићу свом
Успео није јер му шансе беху мале.

Но је, пак, зато, многа женска срца
У тим својим пировима честим
Освајао, и љубио тако да пуца,
Миловао стиховима нежним, лепим.

Такав је и сада, видим га из даља,
Пркоси судбини, са тугом се бори.
Чинио је много тога што не ваља,
А ипак је наставио да стихотвори.

Не беше лагано носити се с тим,
То белег остави му за живот цео.
У најтеже доба остао је Србин,
И поносан сав на то што је бео.

 

https://hajducija.blogspot.com/