Често слику гледам твоју,

Скромни смешак са ње плени,

И племићка достојанственост

Стас ти чини узвишеним.

.

Гледам сатима ја тако,

Гледам, и не верујем себи.

Заносна твоја, бујна коса,

Ко се у те заљубио не би?

.

Не мењај се, остани таква,

Прекрасна и поносита.

Откад спазих ту лепоту,

Јутра ми више не беху иста.

 

Заједнички пројекат у студију „КОКЕРИЋ“ у Панчеву, јесен 2005.
Учесници: Љубомир Милекић – Кишни штап и ударачки штапови
Сова – Фрула и Гитара и Драг – Бас Гитара из Игре Стаклених Перли, Борко – Гитара из Есид Милк Панчево, Обрад Маћеј – Конге, Јадранка – Тарабука из Београда.

Поезију Драгана Симовића казује сам песник, док песникове лирске записе чита Љубомир Милекић.

https://www.youtube.com/watch?v=8Ztjmkb1Lqo

Овим пројектом започето је, и до дана-дањега траје, моје песничко буђење и освешћивање Белога Србства које у то време бејаше у веома јадном стању.

Пожелео сам да своју поезију подигнем на највише ступњеве, да дејство песничке речи повежем са дејствима планета, звезда и сунаца, са дејствима и енергијама светлих бића из Вишњих светова.

Зато сам овај пројекат, ово песничко и духовно остварење, радио у божанском заносу и надахнућу, уз помоћ овде поменутих пријатеља, а сам власник студија – мој врли пријатељ Синиша Кокерић, иако је то за њега био велик подухват и рад – није пожелео ни динара да му платим, јер му се веома допала моја замисао.

Њему сам, као и свима другима који су ми све време припомагали, неизмерно благодаран!

Надам се, и верујем, да све то бејаше са сврхом и смислом!

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу, 7527.)

Живи

Живи за оне тренутке које можеш

претворити у вечност!

Искуства су та која се памте и

када се душа нађе изван

овог постојања.

Сваку јаву што збила се,

душа вечно сања!

 

 

Само напред и навише, Бели Србине, пут светлости у Творцу, лети на крилима вечности далеко и чувај нас, и ми тебе чувамо у души увек! 

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

О, Златокрила Вило, благодарим на топлим и крилатим речима, на речима-силницама и речима-соколницама!

Ја сам само један од нас, Белих Срба и Белих Србкиња, један од нас битних и суштих који обављамо своје послове и задатке поверене нам, у овоме трену вечности, од светлих суштастава из Вишњих светова.

Све оно што у мени видиш и препознајеш, то из срца твојега и душе твоје исијава.

Да тога нема у твојему срцу и у твојој души, не би ти, веруј ми, ништа ни у мени видела.

Ми смо, зацело, жива и верна огледала једни другима!

Драган Симовић

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру.

Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте.

Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела људске психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс.

У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Могућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате сваком човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер).

 У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

Извор – интернет страница – Симболи Хипербореје – Борис Над-

Уснула љубави моја

Снове чувам твоје

Будна  цветовима распршујем

Маглине

Мирисима говорим име

Додирујем образе

Румене мирне и

Усне насмешене!

.

Спавај љубави моја

Сневај врхове планина

Ливаде водама

Живим  орошене  

Певуши са птицама

Свирају виле на

Храстовим листовима

Свака је по венчић радости

Да украси ти сан донела!

Смеши се

Уснула љубави моја!

 

Васкрс, препород и поновно рођење Белога Србства, Светог царства Белога Србства од Солуна до Владивостока, од Атлантика до Црнога мора, од СрбИрије до Средоземља.

Нека ово буде наш сан, наша визија! 

Нека ово буде наша вера, наша молитва, наше знање и наш пут!

Оно што сневамо, и оно у шта верујемо, то нам се и дешава.

Никада не сневајте мале снове, већ само велике, и све веће, па ће се онда и сви ваши мали снови остварити са остварењем највећега сна.

Бело Србство је рођено да води, да управља Мидгардом, а не да служи и робује западним вампирима, предаторима и паразитима.

Од наших снова, визија и мисли зависи и наша судбина.

Здравља нашим мислима, сновима и визијама у Дану Сварога!

 

Вера Розалија, даровита списатељица и веома образована млада, самосвојна и самобитна расна Србкиња, рођена у једном банатском селу код Вршца, а наспрам Вршачког горја, кроз своје кратке и песнички надахнуте приче, предаје нам – попут ведске првосвештенице и беле чаробнице – обичне, свагдање, а тако дубоке и тајинствене животне мудрости.

Њене приче одишу чистотом и чедношћу, топлином и лепотом те дивотом душе расне Србкиње, душе која снева и машта, душе која милује и љуби сва бића сушта, све светове, као и свеколику Божју творевину.

Приче Вере Розалије јесу право освежење!

Оне су попут умилног лахора што у летње подне, кад титра и трепери јара свуда уоколо, изненада и однекуд, са неког далеког горја, долепрша до нас.

Вера Розалија пише лако и једноставно, али до те једноставности и лакоће у писању, у припоевадању и ведању, у стилу (а стил је божански и  духовни печат сваког ствараоца, песника, списатеља, уметника), долазе само истински, даровити и самосвојни посвећеници књижевне, песничке и уметничке речи.

Пред нама је, уистини, једна веома даровита, те самосвојна, самобитна и самородна савремена србска списатељица.

(На Истеру, у глуво доба ноћи, пред пролећну равнодневицу, 7527.)