Драган Симовић: Не може свако бити Србин!


ИЗ ПОЕТИКЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Радмили Бојић и Оливери Лоли Аџић,

двема расним, самосвесним и самобитним Србкињама.)

Не може свако бити Србин, из простог разлога, зато што је веома тешко бити Србин.

У свим временима, у свим столећима и тисућлећима, само је духовно темељан и снажан, пробуђен и освешћен, самосвојан и самородан Србин могао бити Србин.

Србин се не множи, не пари и не коти, већ се у светим временима и на светим местима и од посвећених родитеља, а по промислу богова и богиња, а по визијама светлих суштастава из Вишњих светова, једном у веку рађа.

Отуда је Србин веома ретка зверка, веома ретка појава.

Као што је веома ретка појава и драгуљ: смарагд, рубин, сафир или дијамант.

Да је лако бити Србин, данас би Срба било на стотине милиона.

Али није!

Сваки слабић, никоговић, кукавица, пузавац и гмизавац може бити, на прилику: Енглез, Немац, Американац, Француз, Талијан или било шта друго, али бити Србин – то је само за изабране и прекаљене, само за оне који корачају усправно, достојно и дично, само за оне који знају: ко су и чији су, одакле су пошли и, куда и камо иду.

Србин се не може ни са ким поредити, до ли само са Србкињом!

Вређамо и понижавамо Србина ако ли га поредимо са било ким другим; једино га не вређамо и не понижавамо када га поредимо са Србкињом, својом Човечицом.

 

 

Радмила Бојић: Можда смо ми већ становници неког села на некој Вилинској планети


РАДМИЛИН ЛИРСКО-ВИЛИНСКИ КОМЕНТАР 

Нек се жеље срца твог увек остваре, мили Драгане!

Можда смо сви ми већ становници неког села на некој Вилинској планети – па се окуписмо по договору само нама знаном…♥ дозвани твојом песмом која пева радост срца наших, песмом језика дома нашег из ког смо давно отишли… у којем је жив сан будног Вилењака чистог и храброг срца, сан у којем Васкрсавају Бели Срби овде у Србији…♥

С пролећа су нас децу на селу жене обавезно водиле у шуму! То је било неписано правило. У старој великој газда Којиној шуми била је воденица на речици Жеравији. Певало се и играло, јурило по шуми, пењало се по дрвећу…брали смо цвеће и правили венце којима смо се китили опијени од радости и среће јер смо у шумииии♥….

Нека и наш сусрет буде у шуми, крај Истера.

Драгош Калајић: О изродима


Уместо „пролетерског интернационализма” сада се намеће принудни модел „мултикултурног друштва”, односно усамљене гомиле без икакве веродостојне културе. Поново се уводи „деликт мишљења” који бива проказан на основу критеријума „политичке коректности”, што је управо Лењинова синтагма. Исте су и етикете за жигосање политички неподобних: од „фашизма”, „реакције” и „национализма” до „популизма” и „ревизионизма”.

И мондијалисти, попут марксиста, забрањују сваки поглед у прошлост, односно у трезоре наслеђа врлина и вредности, како би се тако искорењен човек подавао, без икаквог отпора, сваком условљавању. Марксисти су својатали „историју”, проказујући противнике као некакве безумнике који се опиру „историјским процесима”, док мондијалисти својатају „свет”, тврдећи за противнике да су „против света”.

За разлику од марксиста, којима је „крај историје” био коначни циљ, идеолози мондијализма се убише доказујући како је тај „крај историје” дошао силом коначне победе англоамеричког, либералног капитализма те да је сваки отпор узалудан и бесмислен. Попут својих изравних предака, нихилистичких марксиста, и мондијалисти прете „чисткама”, односно „пургама”, али то сада означавају изразом узетим из латинског језика Инквизиције: „лустрација”. И преварантска злоупотреба језика чини део те нихилистичке, антиевропске стратегије.

Када непријатељ каже „људска права” или „отворено друштво” — он таквим синтагмама заправо означава противљудска права те рушење свих одбрана друштва од унутрашњих и спољних претњи. Када се залаже за „транспарентност” — мисли заправо на работе под окриљем тоталног мрака. Када проповеда „либерализацију рада”, непријатељ не мисли на ослобађање рада и стваралаштва, како то лаковерна већина схвата, већ на систем у коме господари имају сваку слободу а радници никаква права.

Није случајно да су данас и овде најгорљивији поборници мондијализма или глобализације управо деца Брозове номенклатуре, која се с осветничким жаром окомљују на све српско јер су уверени да их је српска борба за опстанак и слободу лишила очекиваних привилегија. Они жуде да, као и њихови очеви, паразитски или готовански живе на грбачи српског народа, не знајући ништа друго до да као самозване судије деле свет на зле „фашисте” и добре „антифашисте”.

Они сами, ноћу, исписују антисемитске графите по зидовима „невладиних организација” како би оптужили Србе и тражили додатну финансијску помоћ од америчких централа, што им их ускраћују или утањују, јер су „обавили посао”. Иначе, ја не делим гнушање које Срби осећају пред деловањем таквих изрода у служби непријатељских „невладиних организација”. Напротив, кад их којим случајем видим и чујем, ја се у срцу веселим те се осећам поносним што припадам српском народу јер јасно опажам да је у њему непријатељ успео да поткупи само моралне наказе и интелектуалне ништарије. Све што нови колаборационисти чине је контрапродуктивно са становишта стратегије којој служе.

Они посредно али јасно, доиста сасвим транспарентно, осведочавају нискост непријатеља и одговарајућих циљева. Да се којом несрећом зовем Џорџ и презивам Сорош — ја им не бих дао ни пребијеног долара.

(2002.)

Душица Милосављевић – Вода изворница


Заћутала вода изворница

из дубина престала је расти

над њом беху два позната лица

овенчана Истином и Части!

.

Заћутало дрвеће и горе

ветар стао, стало сиње море

Све се клања једноти целине

све одише љубављу милине!

.

Оно двоје кад су зборит стали

силницама лепоту саткали

послали је на дар живој води

да се чиста поново сад роди!

.

Осветили све што светом дише

срцем једним љубави највише.

Даровала природа им круну

гласник један из свог рога дуну

и поведе тад њихове свате

свете виле и коње крилате!

.

Понесе их пегаз светопламен

изван света да оставе знамен.

И врати их покрај живе воде

да занавек заједно се роде!

 

 

Соко са Велебита: МОЈ САН О САБОРУ БЕЛИХ СРБА


СОКОЛОВ КОМЕНТАР НА ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ

„КАКО БИ БИЛО ЛЕПО, КРАСНО И ДИВОТНО..!“

Песниче драги и врли, како су сви твоји Снови и Визије величанствени, тако је и овај твој сан величанствен, да сам се просто озарио и мислим да ми је на трен застао дах од узбуђења.
Овакав САБОР Белих Срба био би од изузетне важности и користи за све нас. Верујем а у то сам и сигуран да можемо у наступајућем и не дугом временском раздобљу, смоћи снага и времена и договорити се о оваквом једном догађају и као што ти рече да се погледамо лицем у лице и очи у очи.
Нека сви који ово прочитају од Белих Срба, дају своје мишљење и предлог, како да се ово оствари.
Моје мишљење и сан о овоме САБОРУ јесте, да то буде негде у природи богатој зеленилом уз неки поточић или језерце, рађе него у некој биртији или кафани. Што се тиче времена када би се ово догодило ја ћу се прилагодити већини. Што се тиче нашега драгога песника ја ћу се постарати да га обезбедим ма где год то било на тлу Беле Србије. Од мене толико.

Здраво Живо!

 

Драган Симовић: Како би било лепо, красно и дивотно, да сви ми боравимо у истом селу!


Како би било лепо, красно и дивотно, да сви ми, сви ми окупљени око Србског журнала, боравимо у истом селу, рецимо, у неком банатском селу које подсећа на древне вилинске гајеве.

Тада бих се са сваким од вас сусрео онако како доликује – лицем у лице, очи у очи, образ уз образ, душа уз душу – са сваким од вас понаособ продиванио и кафенисао, успут запилио и лулу дувана – јер у томе, заиста, уживам као сваки плави и ветропирни вилењак – и, да знате само – која би то божја лепота и милина била!

Сваког јутра – да неким чудом сви ми боравимо у истом селу – кренуо бих неком другом улицом, неким другим сокаком, на кафу и дуван: код Марка, Александре, Милице, Радмиле, Сокола, Владана, Верице, Вере, Ирене, Мирослава, Браниславе, Душице, Светлане, Драгане, Јадранке, Милорада, Милана…

Кад већ није тако, онда ми не преостаје ништа друго, него да се са сваким од вас, понаособ или скупно, сусрећем у својим мислима, сновима и визијама, те да замишљам како већ седимо у неким вилинским и вилењачким вртовима и, диванимо онако како само богови и богиње између себе диване, док седе на белим, руменим и пурпурним облацима подно Звезде Разјаснице.

Заиста, желим да се сретнем са сваким од вас, но не знам где, када и како!

Свако од нас, свако биће сушто, има свој животни ритам-РТАМ, свако је од нас јединствен и непонвљив, свако је од нас, битних и суштих, свет и васељена за себе и по себи.

Кад ја могу, ви не можете; кад ви можете, не могу ја, и, тако се, гле! вртимо укруг.

Ви не можете због посла, дужности, задатака и обавеза, а ја не могу због година (јер сам старији и физички немоћнији од свих вас), због преосетљивог ми вилењачког тела које никада не беше саображено са овим светом, те све теже, мучније и болније подноси градску гужву и буку, асфалт и бетон, смог и енергетске ударе тамних небића којих су, у овом времену, сви велики градови препуни.

Но, за утеху, имамо Србски журнал који доживљавам као наше вилењачко и вилинско село, као наше село у визијама и сновима које будан сневам.

Л е п о т а Б о г о ј а в а – Владан Пантелић


365 pictures in 1.jpg

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Ирена Маринковић-СЛИКА


 

IMG_20180311_134749

 

Опис…
Има ли структуре без описа?Човека без личности?Душе без тела.Норме без правила.
Ко то данас заповеда?Одређује правила.Игра без граница до ништавила.
Отуђисмо се.Туђинци!
Отишли смо предалеко.На рубу непрепознатљивости чекамо воз за ухватити.
Чекамо-Човека!
Врати се ти.Врати се!
Човек се на човека ослања.
Кога потражити када је све пуно сенки,утвара?
Особа се у сенку претвара.
Једнолична замка све похвата.
Опис…
Течна енергија.
Речима описујемо,говором делујемо.
Није до мисли неповезаних.Једна мисао у фокусу чини чуда.Што произведемо то видимо?
Свепрожимајућа свест,што бива то јесте.Што јесте то бива.
Центрипетална сила сакупља језгро да не пукне по средини.
Деловање енергије иде наизменично.
Чињење је логично.
Делање природно.
Ко уме у срж је дотако.
Опис…
У потрази за намером,свет се у бољи претворио.
Један сигуран корак,прави живахну осцилацију.
Корачајмо у том смеру…

ЛАВ


Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

Извор – интернет страница – Симболи Хипербореје – Борис Над-

Словенка Марић – ЗНАЦИ


Ти знаци су у нама,

испод седам глувих дубина.

Знаци милости.

ко зна,

можда само предсказање,

проклетство виђења.

..

Кренеш тако по знамењу

кроз  црну твар,

до прапочетка,

кидишеш по живу ткиву,

а оно, у тајном чулу

лелек и појање,

у дну силних мрклих вода

утва златокрила.

.

Зверињим канџама

по души, по животу,

до клице клицине,

до семена Божјег.

Залуђености моја,

решава  ли се то

на добробит нам

васколика човечја самоћа.

Или можда,

по трагу пропасти

срцем засецамо у прашуме,

млазом крви у небеску жижу,

са сатремо што чезнемо.

.

Ко зна.

Опет само знаци,

предосећање  кључног сусрета

и ништа више.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни