У овоме свету, око нас и међу нама, постоји више раса, родова и врста бића, а сва та бића, гле! имају људски лик и облик.

Сва су та бића, када се посматрају из Спољног, иста или слична, али када се из Унутарњег сазерцавају, тада видимо да су толико различита – различита као Небо и Земља, као Светло и Тама.

Широка је лепеза бића у људскоме свету: од светлих божанских суштава па све до рептила и звери, а када их из Спољног посматрамо,  рекли бисмо да су то све исти људи!

Нема ништа тако бесмислено и бесловесно као што је паразитска и рептилска крилатица: ДА СУ СВИ ЉУДИ ИСТИ.

Не само да нису исти, већ су толико различити, да је право чудо како уопште и опстају у истоме свету!

Све док не изиђемо из Тамног вилајета хоризонталног спољног света: хоризонталних мисли, размиљања, осећања, виђења, појимања и освешћивања, ми не запажамо битне и суште разлике међу људима, не примећујемо да су једни људи божанства, а други, пак, бесови, демони, јакрепи, змије и звери.

Тек кад изиђемо из хоризонатлног света и пространства, и узнесемо се на Вертикалу – када нам мисли, осећања, виђења и схватања постану вертикална, када развијемо Видовито Знање – можемо јасно да видимо све разлике, све нијансе и вагре међу људима.

Тада у трену видимо: да су једни људи богови, а други змајеви, змије и јакрепи; да су једни на овај свет дошли да творе племенита, узвишена и божанска дела; да су дошли да се боре за Светлост, Лепоту, Љубав и Живот; а други су, гле! нешто посве опречно и супротно њима – други су дошли да уништавају, сатиру и убијају све оно што први чине, творе и оживљавају.

Сва материјалистичка и позитивистичка учења јесу паразитска и рептилска, када то схватимо и освестимо, тада ћемо лако са Хоризонтале прећи на Вертикалу.

Нежност  трептаја светлости

сипам  на земљу твоју

ону, иза свих видљивих  линија;

ону, где  неба су бела и где

облаци  се осмехују   вечности.

.

И срце се растапа моје и чини љубавну реку

што натапа поље твоје и боји дугом

дрвеће, траве и птице и буди уснуле зрикавце.

.

Зуј се ори тишином земље твоје,

зуј што се ухом танким чује,  док

шапат кише љубавне ко печатом у

платна отворене душе утискује се!

.

Под  лишћем живе ћутње, 

Звезда  у краљевству твом, сјајем, прелама се!

И ово сам видео и освестио, давно.

Нема Љубави у непробуђених и неосвешћених.

У њих има само површне, краткотрајне, пролазне, небитне  и несуштаствене допадљивости и заљубљености која је на граници кокетирања, ласкавости, лицемерја, позерства и кича, али дубоких и освешћених осећања љубави, преданости, пожртвованости и посвећености, онога што је бит и сушт узвишене и племените љубави – е, тога нема ни у назнакама!

Бракови таквих особа – успаваних и неосвешћених персона –  заснивају се и битишу, најчешће, из интереса (не знам каквог!), на најнижим емоцијама, посесивности, сексизму и донекле еротизму.

Када прође кратко време заљубљености, када се њихова физичка тела засите и презадовоље похотом и пожудом, када њихова узајамна лаж постане досадна и њима самима,  када иживе најниже страсти чулног и плотског, тада њихови бракови пуцају засвагда, а они се разилазе не као странци, већ као највећи непријатељи.

Дубоке, искрене, узвишене, свеобухватне и свепрожимајуће Љубави, Љубави која вазда васкрсава и изнова рађа, има само у пробуђених, самосвесних и самобитних личности.

Огромна већина људи, свуда у свету, живи у лажи, омајама и опсенама, у самозаваравању и самообмањивању.

У њих је све – не само љубав, но и сам живот – превара, подвала, лаж и кич.

И, да будем искрен до краја: у њих нема ни Љ од Љубави!

Љубав о којој говорим, и коју пишем великим словом, може да се роди једино у пробуђених и освешћених, узвишених и племенитих душа, у душа које су рођене Одозго, рођене из Духа и Свести.

Огромна већина људи у овоме времену – а таквих је, отприлике, девет десетина – још није спремна, још није дорасла и узрасла за такву Љубав.

Таква се љубав рађа – гле, у овоме трену! – из наших снова и визија за неке будуће нараштаје у нашој звезданој будућности!

Рад на себи мора да буде битнији од свега у свету, од свега другог.

Морам да говорим о себи, из себе и кроз себе, будући да себе најбоље познајем, као што и сви ми, што и свако од нас самога себе најбоље осећа и познаје.

За мене је рад на себи од младости био и важнији и битнији од свега другог у свету и световима, чак и од породице, чак и од моје човечице, животне сапутнице, па саме и деце.

Искрен сам до краја, јер другачији не умем нити желим бити!

Схватио сам рано, боље рећи осетио, да само онда кад радим на себи, кад ми је рад на себи важнији и битнији од свега и свих, могу да будем и другима користан, могу да чиним дела љубави за ближње и ине.

И гле чуда!

Што сам више радио на себи, што сам више љубави имао за себе, тим сам све више радио и на ближњима и све више љубави имао за ближње, за своју животну сапутницу, за своју децу и децу своје деце, јер основа и потка свих љубави у Васељени јесте љубав према себи.

Само онај ко неизмерно љуби себе, бива у сваком трену спреман да се посве, до краја и конца, жртвује и за оне који су му мили и драги.

Многа су Божанска Знања скривена од нас још пре неколико тисућа година, али су наши Звездани Преци знали, да само онај ко упозна и заволи себе, ко открије своје унутарње биће, битије и суштаство, ко посвећенички –  из трена у трен, из дана у дан – ради на себи, може да развије многа невидљива, духовна, звездана, божанска и онострана тела, може да се високо, веома високо вазнесе у Љубави и Стваралаштву, може да промени из корена свој Живот, своју Судбину, свој Свет.

Рад на себи јесте најтежи и најмучнији вид рад не само у овоме свету, већ и у свим иним световима, али је истовремено и најлакши и најслађи рад у свим световима.

Ово је зен-будистички и таоистички парадокс који тек неки, пробуђени и освешћени, могу да разумеју и схвате.

За мене је рад на себи био веома тежак, мучан и болан на самоме почетку.

Трајало је то око три године.

А после треће године, рад на себи бејаше ми нешто и најлакше и најдивотније у овоме свету.

Рад на себи, за мање од пет година, постаде ми као пијење воде или удисање и издисање ваздуха; нешто што је бивало и остало саставни део моје поетике и природе, мојега бића, битија и суштаства.

Сва вертикална Знања Ведских Белих Срба скривена су од нас, а остављена су нам само хоризонтална знања, небитна и несушта знања, опсена и лажна знања који нам и не дозвољавају (ми смо поробљени паразитским и рептилским хоризонталним знањима) да се усправимо, да следимо звездану и божанску вертикалу, да развијамо вертикално мишљење и размишљање, да вертикално осећамо, стварамо и видимо.

Видовито Знање јесте Вертикално Знање.

То многи не знају, па онда почињу, тобож интелектуално и академски, да нагађају и гатају о Видовитом Знању развијајући којекакве несувисле и бесловесне теорије.

Када развијемо Вертикално Знање – а развићемо га само онда када посвећенички, без престанка, радимо на себи – ми тада видимо, јасно и чисто видимо, по Висини и Дубини, видимо кроз Време и Вечност. Тада више нема никакве препреке у Материјалној Васељени за наше Јасно Виђење.

Јасно Виђење јесте Јасно Знање.

Моје визије јесу Визије Знања, а не некакве болесне и опсене визије о којима причају људи у свету.

Видовитост – то је Видовито, Јасно Знање.

Богови нису у визијама на начин како то замишљају људи овога света, већ су Они у Видовитом, Јасном Знању.

 Знање Богова јесте Видовитост Свих Видовитости.

Кад се вазнесемо на Ступањ Знања Богова, тада кроз Само Знање – без икаквих других слика – имамо Јасно Виђење.

Раздани зором очију својих

собу од тмине

погледом зрака ти првог

и тихо загрли страх у очима

небеснице.

.

Опарај од туге чипку палу

на немиловане дојке

и дланом својим

колена дотакни нежно…

.

Док дрхте од дотицања,

дај наде знак

да замахнем као паун уз нежно

мирисно ти тело

и на црвене усне ти разгранам

дугина крила,

док напајам се влажношћу

у умилном оку

а потом тихо бивам на недрима твојим

Лептир се на нашим просторима повезује са лепотом и нежношћу, док у Кини он представља један од најјачих симбола љубави. Посебно оне младалачке, невине и неспутане. Сам поглед на овог веселог инсекта је довољан да схватимо позадину ове асоцијације: његов лет са цвета на цвет је јасан приказ веза које човек свакодневно остварује са својом околином. Међутим, Кинези у лептиру виде не само слику човековог социјалног живота, већ и слику најскривеније човекове тежње која гласи – остати вечно млад, макар у срцу!

Лептир се сматра симболом душе, бесмртности, препорода и васкрсења као и симболом Велике Богиње. Са Великом Богом, птице и летећи инсекти били су повезани. Један од инсеката који представљају богињу био је лептир.

У грчкој митологији уметност је приказивана на крилима лептира – такође симболизује бесмртност, душу и психу. Старогрчка ријеч „лептир“ у првом реду значи „душа“, „ум“.

Римски цар Аугуст га је био узео као свој лични симбол.

У Америци га сматрају симболом вођства и промене . 

По фенг шују, симбол  је радости, лепоте, нежности и  вечне љубави.

У Јапану лептир представља симбол породичне среће и задовољства.

У многим традицијама лептир симболише умрле претке и њихову заштиту. Постоје многа веровања везана за лептира:

-Када на нас слети лептир, он открива да нам наш анђео чувар шаље важну поруку и подсећа нас да је уз нас

– Боје лептира такође имају важну улогу у разумевању одређених порука. Лептир светлих боја, попут жуте боје, указује на срећан догађај који ће се изненада десити. Лептир тамних боја представља заштиту сродника из других светова.

– Постоји веровање да када лептир улети у кућу треба га нежно ухватити за крила, пожелети жељу и пустити га. Верује се да ће лептир на својим крилима носити вашу жељу и да ће се она сигурно испунити.

Извори: Речник симбола – Коцкица симболи –