Вера Розалија: Ладин поклон


Резултат слика за богиња лада, слике
 

Почињу благодатни дани пролећа и лета. Природа се пробудила, све је расцветало, миомириса посвуда око нас. Лепота једна разгаљује око којим је гледаш. Шетам, бетонском стазицом, на периферији града, a није то обична шетњаШетам са једном младом женом, дивно пробуђеном душом, прелепом трудницом, мојом бившом ученицом. И сада је све добро!!!

Досељена у наш крај из Грчке, уписана у основну школу у крају и завршила средњу, у којој сам радила. Увек смо се сустизале и путеви нам се укрштали. „Тамо бејах нека Српкиња, а овде бејах она што је из америчке школе дошла. Као лоза испреплетена у чокот, тако су теби и мени животи испреплетани“ – каже Лола, док споро корачамо, показујући прстима тај замишљени чокот. „Иначе ме та лоза, као биљка, јако фасцинира, просто сам везана за њу, а и иде ми од руке.“ – насмеши се очима, погледајући ка мени.

„Друго сам хтела ово да ти испричам, знаш, пресрећна сам што ћу ускоро постати мајка. Сећаш се када смо се среле, једном, случајно, када си ме тешила. Неутешна бејах тада, већ сам изгубила наду, трудноће су ми се стално гасиле.“ – Посматрам је, онако у свој лепоти носеће жене, раскошне једрине, а очи ко звездано небо, препуно блиставих звезда које искричаво светлуцају. О, да, уздах ми се задовољства, из дубине душе у бескрај вине.

„Но, са Mарком је посве другачије, просто исто дишемо. После оног периода када сам се сабирала дуго, тражила помоћ, спас у раду, и ко зна у каквим још књигама и богомољама, а признајем имала сам и подршку породице, и још на сву срећу, и подршку само у мени виђене и знане божанске енергије. Знаш, благослови ме Лада. Нађе ме Марко.

Једне ноћи ми се само Глас обрати! Као један, јединствен глас, али уплетен са стотини нежних подгласова, баш као нај чокот лозе што га управо описах!!! Не могу то речима изрећи, то знају само они који су га чули.После добијене поруке,  обли ме светлост. При пуној свести, питам се, шта је ово, умишљам ли, а истодобно милост кроз мене прође, о Човече, о Боже, велико Знамење!!! И сад ми се чини да се све у међупростору, између сна и јаве, деси.

Решим једном да умрежим све пријатеље истомишљенике. Знаш ово што делим по фејсу, наше идеје, мисли наших дедова, прадедова, наше лозе, наших корена. Повезах се са многима из нашег краја, ал деси се да сам морала да се селим, а никога уживо нисам упознала – и баш када сам то помислила, јави ми се Марко, са предлогом да прошетамо псе. О, Боже, а ја се пакујем!!! Пристао је да ми помогне. Практично се од тог тренутка нисмо ни раздвајали. Знаш оно „случајно“ – с лучом, са светлошћу, тако сам ето упознала мог човека.

Прошле године, за његов рођендан, су пријатељи долазили и доносили, ко је како имао идеју, поклон, храну, пиће. У тренутку када је кума донела торту, он некако подигавши очи нагоре, у срећи на оваквим лепотама, упита: Боже, шта ме још лепо чека??? Е, тада ја изрекох моју, нашу вест, о доласку новог члана породице. Замисли!!! Замисли срећу присутних и њега самог. То је неописиво.“ – затитра јој осмех на лицу, као да победоносан поглед ка мени упути.

„Зарад јако ризичних предходних трудноћа, одлучи докторка да ме пошаље у болницу. Да лежим. А ја се иначе супер осећам, одлично једем, лако носим, не умарам се посебно, угојила сам се видиш и сама“. – Раздреши моја Лола ону светлоплаву јакницу, коју је везала око струка, привеза је мало чвршће, да не спада, и настависмо шетњу, ка мирном месту, где би смо могле попити неко витаминско освежење. У међувремену обави разговор са својим човеком, који ради дуплу смену прилично тешког посла, а ја задивљена бејах таквом одлуком и чињењем младог човека.

„Одем ја тако на то одржавање. У соби су и друге младе жене, леже.“ – насмеја се моја весела трудница – „и све имају посете, долазе им мужеви, рођаци, родитељи, а долазе понајвише свекрве!!! Причају се приче, планирају предстојећи догађаји. Ал’ оно што ми је привукло пажњу, све су добиле ново рухо за предстојећу зиму! Капут и чизме. Свесна, да ја свекрву немам, моја је давно отишла, би ми некако тешко на срцу, туга ми се увукла па све о томе размишљам.

Но, не рекох, имала сам стално неке знаке и знамења, као да стижу од моје свекрве. Јак осећај, да је поваздан ту, негде око мене, однекуд сам знала да се прожимамо у ставовима, поступцима. По причи коју чух о њој  и како је шта урадила, вала и ја бих све исто, а гледајући њене слике, закључих –  сличне смо грађе, скоро да се исто облачимо, чудила сам се, као да сам њена кћерка. Њено име је оно име када сам изговарала као девојчица, да ће ми се тако звати кћерка  – сећаш се, када смо причале? Јако, јако смо повезане, нема збора, видим исти одабир у свакој шољи, тањиру, у квалитету постељног рубља, у њеним џемперима, једино што ми ње нема.

Оговарају помало оне моје цимерке своје свекрве, а ја им завидим што уопште имају свекрву, јер ја своју немам. Некако ми ти њихови капути и чизме које су добиле запараше рану. Само ја немам од кога да добијем. А зна се да је обичај, да породица дарује снаху, која треба да донесе ново биће на свет, дарује баш капутом и чизмама, снаха расте, отичу јој ноге, шири се, треба двоје испод капута носити.“

Попесмо се на спрат маленог локала, до терасе, где пири ветрић а поподневно сунце милује по разголићеним надлактицама, имамо одличан поглед на пољану и стазу којом смо шетале. Родитељи са децом, трчање, цика, брање пролећног цвећа, колица са бебама, понеки бициклиста. Ох, ово је дан радости и неког Божанства плодности. Просто не верујем, никада раније нисам имала овакав догађај, а са Лолине блузице као да је неки симбол Сунца заблистао, мада не разазнах који је то знак од сталног треперења и пресијавања, само светлост видех.

„Слушај даље, тек сада стиже најважније. Вратим се из болнице кући и почнем да сређујем по орманима и фијокама. Први орман пресложих брзо, кад у другом, посве на дну, али дубоко угурано, један кофер! Извучем тај кофер, отворим, ииију!!! О, Боже!!! О, радости моје, извлачим и не могу да верујем!!! Два, нова, новцата, капута са ценом на себи, виси она етикета, гледам је а не могу да верујем!!! У посебној кеси, нове чизме!!! Подигох оне чизме у вис, захвалих се знајући да ми је то она послала, оставила, захвалих се што ми је на овај начин учинила поклон. Можда је она то себи оставила, а можда је то баш мени било намењено! Ох, не могу да верујем!!! Назвала сам Марка, и рекла му: стигли ми капути и чизме. Није знао о чему се ради.“

Размутила је још шећерног сирупа у онај исцеђени лимун, промешала лимунаду. Пила је полако гутљај по гутљај, погледајући на стазу. Са те стазе треба да се појави њен Марко. Не, не познајем Марка, али само изузетно јак и чврст човек може да заслужи Лолу – јер Лола је Ладина миљеница, миљеница лепоте и љубави, праведница. Жуте се маслачци по оној ливадици, размишљам, доброг јој је Лада одабрала … нови живот, шта ћеш лепше.

Драган Симовић: Пра Милан Младеновић од Лужице – Пра Песник Белих Срба


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

P1200837

01

Изненада се, у ово тмурно, магловито, студено и сетно вече позне јесени, присетих врлог пријатеља, великог србског песника и посвећеника, Пра Милана Младеновића од Лужице.

Присетих се овог расног, ведског и аријевског Србина, чије песништво и свеколико уметничко и духовно стваралаштво, стављам у сам врх Србског Духа, Бића и Суштаства.

Ретки су песници, и посвећеници стваралаштва, попут Пра Милана Младеновића од Лужице.

У свом унутарњем песничком бићу и суштаству, осећам, верујем и знам, да је Пра Милан Младеновић један од најдаровитијих, најобразованијих и најплоднијих србских савремених песника и стваралаца.

Не зна се, зацело, да ли је већи песник или философ, повесничар или језикословац, тајинственик или мислилац!

Да, уистини, Он је све то истовремено, и у свему је томе подједнако велик и редак, самосвојан и самобитан и, непоновљив!

 

02

Пра Милан је мој врли и редак Пријатељ.

Он је жива ризница древне ведсрбске и словенске духовности и мудрости.

Он је жива ризница ведсрбског и прасрбског Језика и Бића Језика.

Он је живи Словар (Речник) суштих, суштаствених и дивотних праисконих србских речи и појмова.

Он у своме Бићу садржи Биће Пра Језика.

 

03

На свом животном и песничком путу, имао сам многе, разне и различне учитеље.

Пра Милан Младеновић бејаше један од мојих ретких учитеља Пра Србске и Пра Словенске Мудрости и Лепоте.

Учили смо се да мислимо србски, да верујемо србски, да осећамо србски, да певамо србски.

Србство за мене тада бејаше Пут и Посвећење.

На том Путу још и данас корачам.

 

04

Са Пра Миланом се све ређе виђам.

Све ређе се виђам са пријатељем који је за мене доста учинио; који ми помагаше, и спасаваше ме, у тешким и мучним тренуцима.

Све ређе се виђамо, а као да се вазда виђамо!

Виђамо се у вишим духовним и песничким световима.

 

05

Ако некада, у неким књижарама, наиђете на књиге Пра Милана Младеновића од Лужице – купите их, нећете се покајати!

Нећете се покајати, јер су вредне и дивне све Његове песничке књиге.

 

06

За сам крај ових лирских записа, оставих песму која се догодила пре неколико година.

 

Сневам и знам

 

Пра Милану Младеновићу,

Пра Песнику Белих Срба

 

Родићу се снова

У праскозорје

Једног будућега

Света

 

Који ће гле бити

Лепотом Велике Душе

У сну преозарен

(На Истеру, у позну јесен 7522.)

 

Драган Симовић: Учење и освешћивање


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Рано сам освестио, да сам у овај свет, на ову планету дошао само зарад учења и освешћивања.

Ова планета је велика васељенска школа, школа какве нигде другде нема.

Наш први и најбитнији задатак у овоме свету јесте учење и освешћивање, а све остало мора бити подређено  том задатку.

Завршавање школа и факултета, женидба и удадба, запошљавање и рађање деце – све то мора бити подређено том битном и суштом задатку.

Ко то на време не схвати и не освести, упашће у самсару, у вртлог, у зачарани круг рађања и умирања, поновног рађања и поновног умирања, до убескрај!

Децу не рађамо зарад себе, већ зарад њих самих.

Децу не рађамо зато да бисмо лечили неке своје немире, страхове, бриге, промашаје, комплексе и фрустрације из младости, нити стога да би она била наше верне слуге када остаримо и онемоћамо, већ стога што је то саставни део оног већ реченог, битног и суштог задатка.

Децу рађамо зато да би кроз њих неке друге божанске душе превазишле све ступњеве материјалне васељене, те да би потом узрасле до звезда и сунаца.

Ми нисмо родитељи својој деци, већ само посредници и помагачи Великог Божанског Родитеља.

Зато и кажем: наша деца нису наша деца, но су то деца Великог Божанског Родитеља чија смо и ми сами деца.

Време које проведемо на овој планети бива подређено непрестаном, даноћном учењу и освешћивању, а то и јесте бит и сушт душевног и духовног узрастања до звезда и сунаца.

Једина и највећа награда за знање јесте само знање.

Нема ниједне друге плате у овоме свету за знање које смо примили од светлих суштастава из вишњих светова.

Они који стичу знања у овоме свету зарад новца и материјалних добара никада неће ни стећи битна и сушта знања.

Они ће остати заробљени у овоме свету за ко зна колико наредних инкарнација илити животних токова!

Словенка Марић: КАКО БИ ДОБРО БИЛО


 
Како би добро било
да се онако изненада распукне
једно блиставо дивље јутро,
и да се догоди нешто лудо смешно,
а ми случајно да се сретнемо,
па да се одметнемо
на неко зарадовано брдо.
И да се смејемо.
Ни речи паметне да се не сетимо,
да ништа не ћутиш,
горко да не певам.
Да говоримо старе бајалице,
трава да расте од очију,
да нас спопадну речи смејалице.
А после,
нек све буде како је свикло,
како нас стигло.
После нек расте у крви
оно светло-црно отровно биље
Не мари, прораста нас самоникло
и у главној ћелији боли исто.
Како би добро било
да ти радост у рукама
кад се сретнемо,
па међу птице да се одметнемо.
Да један дан будемо
онако чисти, светли и блиски,
бар један божји дан да се смејемо.
 
(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

Драган Симовић: Видовита љубав


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Између свих нас постоји јака и дубока тајинствена, онострана, душевна и духовна веза.

Између вас који читате, и мене који пишем ово што читате, постоји, гле! звездана и божанствена повезаност још од Праискони.

Сви смо се ми сретали толико пута на нашим заједничким пропутовањима кроз силне светове, само у различитим личјима и обличјима.

Сви смо ми нечим веома битним и суштим задужили једни друге, сви смо ми једни другима били или браћа или сестре, сви смо једни другима били или родитељи или деца, сви смо ми из једног Јата, из једног Племена, из једног Рода, само што смо то заборавили, али сад се присећамо.

Постоји доста тога што знамо, и знамо да знамо, но, постоји много више тога што знамо, а не знамо да знамо!

То што знамо, а не знамо да знамо јесте наше ВИДОВИТО ЗНАЊЕ!

Из ВИДОВИТОГ ЗНАЊА рађа се ВИДОВИТА ЉУБАВ.

Видовита љубав, то је божанствена љубав; љубав која се прелива кроз сазвежђа и звездана јата, кроз овостране и оностране светове; љубав која не умире и не вене, већ навек бива млада, свежа, крепка и жива.

Драган Симовић: Моје песме јесу мој живот


dig

 

Моје песме јесу мој живот.

Сав мој живот јесте у мојим песмама, у мојим сновима, у мојим визијама.

Изван поезије ја нисам ни имао живот, јер све што сам примао од живота, то сам у песме, у поезију, у лепоту и дивоту речи претакао.

Живео сам поезију, и поезија је живела мене.

Ја сам последњи песник вилењак који је у овај свет дошао на крилима поезије и који ће из овога света отићи на крилима поезије.

Моје песме јесу мој живот.

Коментар Милана Живковића: Строго контролисана правила и обавештења


Песниче,
То је то .. наука.., религија… сви досадашњи животни оквири..

имају исту појасницу …то је скуп и систем наметнутих, строго контролисаних правила и обавештења која важе искључиво за обичну рају…

Као један лавиринт са високим зидовима и препрекама …

Напредне душе сновима, осећајима,свешћу разбијају те зомби представе тако што сами отварају небеске капије и добијају увиде у једну ширу, већу истину и спознају…

Што би рекао народ: усе и у своје кљусе.
Благодарим Песниче још једном.

 

Драган Симовић: Мој унутарњи пут ка вишим световима


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Мој унутарњи пут ка вишим световима и духовностима води изван свих учења, философија, религија, теологија и идеологија.

Дуго сам у религијама и теолгијама тражио пут ка вишим духовностима о којима сам још у детињству сневао и маштао, но, све су те религије и теологије, на овај или онај начин, само помућивале, распршивале и развејавале моје визије и снове о вишњим духовним и божанским световима.

Схватио сам, и освестио, да мени не одговара ниједна религија и теологија, ниједан религијски и теолошки пут, већ само унутарњи пут душе и срца, тајинствени унутарњи пут изван свих религијских и теолошких учења, појимања, схватања и тумачења.

За мене су све религије исто што и идеологије: користе се само за поробљавање и слуђивање маса, за чисто завођење и поробљавање неосвешћених и успаваних људи, људи-крда и људи-чопора.

По мени, никакве разлике нема између јудео-кршћанства и ислама, на једној, и комунизма, бољшевизма и глобализма, на другој страни.

Сврха и циљ је исти!

ПЕТАР ПОПОВИЋ – ПЕЦИЈА


download.jpg

Петар Петровић, звани Пеција је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској општини али је своје најбоље године провео у Костајници или у непосредној близини мјеста. Прича се да је Пеција сам научио писати и читати а да је осим српског говорио и турски језик. Од младих дана Петар није могао мирно гледати турско зло па се већ у двадесет и другој години диже у хајдуке и од тада, до краја свог живота, турцима задаје бриге и проблеме. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом сагради шанац познатији под називом „Пецијин шанац“. Уз поменуте хајдуке скочио је и напаћени народ па се на шанцу одиграла жестока битка између турака и устаника. Након дуге и тешке борбе турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Хрватску Костајницу гдје се је већина предала аустро угарским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису дали предати већ су прешали преко моста назад међу турке који су се разбјежали испред Пецијиног ножа тако да су умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна а ријеђе као Кнешпољска буна.

Послије Костајничке буне Пеција је два пута пао Турцима у руке. Тако је доспио и у Истамбул гдје је осуђен на смрт, али под условом да буде погубљен у свом крају јер је „тамо највише зла починио“. На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца гдје је добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године а када је вијест о том устанку дошла до Петра, одмах је приступио устаницима и већ 28. августа учествовао у битци код села Гашице. Тог дана Петар Пеција се још једном показао као велики јунак и вођа устаника надјачавши Турке и нагнавши их у бијег. Међутим, недуго послије, а прича се због издаје неког Илије Чолановића, Турци изненадише устанике и након дугог и жестоког боја разбише хајдуке од којих неки побјегоше у Просару а њих педесетак са Пецијом на челу, остадоше да се боре на обали ријеке Саве.

Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и прећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони изађе на чистину и повика на турке: „Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити“. Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Било је то 29. августа 1875. године. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Корманошем и осталим јунацима, другови сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца, а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница у близини Козарске Дубице.

Стеван Синђелић


Stevan_Sindjelic2

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни