Соко са Велебита: ВИЛА СЛИКАРКА
Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА СУШТ-СТВАРНОСТ
ЛИРИКА СРЦА И ДУШЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Када у овим позним годинама сагледавам и сазерцавам свој животни пут у овоме свету, у овоме животном току, од најранијег детињства до дана-дањег, тада јасно видим и схватам, да су само моји снови које сам будан сневао, само моје песничке и вилењачке визије, бивале и остале једина Сушта Стварност, а да су све ине стварности овога света најобичнија омаја и опсена.
Без својих визија, песама и снова мој живот у овоме свету не би имао никаквог смисла и, надасве, не би уопште ни био живот!
Зато сам све време своју децу, и децу своје деце, учио да сневају и маштају, да стварају своје светове у машти, визијама и сновима, јер овај свет без наших визија и снова, без наших песама и љубави, јесте најгрознији и најмрачнији пакао.
Благодарим Створитељу и Васељени, боговима и богињама, вилама и вилењацима, као и свим светлим суштаствима из Вишњих светова, што сам до овог познања дошао у најранијем детињству!
Коментар Драгане Медић на лирику Милице Тасић
Благодарим
на овој дивној пјесми
Милице Тасић.
Запазила сам је и раније,
и врло ми се допада
њено писано стваралаштво.
Имам исто мишљење о њеној поезији као и ти.
Дивота једна, писана отвореним срцем
и осјећа се њена Дивна Душа.
Вјерно слика танану душу заљубљене младе жене
и чини ми се да је то главна тема њених пјесама.
Сваки пут ме дирне неком чедношћу
и јачином љубавног осјећаја
донесеног у пјесми.
Драган Симовић: Лирика узвишене љубави
Милица Тасић је даровита, самосвојна и самобитна, песникиња лирске вокације, тананог лирског гласа, поја и пева, песникиња срца и душе, песничка вила узвишене и божанске љубави.
Док читам њене песме, имам осећај, и дубоко осећање, да путујем кроз тајинствене оностране светове у којима царује љубав, царује чистота и чедност, царује лепота и доброта.
Миличина поезија, Миличина љубавна лирика је сва у етеричним и флуидним песничким сликама (а тајна и снага поезије и јесте у песничким сликама!), сва од тананих лирских нити, сва од неке више а невидљиве, мистичне и метафизичке стварности с ону страну свих варки, илузија, омаја и опсена.
Заиста, Милица Тасић јесте ретка, веома ретка песникиња, рођена песникиња која има однегован песнички, лирски стил, и, веома слојевиту и разуђену животну и стваралачку поетику.
(На Истеру, 20. листопада 7526.)
АКО КОЗА ЛАЖЕ РОГ НЕ ЛАЖЕ – Зорица Д. Пелеш
Комуњаре су нас лагале да је у немачком бомбардовању 6.априла 1941.године Народна библиотека срушена до темеља.Овај цртеж Народне библиотеке из августа 1941.године, који је нацртала моја покојна „усвојена бака“ , србска сликарка Бела Павловић (1906-2004., ученица чувене Бете Вукановић) демантује те лажове комуњарске.
Бела је написала , доле десно : „август 1941.
ЗАСТАВА СЕ ЈОШ УВЕК ВИЈЕ“.
Домаћи издајници су библиотеку запалили изнутра, а пре тога однели из ње многе драгоцене рукописе, хрисовуље и књиге, које је вредни прота Стева Димитријевић, највећи дародавац Народне библиотеке, година вредно сакупљао по целој Србији, а посебно по Старој Србији, по нашим манастирима.
Док је био референт манастира Хиландара, при Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну ( од 1905 -1911) , неуморно је по Грчкој тражио и откупљивао драгоцене србске старе рукописе, на које су даноноћно кидисали зликовци Енглези.
Драган Симовић: ОЛИВЕРИНА СЛИКАРСКА И ПЕСНИЧКА ВЕЛИКА ДУША
ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ: ОЛИВЕРА ЛОЛА АЏИЋ
Уметничке слике Оливере Лоле Аџић одишу тананом и оностраном лириком кроз флуидне преливе и тонове звезданих вагри које нису од овога света.
Са њених уметничких слика исијава светлост неких далеких плавих сазвежђа из тајинствених дубина Васељене, нежно плаветна светлост ведсрбске, словенске и аријевске душе, душе дубоке и широке као сиње море.
(Оно што необавештени називају византијско плаво, то је, у бити и суштаству, ведсрбско-аријевско плава вагра!)
Оливера Лола Аџић јесте посвећена сликарка Лирике, Мита и Предања Белих Срба.
Свака Оливерина слика јесте једна мистична и љубавна песма, један звездани и космички мит о Беломе Србству Вертикале.
О Беломе Србству Вертикале које је скривено негде међу далеким звезданим јатима, и које се вазда изнова рађа и обнавља са Сврхом и Смислом Сварога Тросунчаног.
Да сви Оливерини ликови на сликама јесу, уистини, пројаве Белих Срба и Белих Србкиња, то се и са самих осликаних ликова као и из њихових очију чита.
Сва та лица, поготову женска, зраче чистотом, чедношћу, смерношћу и добротом ведсрбског аријевског духа, духа посвећеног љубави и стваралаштву.
По сликарској вокацији, те по флуидном, тананом, бајковитом и мистичном колориту, морам то истаћи, Оливера ме највише подсећа на једног од ње доста старијег ведсрбског сликара – Љубивоја Јовановића из Ариља.
Оливеру и Љубивоја, очито, повезује тај древни ведсрбски и аријевски дух, дух посвећен стваралаштву и душа најдубљих осећања Белога Србства.
Драган Симовић: Вечерња песма од сете и милине
Загледам се тако –
не знам како и не знам што! –
у дрво једно у даљини,
у облак један,
усамљен и бео,
понад утихла поља од смиља,
у вечерњи сутон, румен и зелен,
и тада, гле! изненада –
у дубини душе и срца –
осетим неку чудесну
и неизрециву љубав
према свима и свему,
према сваком ближњем,
према сваком бићу,
према свим световима
и, надасве,
према свеколикој
творевини Божјој.
Драгана Медић: Сневање и тиховање
Сневање и тиховање
машта и свашта
све и свја
у томе сам
најбоља ја.
Све је радост
љубав тад
склад
и највећи рад
с ову и ону страну стварности
гле ево ме сад.
Сиђи дубоко, у широко
у себе у сушто
у радост у густо
у љубав и пјесму
отвори своју чесму.
Јато моје, драги моји
нашала сам
спознла сам
овде све постоји.
Дивота, Љепота, Спас
за све нас!
Верица Стојиљковић: Нема одласка
Нема одласка никуда знај!
Не дам то срце да полети
Не дам ту душу да се врати
Па био то и звездани родни крај!
.
Ако одлучиш једном да кренеш
Знај да срце ти у срцу мом и
Душа ти у мојој је!
И ако треба да останем ја
Нећеш ни ти отићи никуда!
Владимир Шибалић – НИЧЕ
Сенке тавне прате ме, сустижу,
К’о клетве се древне нада мном уздижу.
Опомињу, вриште, урлик се пролама,
Опет ме прогоне њен лик и осама.
.
Тежина болова постаје све већа,
На обзорју живота се не назире срећа.
Ничеом мрким ме је она прозвала,
Не би ли ме том шалом к себи дозвала.
.
И успева на тренутке да ме смири,
Док се онај стари ја не повампири,
Те кренем стопама несхваћених душа,
Па ће и она сама да ме се гнуша.
.
А ја преклињем тмурна, сива небеса,
Да остане крај мене још мало поетеса,
Да не утонем поново у мржњу и бол,
И да ме не сахране гитаре и алкохол!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
СОКОЛОВ КОМЕНТАР
НА СЛИКЕ
ОЛИВЕРЕ ЛОЛЕ АЏИЋ
Када нам се ускоро
врате Вилани и Виле,
које су имале своја имена
по својим делима
или по месту боравка
као што су:
Виле присојкиње,
Виле језеранке,
са Попине Виле,
Вила равијојла,
плаховита Вила бела Вила
и још много њих,
она ће их сачекати
и биће једна од њих,
и међу њима,
по имену
Вила сликарка!