На овом пропланку
опет цветају трешње.
Годинама тако мру и младају
лепотице дивље крша и шуме.
Чини ми се
да им се у гранама не настани смрт,
никад не би тако бело и мирисно
бехарале.
Чини ми се
да немају тако лудих пролећа,
мирисних латица, и птица, и песама,
никад не би тако величанствено и у сјају
умирале.
1974.
Тече моћна река Истар. Водеан је његово крајње одредиште.
Многобројни рукавци врве од живота.
Лете јата птица, носе гранчице, свијају гнезда,
кликћу и певају песме љубавчежњице, љубавтражњице.
.
Многобројне и разнолике светове отишлих, одржава
енергија живих. Свактрено васкрсавање, умањује потребу за одлажењем, и смањује простор отишлима. Ти светови су привремени, и у суштини су, маја и омаја. Сви се морају враћати и настављати пут. Али реинкарнација је мукотпан и неисвестан пут духовног напретка. Ко још жели да поново иде у пелене?!
Ко то жели?!
.
И стари чамац може да одмори. Превезао је много путника на другу обалу. То су била времена величања смрти. И времена незнања, посебно незнања о свеприсутном Богу.
Када већина подигне свест, и када већина отвори још понеко око – око свести, око духа, око душе… сви ће остати на обали Живота. Сви ће научити да држе волан свог живота, сви ће славити за-једништво, и наставити пут ка Светлости, ка Светлости.
Наше поновно рођење, које се управо дешава иза дуге и студене Ноћи Сварога, одвија се у Пространству Љубави.
Пространство Љубави јесте Водеан Живота о којему кроз еоне и светове сведоче велики посвећеници из Оностраног – Плави Вилењаци Звезданог Храма на Пупку СрбИрије.
У Материјалној Васељени Водеан Живота пројављује се као Водеан Свепрожимајућег Етра.
Највиши ступањ нашег духовног и свесног узрастања – када се рађамо Одозго из Духа Свести – бива задобијање Тела Љубави, Етар-Тела, које се вечно обнавља и препорађа.
Они који задобију (Дванаесто) Тело Љубави бивају у Самом Језгру Стварања, у Првом Прстену око Творчевог Престола.
Највиши ступањ Љубави јесте Стварање Живота и Васељене.
Никада немојте сневати и маштати о малој, слабашној, крхкој, трошној и пролазној љубави, већ о Највишој Љубави, о Љубави Свих Љубави, која ће вечно изнова рађати и препорађати Сам Живот и Сушт Живота.
Ако већ сневате и маштате, онда сневајте и маштајте као Богови и Богиње!
Јер, све што сневамо и маштамо – то постаје, то бива и јесте Стварност!
Ох, како си леп,
Господееее!
Само се ми разумемо тајно,
Да нико не зна, па да завиди.
Знам да ово можда није трајно,
Али смо од соја што се не стиди.
Да нас схвате не желе, већ беже,
Трач о нама спољну слику ствара.
Лудост је оно што нас двоје веже,
И љубав нека праискона, стара.
Допусти ми да још мало уживам
У смеху ти што ми срце милује.
Ја волим да те на блуд изазивам,
И говорим ти како не доликује.
Овакве се душе срећу случајно,
Судбина их само спојити уме.
Желим те, мила, желим бескрајно,
Без трунке шале, и без глуме.
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)
Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ’ не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ’ не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе.“
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша’
„Но сам синоћ с војске доша’,
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал’ су у град девет братах,
„Деветина сестру ‘мају,
„Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„А не, брате, један брате!
„Јер је сунце огњевито,
„Сестру ће ни изгорети.“
„С друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се мјесец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу.“
Шетам с козама сам по брдима…
Осећам и гледам осећања у самом себи како све више и више волим те прелепе животиње…
И схватам…
Да што их више упознајем све их више ценим у односу на људе или оне који себе тако називају.
И све више желим да време проводим са њима, а све мање са људима…
Питам се зашто?
Одговор је једноставан…
ЗАТО ШТО ЈЕ ЉУДИ СВЕ МАЊЕ И МАЊЕ…
Погледам у свет око себе и шта видим?
Стрку, трку, фрку, јурњаву лицемерних људи за својим ситносопственичким интересима.
Тужне дронове које друштво сваког дана све више зомбира.
И плаче моја душа видећи све то.
И радује се бивајући подаље од тога ЈАДА…
У природи пронашавши себе новога сваке секунде изнова и изнова…
Тодор Пештерски
ЛИРИКА СРЦА И ДУШЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Када у овим позним годинама сагледавам и сазерцавам свој животни пут у овоме свету, у овоме животном току, од најранијег детињства до дана-дањег, тада јасно видим и схватам, да су само моји снови које сам будан сневао, само моје песничке и вилењачке визије, бивале и остале једина Сушта Стварност, а да су све ине стварности овога света најобичнија омаја и опсена.
Без својих визија, песама и снова мој живот у овоме свету не би имао никаквог смисла и, надасве, не би уопште ни био живот!
Зато сам све време своју децу, и децу своје деце, учио да сневају и маштају, да стварају своје светове у машти, визијама и сновима, јер овај свет без наших визија и снова, без наших песама и љубави, јесте најгрознији и најмрачнији пакао.
Благодарим Створитељу и Васељени, боговима и богињама, вилама и вилењацима, као и свим светлим суштаствима из Вишњих светова, што сам до овог познања дошао у најранијем детињству!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
СОКОЛОВ КОМЕНТАР
НА СЛИКЕ
ОЛИВЕРЕ ЛОЛЕ АЏИЋ
Када нам се ускоро
врате Вилани и Виле,
које су имале своја имена
по својим делима
или по месту боравка
као што су:
Виле присојкиње,
Виле језеранке,
са Попине Виле,
Вила равијојла,
плаховита Вила бела Вила
и још много њих,
она ће их сачекати
и биће једна од њих,
и међу њима,
по имену
Вила сликарка!