Та жена из другог времана, са другачијим неким осмехом. Не знам из којих даљина корача и смеје се она Да, са самих звезда је. Како да јој кажем треба ми кап тебе, да лакше дишем… буди моја васиона. Добро вече, ја сам Михаило. Ти коју први пут срећем, морам ти речи да ми је жао, што нисам знао, да ће ноћ упалити звездане свеће, ишао бих до Ботаничке баште и читав дан бих за тебе брао цвеће.
Биће ово лепо вече, рекох… посебна ноћ. Пружа руку, „добра вам ноћ, Андријана.“ На отменом лицу сија јој осмех Прамен косе заигра јој на високом целу, као да је у њему начета пукотина сна.
Седам поред ње, замишљен пред њеном лепотом. Са осмехом рекох упознао бих године твоје. Упознај ме са твојим животом. Колико си пута прескакала облаке своје? Колико си пута пребројавала звезде?
Колико знаш да волиш? Да ли си научила да се за некога молиш? Колико си пута се враћала по нечију руку, и стављала у њедра, да се насити близине? Колико си пута плашила срце да ћеш незаборавно заволети
Да ли си била до Петрограда? Како се носиш са светлима велеграда. Кад се ноћу враћаш, свира ли се соната, или ћуте сказаљке сата.
Волео бих. Волео бих да могу да гледам, како пред тобом Дунав снева.
Волео бих да могу да гледам како врелих босих стопала, љубиш песковиту усну, његових обала.
Волео бих И кад обале свану, да ти љубав, замирише на длану. Волео бих.
Ја, саам и река, чује се шапат лишћа Дозивам Месец, куда ћеш? Луке су затворене! Једино место где има право гнездо, јесте љубав. Открићу ти тајну па ћу данима ћутати, или ћу нестати. Бојим се, улицама ћутим, као да ми више не треба ноћ…
И ја, уз вас, О, моји Велики Преци! И сам Велик бивам. Звезда Праскозорја . И видим јасно Како ми Велики Преци Из Духовног Пространства Преко Вечне Потке На Земљи помажу . У Трену Вечнога
Ни по коју цену нећемо једнакост, Знамо за ту варку, знамо за ту пакост! Узећемо све што хтели сте сакрити, Директно са чесме воду ћемо пити! . Под плаштом „за мир сам“, свуд около лажи! Испод стола шта је брзо нам покажи? Тетоше те странци, кликћеш апанажи, Одакле ти паре свима нам докажи? . Лоповлук и крађа, народ нема хлеба, Битно да за себе узо си шта треба! Богами кад ‘стане кука и мотика, . Плави ћете проћи – изгубљена битка! Дозлогрдили сте, спрема вам се хаос, Унапред је песник предвидео, знао!
Ја волим срећу која није срећна, песму која мири завађене речи, слободу која има своје робове и усну која се купује за пољубац.
Ја волим реч о коју се отимају две слике и слику нацртану на очном капку изнутра, цветове који се препиру са временом у име будућих плодова и пролећне части.
Ја волим све што се креће јер све што се креће – креће се по законима мировања и смрти. Волим све истине које нису обавезне.
Ја волим јучерашње нежности, да кажем своме телу „доста“, и да сањам биље, прсте, очи, слух другачије распоређене у шуми неголи у телу.
Не дам моју Топлицу, моју реку и шумицу! Не дам Блаце, Прокупље, Куршумлију! Не дам своје село, њиву, фамилију! Не дам земљу најсветију! Не дам претке што зној и крв оставише, док се за нас храбро борише, за слободу нашу изборише! НЕ ДАМ! Чујете ли ме? Чујете ли ме сви ви што сте заборавили, што сте дедовину продали, претке своје издали? Чујете ли ме? Не дам вам ни мрву, ни мрвицу земље моје, Не дам вам мајчицу, недам Топлицу! Не дам земљу моју уснулу! Не дам Суви До, Стубал и Чунгулу. Не дам Вичу, пирамиде и извор воде, не дам ништа мој роде. Не дам Плочник колевку цивилизације, што нам многе тајне крије. Не дам ни Трбуње, Баце, ни Туларе, Бабин поток, Џигољ, ни Чучале! Не дам Здравиње, Малу Плану и Водице. Не дам Игриште, Сагоњево, Трнов Лаз, не дам ја ни свој образ! Топлица је мом животу путоказ, мог постојања доказ! Не дам Гргуре, Јошаницу, Барбатовац, ни Музаће, Сибницу и Ђуревац! Не дам Кутловац, Лазаревац и Кривају! Недам јер ту моји преци почивају! Зато, не дам! Не дам Ново Село, Мачковац, Перунику, Шатру, Југовац, Шиљоману, ни Мердаре, Житорађу, Микуљану, Дединце, Иван Кулу, Извор, ни Дубраву! А за све што имају анамнезу, не дам ни Претежану, Спанце, и Пребрезу! Не дам Студенац, Божурну, Тмаву, Ни Рашицу, ни Драгушу, ни Коњушу! Не дам јер је свако село лек за моју душу! Белољин, Шишмановац, Бресник, Више Село, Сварче, Невада, Добри До, и Јовина Ливада, Међухана и Механе, Товрљане, Луково, Пролом бању и Точане! још нису све приче испричане! Сва су села топличким сунцем осунчана, славом предака овенчана. И зато недам! Не дам Житорађу, Малу Плану. Не дам Конџел, Кашевар, Мачју стену Не дам Топлицу моју славом исплетену, много пута прикљештену и преплетену, искоришћену и од своје чељади напуштену. Не дам, чујете ли ме?! Не дам моју Топлицу, већ вас зовем вратите се, ја вам желим добродошлицу. Чујете ли ме?!
Шта ће месец на небу? Ко га је поставио тамо? Није му још време … . Рано је за месец у дану без загрљаја, додира, пољупца без и једне речи изговорене у тишини љубави – без и једне написане песме или риме… . Рано је за ноћ. . Још није ни свануло и срце још уснуло – чека: . Освит Светлост Сусрет Додир Поглед Заједничко буђење Дашак нежности Расцветале ливаде Модра језера Кристалне потоке Песму славуја Дубину шума Бескраје висоравни Каруселе лептирова у огледалу другог срца… . Чека – све што љубав може дати. . Чека – . Живот.
Чуда се дешавају Чудо моје Чуда се рјешавају Чуда се једино броје. . Чудо ти испуни жељу Чуда те са љубављу споје Вјеруј увјек у чуда Магичан живот то је.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 