Чудесно,невероватно, скоро као бајка са необичним заплетом и расплетом, негде из изворишта невида, сна и воде, извире ова прича, изненађујућа али истинита. Старији започеше причу шапатом, јер времена беху таква, да се о томе није смело ни причати, а камоли тако нешто радити. Ту причу још као дете чух, причу о бака Пелагији, која је потпуно слепа, а ипак у донетој води види. Долазише људи код ње. Свако по својој муци, неко због здравствене, неко због невидне муке, неко због проблема са сином, неко због удаје кћери, а богме и због љубавних јада. То је заправо била прабака моје комшинице Ђурђевке, са чијом кћери смо се моја сестра и ја често у детињству играле. Сећам се само, неких киша и ветра љутог,над равницом што брише пољанама, блата и тешке лепљиве земље, као кроз маглу, кроза сан, да неко рече „ Умрла баба Пелагија, тежак је и суморан дан, као и живот што јој беше.“

Људи су увек кршили правила – писана и неписана. Али и за неписана се знало шта се не сме ни по коју цену чинити. Нипошто. Једино онај ко би правило прекршио из незнања, иако се то није могло правдати, најчешће деца, добијали би брзо помоћ. Разне би муке сналазиле починиоце, а требало је негде наћи разчин и помоћ. И то под условом да је запамтио опомену и да то више неће чинити, јер авај њему. Зато су мајке, када би децу  пратилена пут, или у госте, мрмљале нечујно, као заштитну бајалицу својој деци:

С раскрснице не узимај,

Метлом никог не ударај,

Под стрехом се не олакшај.

Ето,људи којису знали за баба Пелагију, одасвуда су стизали, јер би баба одмах у воду донету погледала, узрок изналазила а богме и лек  знала.Понекад би саветовала да се нешто у цркви мора учинити, некад би она бајалицу прошаптала, водицу би обајала, у ватрицу би често нешто бацити знала, и да  скинечини је умела. Чудно то беше, потпуно слепа, а све види.

Но, године супролазиле, бака је старила и тамо негде око своје 95.године, пожеле да скине бреме живота са рамена. Али, колико се Богу мољаше, да јој дозволи да Му се представи, толико јој често жена у црном на сан долазише, све са строгошћу забрањиваше, опомињући на дуг Пелагијин, да знање и вештину из извора непознатог поклоњену, даље неком своме ил’ другоме проследи. Негодоваше упитане жене, све правдајући се: „Ију, како ћу ја то све што баба види, да видим, кад и сама знам да поред очију здравих то ништа у води не видим, што баба слепа види.“ Па било је и оних који се подсмехиваше, не верују у незнано, у бабино извориште, па се ругају, вештица и врачарица, бацали се на бабу каменицама, бацали ђубре у бабину баштицу преко плота, чупали цвеће што су јој унуке посејале, дариваше јој за услугу мање ил никако, све мислећи да баба ни то не види. Тако, усудити се да преузме тај терет, нико није хтео.

А старост је већ добрано притисла баба Пелагију, па онако сићушна, мршава, без снаге животне, паде баба у кревет, не могавши више ни да једе. Данима је живела на корици хлеба, растапајући је лагано у безубим устима и пијући воду на гутљаје. Она би радо да умре, да се ослободи, али њен ноћни посетилац, жена у црнини, не да, па не да. И пожали се баба по ко зна који пут фамилији – приупита кћери, унуке, сестричине, па сада и праунуке – ко би да прими ту чудесну вештину, ко би хтео да јој помогне да се овоземаљског бивствовања ослободи. Ни једна не хте. Мучила се јадна. Зли језици говораше, како ни душу не мож’ да испусти, зато што се мешала у посао Суђаја, зато што је мрсила конце Моруни, те зато што је пресецала пут Ноћнику… Али не беше то истина. Она је била одабрана да помаже свом народу, својој чељади, напаћеним женама, утученим  мушкарцима, несрећној деци. И сажали се на њу њена праунука Ђурђевка, по знамењу имена свога да са Ђурђевданским травама лечи, помисливши у себи – „Ма ко ће да зна да сам баш ја рекла баба Пелагији преузимам, ко ће да зна шта сам обећала у четири зида, нико то неће да зна, ни да чује, нико ме не мож’ осуђивати. Само да баба дане душом и да се смири.“

Баба Пелагијина праунука беше моја комшиница, како сам већ рекла. Наравно, она је све време ћутала о овом догађају. Године су прошле, а ја одох из села вођена путевима судбине, а вратих се на кратко у родну кућу.

Једног поподнева, сузних, црвених и натечених очију, које су ме још од тог јутра пекле, одох до своје прве комшинице, тек онако, али верујући да ће она  мождазнати узрок мојој муци… Као и увек, прво ме је послужила ратлуком, који је сама правила, а онда ме је послала кући, рекавши:“ Иди по мало водице, да видим шта си чинила те ти очи тако отечене, а да ниси метлом неког млатнула, неку мачку ил’ живинче –  признај.“ Ја не признајем, не сећам се заправо и журно одлазим кући по ту своју воду.

Седох, па гледајући како моја комшиница стручком босиљка све по оној води крстове прави, па га умаче и на четри стране света по три пута отреса, говорећи мени нешто неразумљиво – окуражих се па је запитах из љубопитљивости како је и када почела да користи ту вештину, како је то све научила, ко јој је био узор и где је све то прочитала.

И исприча ми, одједном промењеним, меким гласом, нежношћу испуњеним, скоро сетно сећајући се своје прабаке, померајући зелену завесу на вратима да покрије сваки трачак упеклог сунца и у полумрачном прохладном ходнику, где је био сто и неколико столица за путнике намернике, и оне који би чекали, следећу причу:

„ Ех, ћутала сам ја и мислила како нико не зна да сам баш ја од бабе преузела, нико ме није чуо да сам прихватила, о како сам била наивна. Сви су то чули, чула је васиона, чула је земља, чуо је ваздух, сва бића невидна, мајке српске, румунске и мађарске, а нарочито жена у црном, која је чекала од моје прабаке, да некоме знање преда. И тако, после три године од одласка моје Пелагије, дође ми једне ноћи на сан баш та жена у црном, да ме укори – строго, што не радим ништа, не помажем људима. Рече да ће ујутро доћи нека жена са дететом од урока и шта ту да урадим. Ујутро, стварно дође нека жена са дететом, тражи помоћ. Лепо дете, али мутна погледа, жали се на главобољу. Ја је отерах, мислим, нисам ја лекар, а и шта ако не успе, па да по селу причају како сам врачарица – Боже сачувај.

Али опет сањам следеће ноћи још љућу, разгоропађену жену у црном, укори ме страшно, да морам да помогнем, да сам прихватила и да то сви знају, да ће ми страшно напратити деци, ако одбијем и како ја знам шта ми је чинити. Још ми се у сну указа извор изван села, где бих воде мајци и детету морала наточити, пребајати и дати малој да се умије. Да знаш како сам се сва у страху и зноју пробудила, опет мислећи, добро што је то само сан.

Сутрадан, нисам могла својим очима веровати, опет дође она жена са дететом, молила је да  јој помогнем, молила да је упутим, како да спасе своју кћер мука, мала јој само клоне. Обришем руке о кецељу и рекох јој да ме сачека да се спремим, јер морамо кроз село. Мислила сам, ако ме ко пита рећи ћу да идем да покажем жени извор и то је то. Ал, стрепим, знам да тај извор често пресахне, има га па га нема – како ћу ако га нема? Тек све је било обистињено. Та жена водом излечи ћерку, лакне јој некако и дође да се поново захвали. А ја се све браним, нисам је ја излечила, то јест, можда кроз мене стиже излечење јер сам рекла који извор, ја ни не знам шта би детету. Ал’ детету боље и жена хоће да ме дарује. Ал како да узмем дар, када ја ништа нисам урадила, прошетала само до извора. Још да ме неко чује па да идем у апсу, таква су ти то времена, не смеш такве ствари да радиш, забрањено. И онда тако, долазили ми невољници ноћу, да их нико не види, да немају проблема, ни они а богме ни ја. А тешко је, целу ноћ радиш, а онда кућни послови, па њиве, баште, стока, ето знаш и сама шта све има на селу. А кад је тежи проблем, јави ми се жена у црном, објасни ми, не знам како да ти опишем, некако мислима знам шта треба чинити, разумем, схватим и ето… Нег шта рече кога си оно метлом ударила?“

„Не, не, не“говорим, „Никога ја нисам ударила“док ми сећање бљесну, ко муња у једном трену – слика свађе са сестром. Под руком ми се нашла баш метла, и млатнух је метлом…

И наравно, истог сам тренутка признала учињено, знала сам да ће ме спасти, нестрпљиво очекујући да ме што пре прође пецкање и гребуцкање у очима. Нисам је даривала, ни тада ни касније, нека јој ова прича буде дар од мене – а она ће сигурно, то тамо негде знати.

Са будаластим речима

ходим по неким чудним пределима,

а не знам

јесу ли или нису моји..

Заводи ме нежно биље,

и слутим га и жудим

ко предсказани лек и спас.

А оно, светло и зачарано

ко Стриборова шума,

и болесно од лепоте,

прораста кроз мене

и растаче ме,

а чини ми се да певам с њим.

.

Однекуд чујем глас

и слутим неку реч,

реч једну међу свима,

немушту реч откровења

између рођења и смрти.

Слутим глас или реч

без које је живот узалудан,

и клечим, и молим се,

и опет ходим

по чудним пределима без друма.

И глас лепотом уречен

зове  кроз мене

и разноси ме,

а чини ми се да певам с њим.

.

Са будаластим речима,

обезнањеним ко од богојављања милости,

ходим по неким чудним пределима,

и не знам варају ли ме.

Ходим а стрепим

има ли оног биља,

има ли оне речи,

и има ли трага иза мене,

или ми се само сновиди лепота

до које из своје низине не могу.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

У чељустима безизлаза налазила се Милица још од дана када су у башти њихове куће, што оно рекоше у вр’ баште, нађене неке људске кости. Прекопавајући башту са својим Илијом, спремајући семе за сетву поврћа и радујући се својој првој принови, Милицу ко да је неко камџијом одаламио преко срца и стомака, а ноге јој обамреше, престрављеној од тога што је видела.Тек су се пре пар месеци уселили, средили кућу, и пресрећни што су је повољно добили, започињали су свој живот.

Није се знало откуда су те кости ту. Али те кости су урушиле читав живот једној породици, вукући за собом мучно бреме страха и стрепње од преузимања туђег проклетства. Милица се од сталног страха разболи и остави своје мале без мајке. Нису ни слутили да прекомерним страхом себи могу највише наудити, а да ипак Неко од Горе све зна и све види – али једноставно, нови власници куће то нису схватали.

Милица је била узнемирена. Никако јој више није одговарало да ту станују, – па нека је кућа и нова, нека је у самом центру села, нека су је платили испод цене, повољно, нека је имала најлепшу башту, …нека је све!!! Страх се уселио Милици у стомак. Неко јој је камење засело у желуцу, и бол се уселио, бол који није знала одагнати. Мислила је ако се преселе, све ће проћи. Пре свега оно љуто камење у желуцу, што је поваздан држало згрчену. Само да јој се тога ослободити.

Мало по мало, уз све разлоге и догађаје који су подгревали ситуацију, одлучи Илија да прода ту кућу и да се преселе на другу страну села. Наишао је опет на згодан кућерак, са великом и добром шупом, која ће му добро доћи за радионицу. И време је текло.

Рођена су деца,- све дечаци, једно другом до ушију.Али, из Миличиног стомака страх не изчили, већ, напротив,чинило јој се да је свој страх ткала у ткиво, кости и душице своје деце коју је рађала. Сви су били некако тихи, мирни и сетни, тужних очију, некако невесели… Друга би се деца из улице јурила, цикала, врискала, само су њени били преозбиљни, необично мирни и подаље од несташних дечака. Као да су слутили патњу у ваздуху и привлачили патњу свих будућих дана.

Имала је већ петоро дечака и једну кћер, када је понела и шестог дечака, који светлост дана на жалост те зиме није могао видети, јер је Милица после тешке упале плућа преминула, носећи га са собом, јер те 1929 још увек није било лека.

Најмлађи син, од две године, Јоца није знао шта се догађа. Рекли су му да је мајка отишла и да више никада неће доћи. Но провиђење ил’ сновиђење му рече тада да ће се вратити, док још ништа знао није…у другом облику или особи, наићи ће кад тад на своју прерано изгубљену мајчицу, јер превише мајци његовој беше жао што га је тако малог оставила.

После сахране, прилегла је Јоцина тетка на кревет, на којем је боловала његова мајка. Прилегла је да се одмори од стреса и страха како и шта ће бити са сирочићима малим, како ли ће расти без мајке и њене љубави,  без заштите. А Јоца онако мали, пришао је кревету, додирнуо је ручицама и питао: „Мамо, а ти си се влатила?“ непрепознајући тетку у полумрачној соби и мислећи да му је ту, на том лежају, мајка. Дуго је прича живела у породици како је Јоца видео нешто што нико ни слутити могао није.

Милица, као да је из беле неке светлости, уз звуке чудесне васионске музике, из димензије сигурности, љубави и благородности, све то посматрала. Но, није могла да се врати у то јадно, болесно и страхом намучено тело. Као да је одлучила, – вратиће се до свог Јоце, макар у другом неком облику, у другом неком времену, да буде уз њега… А дотле ће пазити на њега и бдети као анђео чувар…

Прошле су и године ратовања и партизана, а Јоца је био рањен у десну ногу. У тој битки је доста људи погинуло, а њега је провиђење спасило. Секунд пре него што је и сам био рањен, виде Јоца свог друга како пада. Јурну ка њему, видевши како крвари, а нека га сила још јаче гурну ка другу у рову. Као да га јеневидљивом руком сачувао анђео чувар. Добио је и орден за храброст …онда је ишао на дослужење војног рока, па се и оженио својом Ружицом. Родила му се прво кћер, па су очекивали и дечака. Али, опет је провиђење указало на прави пут и прстом судбине одредило долазак на свет још једне девојчице.

Прошло је тачно 33 године од када је Јоцу мајка напустила, у зимском периоду, марта месеца. Сада, после толико времена, баш марта месеца роди му се друга кћи. Сличне црте лица као Јоцина мајка Милица, румена, паметних очију, тамне косе и воли свог оца изнад свега. Баш као и бака Милица воли природу, биљке, животиње, … Толико воли биљке да не жели чак ни корење да им спутава у саксије, завршила је и факултет… и требало је да добије опет име Милица, али у породици беше већ много жена са тим именом. Дадоше јој име Јелица. Јелица је увек ту да се оцу нађе, труди се да га не разочара, вредно учи, понос је и очев и мајчин. Воли и окупља целу фамилију, своје тетке, стрине, стричеве, браћу и сестре од тетака и стричева, за сваког има лепу реч, утеху, пуно љубави…И тако оживе Милица кроз Јелицу. Јелица преузе њену нарав, и оживе Миличин карактер.

Но, никако да оствари свој сан да се уда. Као да је виша сила имала план за њу, план који она ни слутити могла није. Њен отац стога и није могао срећу да дочека да види своје унуче. Након очеве смрти као да је све стало, као да ничега више неће бити. Али судбина поче полако да расплиће своје давно увезане чворове. Почетак године, када је њена бака Милица почела да обољева и вене, Јелица поче да цвета, донесе Јелици прелепог дечачића на свет. Уњему је препознала исконске црте, гене, прсте, руке својих предака… Бака Милица је имала четрдесетидве године када је преминула поневши са собом оног шестог дечака а исто толико има сада Јелица, која доноси на свет свог првенца. Чудесни чворови судбине. Милица оде са тугом у срцу што остави најмлађег Јоцу, Јелица са највећом радошћу у души дочека свог дечачића, којег је тако дуго чекала као да жели да му врати све тренутке радости и милости. И ликом и талентима је подсећала на своју бака Милицу, коју никада на жалост није видела. Плахе нарави, покаткад испуњена необјашњивим страховима, привржена свом детету, надарена у изради ручних радова, својим животним опредељењем за бригу о природи, доказала је душа божија да је ту, да је одговорна према својим задацима, да ће их завршити и испунити свом радошћу свога бића и свим расположивим талентима. Као да се Милица кроз Јелицу врати, да испуни срце радошћу свом Јоци и да настави и заокружи свој живот.

И тек недавно чу Јелица причу о оном костуру у врху баште: Ту су претходно становали људи који су имали у штали пар коња и ждребад. Догађало би се, да долазе ноћу коњокрадице из других удаљених места, да краду коње и онда их продају. Овај је домаћин знао, да ни њега такво харање неће мимоићи… Био је спреман на одбрану свога иметка. Сачекао је коњокрадицу, ударио га је из мрака у леђа, ради опомене, ал ударац беше кобан…Грозничаво је размишљао, шта му је чинити, одлучи се да га тајно закопа у врх баште, чекајући неко време да чује да л’ се прича о некоме да је нестао… Године су прошле, тај домаћин веома брзо од неке чудне болести умре, ил од гриже савести, а жена његова продаде јефтино кућу и оде са децом својом у већи град… Једино су трагови остали у врху баште… Заклела се земља рају да се све тајне сазнају.

Тако је вероватно и Миличина душа, негде тамо, схватила, да не сноси она одговорност за туђа дела. А Јелица и цела породица сазнаше шта се то тада пре стотинак година на малом сеоском имању догодило…

ЛИРСКИ ЗАПИСИ О КРАТКИМ ПРИЧАМА ВЕРЕ РОЗАЛИЈЕ

Кратке приче Вере Розалије питке су као изворска вода са неког тајинственог горског студенца у модрим буковим шумама.

Бајковите су, миле, топле, једноставне, а дубоке, слојевите, вишезначне и поучне.

Вера Розалија је, уистини, расна списатељица, самородна и самобитна уметница дивотне књижевне речи.

Пише и ствара чудесне повести смештене у пространствима између јаве и сна, стварности и сновиђења, овостраних и оностраних светова.

Њен стил је разрађен и препознатљив, уобличен и избрушен; реченице су сажете, језгровите и кристално јасне; језик јој је чист и однегован, речи пробране и милозвучне, једноставне и лепршаве а крилате и сликовите.

Вера Розалија своје кратке приче пише душом и срцем, пише из осећања и осећаја, пише из дубина свог бића и суштаства.

Док читате Верине приче имате и осећање и визију, да боравите у сновидом свету који списатељица описује и слика, да сте у простору и времену дешавања приче, да сте један од ликова или јунака приче, да сте ви сами очевидац и сведок свих тих дешавања у причи.

Кратке приче Вере Розалије нису оптерећене књишким, литерарним и академским артизмом; у њима нема списатељске, књижевничке конструкције и манипулације, већ су то топле, бајковите и поучне животне приче – стилом и језиком зналачки и врсно уобличене – изнедрене из самог суштог бића, из бића-наратора што приповеда и сведочи изван простора и времена, а, ипак, смештеног у неки сновидни простор и у неко сновидно и онострано време.

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу 7527.)

 

Усахнуло сунце више звезде

која гори неугаслим пламом

распрострла птице које језде

кроз просторе у простору самом!

.

Један зрак ми откри твоје лице

кад познаде мене оног трена

из облака полетеше птице

засијала цела васељена!

.

Точак врти временску капију

коју Свете очи само виде

над извором живе воде знамен

наш је симбол и сунчани пламен!

.

Одјекују горе и планине

и све живо што Творац нам створи

душа вришти само твоје име

Љубав Свету која вечно гори!

.

Оваплоти тебе ми у Јаву

мушки принцип што у мени дише

пробуди ми ужарену лаву

неугаслу љубави највише!

.

Слава постојању!

.

-посвећена и освећена песма силница-

Дивно вече, дивно, ето срећемо се једном годишње, има ту и нових лица, ал’ богме, неки се вечерас нису ни појавили. Славска свећа, украшена сличицом Св. Луке, поносно заузима место испод старе, породичне иконе и кандила. Пламен свеће благо лелуја, бацајући сенке по зидовима. Пуцкета. Сузи.

„Неко каже да су то сузе, које свећа пушта са стране по телу, заправо повољни знаци долазећег благостања.“ Огласи се госпођа, коју вечерас први пут видех овде.

„Али који су путеви благостања, како до благостања. Годинама пловимо токовима живота, лупамо се о његове стене и ивице, поготово ако нисмо на средини сопствене стазе, ако нисмо сигурни у себе. А, ко би га знао, можда су чудне ситуације и све што се догађа, само опомене, да се вратимо исконском, стварном, онаквом како треба – баждареном, што кажу стари, Путу.

А све вам је саставни део живота и животне стварности. Стварност је када ужурбано излазимо из куће, јурећи на посао, да радимо за другог, за власника, за фирму, а стварност је и када отварамо врата ка свом дворишту, да завршимо сопствени посао око куће, баште ил’њиве, око стоке; стварност је и када се занесемо мислима дозивајући прошлост и младост; а стварност је и када нам се у сновиђењу нешто каже, ил’кад једноставно нешто уснимо. Јер вечни смо и непоновљиви. А, живот је, знате, леп. Само треба погледати око себе, додуше можда другачијим очима, оним унутрашњим, које су нам истим тим животом подарене, а не користимо их.“

Застала је. Као да је тражила неке узвишене речи за оно што је хтела рећи. Мене већ позваше, по ко зна који пут, да се послужим. На брзину приступам столу, узимам храну тек реда ради, враћам се нестрпљиво, као да предосећам, да ће нешто да нам открије, па да не пропустим ни једну реч, штета би било. Упадам у пола њене реченице, не смем да питам да понови, бојим се изгубиће прича своју нит. Она наставља: „Све нам је некако зачињенострепњом и страхом, ми никако да се отргнемо, да запловимо, препуштајући се тој моћној матици живота. Све бисмо хтели да пркосимо, да намећемо своју вољу и моћ, баш за инат.“

Видим да је околина пажљиво прати, климају главом, потврђују, уважавају је. Делује, господски, што мој пријатељ Милутин воли да каже, оним својим дубоким баршунастим гласом, а као да га и сада чујем, како изговара реч – аристократски. За мене је све у њеној појави било чудесно, ванвременски, као да је дошла из другог неког века. Можда је и та славска милина и топлина једног дома допринела,да је другачије доживим. Свећа, омамљујући мириси тамјана у траговима, мирис куваног вина са карамфилићима, печења, ваниле однекуд, и чега све не још. И све је бајковито, а под оним пригушеним светлом, имала је неку магијску лепоту. Мирно је седела у свом одабраном углу собе, а одатле је некако чудесно зрачило миром и милином, као да је тамо, у том углу неко свето биће. Веома скромно очешљана, уредно покупљене косе у пунђу, у елегантном ал’времешном тегет штриканом комплету, неупадљивих минђуша, једино је на рукама предивно и необично старинско прстење, привлачило пажњу. Неку достојанственост, па и привидно строги изглед лица, одавале су очи. Као да је хиљаду искрица избијало из њих, као да нам се читаво звездано небо, на махове, осмехивало из тог полумрака. Очи су огледало душе. Причала је у полугласу, тихо, као да прича само одабранима, онима, који само ту висину тона могу и морају да чују.

„Снови су исто део ставрности, јер, док их сањамо, ми смо и даље живи, једино што смо у димензији снова. Чули сте сигурно за понављајуће снове. Нешто нам они говоре, указују нам и упућују нас на нешто, чега се ми морамо прихватити, нешто што код себе морамо освестити. Годинама сам сањала, мени тада, страшан, рушилачки, ужасан сан, од којег сам се будила сва у страху, мокра од зноја, захваљујући драгом Богу, што сам се пробудила и што је то био само сан. У сну долазим до места, где на чудан начин, исконски знам, да је ту мој Извор живе, исцељујуће воде, а да ја треба само, склањајући камен, који затвара отвор Извора, да је ослободим, како би Жива вода потекла. Сваки пут тако станем испред гомиле стена и камења, са својим чудним задатком, потежем руком ка камену и тада почиње толико да тутњи и хучи у дубини земље, у самом гротлу, оглашавајући силину и моћ, толико застрашујуће, да се сва преплашим и одузмем, претрнем и презнојим, не знајући, шта ћу са собом да чиним. Оно хучи и тутњи и даље, а ја знам да ће ме повући та страховита матица, да ће ме прогутати и повући, разнети на парампарчад до уништења, вукући моје делове до ништавила, по каменитом широком кориту. И онда спас!!! Одједном се враћам у ову димензију стварности, будим се, иако мокре косе, тела, и у паници, почињем молитву захвалности, што све то беше сан.

И годинама исти сан. Али, пре неких пет година, усних наново знани сан, исто место, исте стене, опет стојим испред њих, па се премештам и стајем са стране, лако хватам и померам камен, који је у висини очију, величине мог хвата шаком, извлачим га до до краја, и бујица воде почиње да тече, прскајући весело около, али и даље силовито хучећи из дубине. Хитро и опрезно, склањам се још више у страну, и даље у страху, да ме ипак, моћни ток не захвати. И будим се. Са олакшањем, као да је тај камен, који померих, био онај, који ми са срца паде. И би ми боље.

Али, није ту крај периода у којем се борим са овим чудним сном, ил’са собом. Пројавио се још једном. И сањам, ето мене на истом и препознатљивом месту. Хучи доле, испод стена, чујем силину бесних, несавладивих, нестрпљивих млазова и бујања огромне снаге, коју собом носи.

Пени.

Чека да је ослободим.

Чека мене.

И видим камен у висини својих очију, знам да морам, по ко зна који пут, да га извучем, изчупам из лежишта, како бих је пустила напоље, како бих је ослободила. Увек ми је отвор Извора у висини очију, са десне стране, подаље, тако да морам да приђем и подигнем руку… Као да у сну чујем шапат свој: Бож’помози, и ослобађам је, зачуђена, јер она мирно извире и тече ка тлу. Запрепашћено гледам у чуду, јер доле видим, у подножју мог Извора, лепо озидане и формиране каналиће, кроз које она сада мирно тихо и питомо, немом радошћу, тече, као да то столећима чини. И по први пут се будим, с олакшањем, а срце ми некако пева зарад мог Извора, мишљу, како је све лепо и лако.

Онда, настаде период мојих питања: Шта даље? Зашто баш мени? Шта са њим чинити? Због нечега ми је дат, а ја ни не знам зашто. Питала сам људе, зналце, који се сновима баве, који много више од мене појме, људе који би ме могли упутити. Нико није знао одговор, и само ме је један одговор натерао да даље размишљам: Добила си Извор, благо теби. Ни тада не бејах свесна, шта би то могло да значи.

Трагајући, мало по мало, сам ми се одговор откри. Није ни чудо што га назвах Лековити Извор Вере. Све нам је ту, све нам је дато, само не видимо. И као у сну што се страшна мора и страх који паралише, претворише у бајку, тако и на јави можемо за себе направити бајку.

Треба да пронађете сопствени лековити извор, а док га не нађете, напајајте се из мог. Слободно, поклањам вам сваку кап с љубављу. Мени је дат да га обилазим, одржавам, да га несебично делим, саветујем људе, за добробит, здравље, јер како вода тече напоље, а не уназад, тако и ми треба да дајемо и помажемо. Пажњу да делимо несебично, да будемо хумани, добри, да послушамо срца ближњих. Да напајајући их са Извора Живе воде, ширимо радост, да им повређена срца умивамо лепом речју, или да барем пазимо шта обећавамо.“

Оте јој се уздах. Пламен свеће, на који нисмо обраћали током приче пажњу, као да поче опет весело да пуцкета и лелуја. Стигоше колачи и торта, замириса кафа, пренусмо се, носећи у срцу једну нову причу, једну нову поруку, коју потанко себи треба да протумачимо, иако је непозната жена јасно срочила, шта нам је чинити.

(Прича објављена у часопису Треће око, 2014)