Одлазим Улицом Срећницом

Одлазим путем среће

Улицом обасјаном сунцем

Улицо моја вјерна Срећницо

Водиш ме увјек  – Кријеш Ме

Умијеш ме улице Моја

Вјерна Твоја Љубав је неизмјерна

Улицо, пјевам теби хероини

Улицо, улицо, умивена сунцем

Плесала ти по леду, киши, снегу,

Пјевала ти Пјесму,

Одиграла Животну Пируету

У твом загрљају валцер  – Одлазак

Одзвони Арију Дивотну … Улицо

Пјеваћу ти,

 Плесаћу,

Ариије Стварати,

Валцер Одлазак

Плесати,

Улицо пјеваћу ти

Вјечно

 

 

Седим у пољу и зурим у несагледне венце Карпата.

Карпати се негда зваху Црвена Гора.

Као што се и Романија (Румунија) до јуче зваше Влашка – КараВлашка и КараБогданска.

(Све то имате испевано у нашој народној, епској илити јуначкој песми Диоба Јакшића.)

У Влашкој живљаху Срби Велесовци; они Срби који су славили Бога Велеса; а Велес бејаше заштитник сточара, пастира, чобана, јер Карпатски Срби сви листом и бејаху сточари.

Срби Велесовци говораху ведсрбски, као и сви ини Ведски Срби, прослављајући своје Претке и Богове, чувајући Предање, Језик, Песму и Мит.

Наши заклети и праискони душмани, космички паразити и рептили што управљаху из Ватикана, столећима и тисућлећима, преко своје мрачне идеологије која се зове јудео-кршћанство, смишљаху само једно: како да Нас, Ведске (Беле) Србе, заваде, разделе, расрбе и разроде.

Тако су, пре двеста година, од Срба који прослављаху и бејаху под заштитом Бога Велеса, Бога В Леса (Бога Од Леса, Бога Шума), који се зваху Србима Власима, измислили Романе (Румуне), наметнувши им некакви вештачки, хибридни, збрда-здола склепани латинизирани језик, у којему и дан-дањи има доста – истина, искривљених и прикривених – ведсрбских речи.

Србски великаш, племић, војвода, и неустрашиви ратник који је Турцима био ноћна мора, који је манџурским вразима и душманима страх у кости угонио, по имену Влад Змајевић, преконоћ је преиначен у Грофа Дракулића (јер Змајевић у наопаком и искривљеном преводу на лажни језик и гласи Дракулић), да би, одмах потом, било избрисано и оно ИЋ на крају, и од Влада Змајевића остаде само Гроф Дракул, којега Енглези, ти болесни туркофили (они су у Турке и буквално заљубљени), у својим лажљивим књигама и још лажљивијим филмовима, представише као Вампира Дракулу, Вукодлака Дракулу.

Представљајући силног ведсрбског ратника и војсковођу Влада Змајевића (Витез од Змаја) као Вампира Дракулу, Енглези су хтели да се освете свим Ведским Србима који су млатили и сатирали Турке где год би стигли.

Зато Енглезима ништа не верујте, јер су паразитски и рептилски накот чији Црнобог столује у Ватикану.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетишестог.)

Када сваки Србин буде штитио и бранио сваког Србина, а поготову сваку Србкињу, како у Србији тако и диљем света – тада ће нам бити боље!

Када будемо знали: ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда и зашто идемо, и, надасве, када будемо уздизали и славили своје Претке-Богове – тада ће нам бити боље!

Срби! Децо Бога Дажбога!

Небо живим сјаји пламеновима

Пут је то соколима и орловима!

Храстови гране – руке пружају,

Жиром од злата, облаке обасјавају!

Глас Бога грми, у часу овоме небом,

А зов вучји разлеже се земљом!

Подигла се трава, слуша и река и

Море жели да чује

Шта вам Бог поручује!  

Красите се Чашћу и Правдом,

Сећањем на живот Права!

Разбудите душу што у

Таму вам пала и – заспала!

Запевајте Сунцу и Звездама и

Будите чувари нашим рекама и

Планинским врховима,

Нашем Триглаву и Артању и

Авали,  Девици и Озрену,

Морави, Сави и Дунаву!

Свако дрво нама свето је и

Земља ова цвећем, вама, изаткана је, а

Свака пчела, од Рода Роду, дарована је!

Сетите се Весне, Ладе, Живе и Моране

Сварожића, Вида и Деване, Славе, Роде

Бога Ветра и Бога Воде!

Сетите се,  мене, Дажбога и

Громовитог Перуна и оца

Нашег Рода – Бога Сварога

Јер небо живим сјаји пламеновима

Истина и Правда су пред вама!

 

.

-инспирисано текстом  Из књи­ге “Ви­јен­ци Не­ма­њи­ћа”, Ми­лета Ме­дића¨-

 

 

 

Саосећам са свима вама.

Сву вашу тугу, све ваше патње и боли осећам и ја.

Тугујем, патим и болујем заједно с вама.

Када сте тужни, знајте да сам и ја тужан; када патите, знајте да и ја патим; када вас разједају душевни боли, знајте да ти исти боли и душу моју разједају.

Сви смо ми повезани, сви смо ми умрежени и с ову и с ону страну Стварности и Стварања, Живота и Присуства.

Сви смо ми Једна Велика Душа, Једно Велико Биће, Једна Велика Сушт.

Ја сам свако од вас, као што је и свако од вас – ја!

Саосећам са свима вама, као што и сви ви саосећате са мном.

Немири који муче вас, и мене муче; болести које ви болујете, болујем и ја.

Тугују, пате и болују звезде и сунца; тугује, пати и болује Васељена; тугује, пати и болује и Сам Створитељ, заједно с нама и у нама.

И, будући да саосећам, тугујем, патим и болујем заједно с вама, зато вас и љубим – заиста вас љубим, свим бићем и суштом својим!

(У Великом Гају, пред Поноћ, док ме сове и зрикавци успављују, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетипетог или двадесетишестог.)

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Упоредо са духовним рађањем и узрастањем одвија се и поступак нарастања, развијања и проширења Душе што се препознаје по израженој, наднаравној, несвагдањој  саосећајности и самилости.

Душа Оног који је рођен Одозго може да се прошири и повећа до чудесних размера: испрва бива величине Мидгарда, потом, ширећи се и нарастајући, поприма величину Сунчевог система, затим Галаксије, па и саме Васељене.

Онај ко је рођен Одозго назива се Аватаром; јер, Аватар (АваТар) на санскриту, а у буквалном преводу, значи: Одозго рођени, Одозго сишавши или Одозго дошавши.

Аватар, а ја таквога још зовем и Вилењаком са звезданом лиром, саосећа са свеколиким Родом, са свим бићима суштим – од минерала, преко биљака, дрвећа, птица, риба и животиња,  те све до људи.

Њихова туга бива и његова туга; њихова патња бива и његова патња; њихове боли бивају и његове боли; а некада, у изузетним приликама, чак и преузима тугу, патњу и боли својих ближњих, оних који су му мили и драги, те тугује, пати и болује уместо њих, само да не би гледао њихову тугу, патњу и боли.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетипетог.)

Имадох некад гнездо

испод бора Златибора.

Имадох све траве и пчеле,

све мирисе и ветрове,

имадох свирале и песме,

зрикавце и месечине,

имадох јагањце и игре,

све птице и липе.

.

Имадох све тугованке и клетве,

и колибе убоге,

и руке корњаве, топле,

имадох сва брда,

а опет луду жељу и сан

далетим иза њих,

у незнан.

.

И идох тако у сан,

у свет незнан.

И губих траве, влат по влат,

и песме, птицу по птицу.

.

Одох,

А крв планине ме прокле

да ми душа жедна

не оде никад

испод бора Златибора.

 

 

 

Миришу липе

Вријеме да се воли

Реци ми мјесече

Што тајне све знаш

Како да срце том мирису одоли

.

Шеташ  дуж ријеке

Огледаш се гордо

У образу воде суза бисер створи

Једна је драга свог драгана звала

Под дрветом липе о љубави да збори

Развезала косе цветни вијенац сплета

Дукати златни низ груди се њишу

Дал мјесече знаш док миришу липе

Најљепше љубави се пишу

Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи. Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати све док их не испуним. Испуњавам их један по један. О духовним задацима се никоме не прича, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе коју одликују љубав и правда потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах му дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина. Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак.

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

 

Одувек су ме омамљивале даљине.

У даљинама има нечег тајинственог, омамљујућег и задивљујућег што се не може речима исказати, што надилази ум, разум, схватање и појимање.

Седим у широком банатском пољу запљуснут благим ветром што мирише на босиљак, менту и мајчину душицу.

Зурим у даљину, подно белих, румених и пурпурних облака.

Поглед ми допире веома далеко, далеко до најудаљенијих бледо-плавих врхова Црвене горе.

На двеста корака од мене, гле! срна са два разиграна ланета.

Мене не примећују и не осећају, зато што се налазим на супротној страни ветра.

Пре него што ћу стићи на ово место у пољу, видех јазавца како неустрашиво, смирено и лењо, прелази преко путељка зараслог у високу траву, трску и шевар.

Ноћу, под звезданим небо, слушам сове и зрикавце док лагано тонем у сан.

Себе, од детета, доживљавам као Праисконца и Вилењака.

Моја повезаност са Природом је тако тајинствена и дубока, мистична и онострана, да ја, у неким тренуцима тиховања, док боравим у Природи, те испуњен шутњом и тишином, не знам где престаје Природа а где почињем Ја!