Рођен је, поново!
У мноштву Светова овостраних, где се рађамо изнова и изнова,
Где узрастамо или падамо, изнова, постојимо и постојаћемо онако како, поново рођени живот саткамо.
Нема суда Свевишњега, нема, јер, Свевишњи не суди деци својој, већ, деца се изнова роде, да, или помогну људском Роду, или, исправе своје грешке, и, помогну себи.
Нема за душу Светла суда, нема понора, пропадања, нестанка, брисања, нема умирања.
Светло се из искре роди, севне и бљесне попут муње Громовникове, и, отпочне поново живот, овде, онде, тамо, амо, …свугде, где љубав постоји, да га храни, свести, буди и подиже.
Не постоји онај пакао где душе, љубећи живот, љубав, Светло, оца, мајку,…одлазе!
Постоји један живот, само један једини, који, никада не ,,умире,,. Један живот сви имамо, тачно је!
Један је и траје вечно!
Ми се само пресвлачимо, досади нам, потрошимо ,поцепамо одело.
Потрошене и поцепане ратничке оклопе скидамо, овде, у Светлу Творчевом, мењајући стара за нова, и, све савршенија.
Кажем ,,овде,, јер, Светло Створитеља није тамо негде. Оно је свугде, где деца његова долетеше.
Долећу овде, онде, долећу ратници Соколови, где год љути бој био.
Нема Света у ком нису, нема, у безкрајном Космосу Света где, Ратници Соколови гнезда не соколе.
У мноштву Светова овостраних, где се рађамо изнова и изнова,
Где узрастамо или падамо, изнова, постојимо и постојаћемо онако како, поново рођени живот саткамо.
Нема суда Свевишњега, нема, јер, Свевишњи не суди деци својој, већ, деца се изнова роде, да, или помогну људском Роду, или, исправе своје грешке, и, помогну себи.
Нема за душу Светла суда, нема понора, пропадања, нестанка, брисања, нема умирања.
Светло се из искре роди, севне и бљесне попут муње Громовникове, и, отпочне поново живот, овде, онде, тамо, амо, …свугде, где љубав постоји, да га храни, свести, буди и подиже.
Не постоји онај пакао где душе, љубећи живот, љубав, Светло, оца, мајку,…одлазе!
Постоји један живот, само један једини, који, никада не ,,умире,,. Један живот сви имамо, тачно је!
Један је и траје вечно!
Ми се само пресвлачимо, досади нам, потрошимо ,поцепамо одело.
Потрошене и поцепане ратничке оклопе скидамо, овде, у Светлу Творчевом, мењајући стара за нова, и, све савршенија.
Кажем ,,овде,, јер, Светло Створитеља није тамо негде. Оно је свугде, где деца његова долетеше.
Долећу овде, онде, долећу ратници Соколови, где год љути бој био.
Нема Света у ком нису, нема, у безкрајном Космосу Света где, Ратници Соколови гнезда не соколе.
