Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће

У мени су затитрале све реке и сва језера света

И заталасали се сви водеани испод божије капе

У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета

.

Гледајући жестоке чисте зелене  ћудљиве таласе

Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена

Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима

Очи у очи – опчињава моћ мир сјај и лепота њена

.

У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну…

У чистим и бљештавим каменчићима моје реке

Видим сјајне драгуље особина моје прабабе  мајке

Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке

.

Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди

Тече кроз кањон таласима који живо навиру

И између камених ћувика изнад којих лете птице

Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!

.

Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди

Листићи реалности до врха неба – сећања извиру

Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице

 И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!

У словенским митовима овај чин се изједначава са преласком у онострано. Бројна казивања говоре о путовању душе преко моста након смрти. Сам пут увек садржи бројне препреке а често и чудовишног чувара са којим се мора сукобити. Овакав мит познат је најразличитијим народима широм планете. Међутим, код Словена прелазак преко моста постао је оличење обреда прелаза уопште. Тако да је други велики мит онај о божанској свадби где младожења на путу до младе мора прећи мост. Оваква митска слика пренета је и на свакодневицу тако се у свадбеним обредима мост прелазио како би младић сликовито постао мушкарац а жена прешла из једног домаћинства у друго. Исто тако се и мртвац преносио преко воде, било мостом, било преко једноставног дебла, како би се симболички дочарао његов прелаз. Како се сам мост не налази ни у једном од светова одностно стања, он представља опасност због своје неодређености. То га чини погодним за са стециште разних нечистих бића, која су и сама у међупростору. И управо на њему се бројни јунаци сукобљавају са злим силама.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић – „Култ мртвих код Срба“, ИРО Вук Караџић, Београд, 1982
Мирча Елијаде – „Шаманизам и архајске технике екстазе“, Матица Српска, Нови Сад 1985
Александар Лома – „Неке српске паралеле источнословенском Вију“, Balcanica 32–33, 2001–2002, стр. 123–141
Людмила Н. Виноградова – „Мост, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Иван Быкович на Калиновом Мосту – Cтанислав Ковалев

Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

lugvelesasrz.blogspot.com/

 

Здраво Живо, Вилењаче што под ивом снове сневаш на левој обали рајског Истера! ♥ Прошетах, угледах, обрадовах се, записах и ево ти одмах шаљем да се и ти са мном радујеш ♥

Пуно је Срба а мало је Срба…

 

 

Време…

Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је

рећи много тога у кратим записима о роду нашему.

Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико

свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе

обелоданити у километрима исписаних страница.

Мисао о себи као делу Створитеља, као о

оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки

Србин који је свестан.
.
Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење,

свако долази до својег личног освешћења у свој час.

Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то

убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је

свесни контакт са суштином живота…а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која

је неприметна већини а без које не би постојали. Род

наш најсветији је био од почетка времена и простора.

Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ

живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи

свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином

свете ватре а опет своји.
.
Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући –

долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш

 језик којим се данас служимо али и све његове

разноврсне гране у виду осталих језика којима се

служе наша браћа и сестре широм планете који себе

називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд… Сви који

СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни

тога…
Модерни Европски језици су дошли од нашег

прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици

такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових

закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину

свуда, кога занима нека крене у то истраживање

дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у

другом смеру.
.
Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса,

Род, Човек – увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али

пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак

спознаје и онде где је био страх од сазнања

величанствености истине, полако претапа у

страхопоштовање а потом у поштовање, затим у

разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у

мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу

или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо

оваплоћење свете Ватре.

 

Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива,

биће, истрајава, истинује, наставља, носи…види,

 веда…

Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.

 

Нема дела ове планете где неки Србин није допринео

узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих

суштина је послат провиђењем на разне делове ове

планете да би се равномерно развијала кроз своје

потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким

збором – Рода је наша земља Србија. Звана је и

Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима

да је неко сврста негде, она није тамо где су границе

модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.

.
Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз

или Навахо Индијанац…ако је време дошло за тебе ти

онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру,

разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања

овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.

 

 

Преузето са – Zvezda Rod – Звезда Род

 

Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

 

Играм у праскозорје светова своју игру душе

тихо на ветру, по световима ходам.

Са мном птице певају да опсене сруше,

да њихову песму својој песми додам!

Из очију ми бљесне каткад муња бела

да отера таму и ентитете мрака,

у часу када крв упали се врела

свако зло сагори та јачина зрака!

Од Светога пламена Творац мене створи

бесмртну и смелу у Нав да се спустим

и жезло ми даде које вечно гори

да њим тамне гађам и да их не пустим!

Од јачине зрака светови се буде

јер мој Свети плам сама љубав створи

и Творац ме посла опет међу људе

да заувек светло на Мидгарду гори!

О, нек радост влада у душама смелим,

које се не боје ентитета таме

нека их сагоре оружијем врелим

љубављу из срца и из душе саме!

Тристатридесеттрећег дана после операције, велики ратник светлости Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код Агатона, стао је испред Мансанмана Оствареног, погледао га у очи, одлучно и са пуно љубави, и упитао:

“Да ли си, Мансанмане, могао да избегнеш или одложиш рат са Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо постали невидљиви? Можда си их могао одвратити од боја? А могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег међусобног кружења.“

“Онај који води“, одговорио је Мансанман, “који има власт над људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне, логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстинкт да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег циља мора се понешто и жртвовати.

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле струје или гребене, тако ни ратник не може вечно да кружи око противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји Другога Реда су наше с е н к е, а ми можемо да изгубимо само део или цели преостали талог. Нужност по-беде Духа је коначна радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсудна за Витезе Праисконог Реда, али и за Самураје. Ко је из ње изашао жив – чист је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз велику Ватру и велику Воду.“

“Шта ћемо сада да радимо?“ упитао је Драгон.

“Тражићемо Реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

Извор испод извора

и бити у блааагости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

* * *

П л а в е п л о ч е М а н с а н м а н а О с т в а р е н о г:

Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње:
образовне, религијске, сваке друге! Буди слободан!

Воли, служи, спасавај, певај!

Милооко посматрај Светворевину!

Непрекидно вежбај Лепоту!