Пој гласније птицо!

Пој о слободи,

да уши човјека чују

како она дивно и спокојно звучи

и колико је стварна!

Пој, птицо, пој,

да човјек чује

да слобода није

све допуштено и све имати,

већ невезан Земаљским сластима бити.

Пој и оним неукима,

поносног ума

што обитавају душевно ниско

јер једном ће те и они чути

и схватити да су им поткресана крила

све док поглед на себе и свијет

не промијене.

 

Да ли је време за рат ил` мир?

И стопом поносно стати на пир

што носи животе око нас…

Дал` ће трубе одјекнути ноћас

да објаве зоре руј

и новим Сунцем сав наш спас?

И ето, док мисли се множе и роје

осећам мирис тамјана и руже,

долазе с` неба нашега дома.

 

Душа ми говори тихо нечујно

да срце се ободри и буде спокојно

јер Љубав нас избави од мрака све!

И стога шаљем ти мисао и тон…

Боју којом слика Бог…

Љубав, наду, веру и мир.

Јер род тај гради Свемир.

А Све-Мир смо ми.

Светим пламеном створени- Ватром Божје Љубави.

 

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога

.

И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке

.

Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

 

Јуче спазих мноштво белих вила
у светлосним круговима што природу дижу
мале, као тачкице временских честица
сваку травку љубе и белу ватру нижу!

.

Јуче двери временске спојише се овде
из највећих разина Творац љубав створи
и посла кроз капије временских разина
свету ватру љубави, да пламти, да гори!

.

Јуче чуда зинуше од самога чуда
бели зрак се спусти и отера таму
и запева вила арије из срца
и спозна свој одраз и спозна њу саму!

Помисли,

Колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко!

.

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко!

 .

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила драгих нама певати

Песме прастарих времена

И блиских и далеких!

.

Колико ће птица летети над нама

Негде овде и негде тамо

И колико ће крила  под грањем шумети

 .

О колико ће искри воде живе

Сунце запламтети и колико ће звезда нас

На путеве испратити и са њих дочекати

 .

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима без краја љубави

 .

Колико ће имена наша пута, на небу

Срца наша исписивати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се  досањати заједничких

Одјецима гласова  душа наших заталасаних!

.

О колико, О колико ће цветова росних

Румених процветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним!

.

О, лепоте радости корачања

По травама смарагдним, сафирним

Животима блиским и далеким, а нашим!

 .

Помисли!

Роде мој…
Ја славим те кроз риме,
До небеса узносим ти име,
Што припадам ти
Поносим се тиме,
Роде мој…

.

Роде мој…
Саздан си од муња и громова,
Вечно си урезан у кори храстова,
Живиш у шуму горских слапова,
Храбро ми стој,
Роде мој…

.

Роде мој…
Иако столећа минише дуга,
Иако се над тобом надви туга,
Ти ћеш живети у звездама,
И у тананим брезама
Шума наших, ој,
Роде мој…

прича из Махабхарате

Краљевна Савитри беше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је сусрела дрвосечу у чију се лепоту загледала; и некако је знала да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је да му је име Сатyаван (онај који увек говори сатyу, истину) и да је по рођењу краљевић, а да је његова слепога оца, краља, изагнао из краљевства преварни рођак. Сатyаван је живио у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.
Све то бејаше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се у први час запањио. Тада је позвао великога мудраца Нараду да их посаветује. Нарада је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyаванову карактеру и удесу, но питао се зна ли она још једну врло важну чињеницу у вези с младим краљевићем. Но, сама га је Савитри пресрела с питањем:
– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено умрети на данашњи дан после дванаест месеци?
– Истина је – одговори Нарада. – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице?
– Не плашим се – одговори девојка. – И даље се желим удати за њега.
Иако је оца задивила девојчина срчаност, покушао ју је одговорити од одлуке. Али Савитри рече да ће њен муж бити или Сатyаван, или нико.

– Звезде су окрутно недвосмислене – рече Нарада. Али млада краљевна рече:
– Ја чврсто верујем да живот и смрт одређује нешто далеко више од положаја звезда које нам тумаче звездознанци. Верујем да ће моја судбина утицати и променити његову – нико уистину не зна шта се може догодити!
Тада јој мудрац Нарада даде благослов, говорећи:
– Моје су молитве с тобом, Савитри.
Нека твоја храброст и љубав заштите Сатyавана од наречене смрти.

И тако се Савитри удала за Сатyавана и преселила се из краљевскога двора родитеља у колибу мужа. С великом је оданошћу служила слепога свекра, а кућански је посао преузела од свекрве, она која је око себе вазда имала слушкиње и дружбенице.

Била је срећна и ведра, но каткада би је укућани затекли замишљену, готово забринуту. Били су то тренуци када је осећала да време пребрзо пролази.
Но, никоме није говорила о пророчанству. Молила се да Сатyаван буде поштеђен злохуде коби.

Ближио се крај године. И неминовно, свануо је дан наречене смрти. Савитри је ту ноћ молила и бдела. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Сатyаван је желео поштедети Савитри од напора, тим више што је била исцрпљена бдењем; на њене молбе изјавио је да ће је повести са собом ако јој и његови родитељи то одобре. Свекар и свекрва су се најпре успротивили плашећи се да за младу жену шума није најпогодније место. Но кад је Савитри замолила свекра да јој изузетно данас допусти поћи, слепи краљ рече:
– Откада си дошла у нашу колибу није било ни дана ни сата када ниси испунила сваку моју и најмању жељу. Како да ја теби не испуним твоју, једну једину?

И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био тако обичан – једнако сјајан као и сви досадашњи срећни дани, једнако су радосно певале птице, шумео ветар, жубориле воде. Савитри се у души молила, говорећи да ће јој данас затребати сва њена храброст и дисциплина.

Кад је Сатyаван пронашао дрво које ће оборити, Савитри је села у близину мотрећи неће ли однегде доплазити каква змија отровница. Али није било ни једне.
Онда, у једном изненадном тренутку, Сатyаван одложи секиру и затетура према жени.
– Не знам што ми је – промрмља. – Мрачи ми се пред очима.
И он клону главом жени у крило. Савитри му обујми главу рукама и огледа се тражећи помоћ. Но никога не бејаше на видику. Била је затечена наглошћу догађаја – Сатyаван је изгубио свест, клонуо, и она је осећала да одлази од ње.

Изненада Савитри угледа високу, грозовиту прилику у црној кабаници, постављеној ватром.

Знала је да је то Јама, бог смрти. Његова голема мрка сена паде по њој. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао кроз њу Сатyаванову душу. Уомчио је душу, и без речи се упутио према југу.
Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – повикала је. – Желела бих реч-две с тобом!
Мрка прилика застаде. Савитри се одважи погледати га у очи. Угледала је узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога. И сви је страхови минуше.
– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти?
– Јесам – одговори Јама.
– Прими мој поклонствени поздрав. Реци ми, долазиш ли увијек ти особно да би повео душе са собом?
– Не. Ја долазим само онда када се ради о особитим душама.
– Ох, ако је мој муж тако особита душа да је заслужио ту част, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никоме није ничим наудио.
– Знај, смрт није казна.
– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?
– Савитри, није лако разумети те ствари. Врати се, не следи ме, ово није ни пут ни смер за живе.
– Господине, не следим ја тебе. Ја следим свога мужа.
– Он више није твој муж.
– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.
Када волимо једно друго, ми препознајемо једно друго. А препознаје се само онај кога већ знадемо. Сатyаван и ја бејасмо муж и жена у многим прошлим животима. Познавали смо се пре нашега садашњега рођења. Превише смо дуго били заједно, и ја га не могу сада оставити. Ако га мораш узети, онда узми и мене.

Јаму је дирнуло Савитрино умовање. И стога јој рече:
– Испунит ћу ти једну жељу, ма што пожелела, осим једне једине ствари – а то је Сатyаванов живот.
Савитри размисли, и заиште да се родитељима њеног мужа поврати краљевство. Јама рече да ће јој услишати жељу, али да га сада напусти.
Упути се дубље на југ носећи Сатyаванову душу. После неког времена стане, окрене се, и угледа Савитри која га је следила, крварећи табанима по трњу и камењу.
– Врати се, дете, и припреми последње почасти за укоп – саветовао јој је Јама. – Даље ни један смртник не сме крочити.

Но Савитри је својим речима опет успела раздрагати и дирнути страшнога бога. Он јој понуди испуњење још једне жеље. Савитри тада замоли да се њеном свекру, краљу, поврати вид.
– Враћен је – одговори бог.

Савитри сада стаде распредати о дужностима краља према народу.
– Краљеви су дужни водити бригу о свом народу, они му морају донети напредак и срећу. Али за тај циљ потребно је имати непрекинут ланац краљевске лозе. А што ће се догодити, о Господару, с наша два народа ако и једно и друго престоље остане без наследника – и краљевство мојега оца и краљевство мојега свекра? Доћи ће до расула, до сукоба међу краљевим рођацима, и до несреће по целу земљу. Већ чујем вапај жена и плач деце…
– Стани! – повика Јама. – То се неће догодити, обећајем ти! Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.
– Савитри је само то чекала. Усправила се пред страшним богом у свој својој краљевској лепоти.
– Сада мораш прекршити обећање о неповрату из смрти. Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?
Лице бога облило се сјајем.
– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра.

Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра.

Јер има нешто што је јаче од смрти.
То је љубав.
избор – Владан Пантелић-

Из Махабхарате
Превела: Весна Крмпотић
Одабрала: Весна Боснар

: Kratke priče|Tags: 03-2017, bog Yama, ljubav, Mahabharata, Narada, Satyavan, Savitri, smrt, Vesna Bosnar, Vesna Krmpotić

 

 

 

Створитељу!

Ти што подједнако

и у Највећем

 и у Најмањем

обитаваш;

Ти што Јеси

Живи Бог

како Предака

 тако и Потомака мојих;

Ти што Си Свеприсутан,

истовремено,

како у појавним

 тако и у непојавним

световима;

 Ти што Знаш

 и Видиш, уистини,

Све од Почетка Без Почетка

 па Све

 до Свршетка Без Свршетка,

молим Ти се,

Свим Бићем,

и Свим Суштаством,

и Свим Присуством

својим,

не за себе,

 већ за све ближње моје

који су Једна Душа са мном;

 и за све ближње своје

који су Једно Срце са мном;

и за све ближње наше

 који су Једно Суштаство са мном;

и за све ближње

од свих ближњих свуда и свагда,

а који су, такође,

Једно Присуство са мном;

 да Будеш,

Створитељу и Оче, 

Милостив и Благ,

 Као Што Већ Јеси,

онда када нам најтеже

бивало буде,

у свету

и у иним

световима

Твојим!

Бели Срби и Беле Србкиње!

Нека вам је Срећна, Благословена, Радости, Лепоте и Љубави пуна

Родноверна, Православна, Истинита и ЗаИстинска

СРБСКА НОВА 7527. ГОДИНА!