Родноверје и обичаји старих Словена је мене заинтересовало још кад сам била веома млада, а касније у раној младости сам више пута посетила Аркону и доста проучавала ову тему. Има више теорија које говоре о томе да су Власи стари култ бога Велеса, који је био бог животиња и доњег света. И дан данас можемо код Влаха видети обичаје током преласка са овог, на онај свет, који нису хришћански, а којих се строго придржавају. Интересантна ми је студија Русаљки које у свом трансу повезују та два света. Уз народну влашку музику оне падају у транс, а интересатно је то што их иста музика И враћа из транса. Влашка народна музика јесте посебна и ја сам овом излозбом покушала да направим мост између музике и ликовног израза. Надам се да ће изложба дати могућност да се путује кроз мој доживљај влашке народне музике и да ће повратак бити обогаћен тиме.

Музика током изложбе је оригинално дело Зорана Тодоровића, који се дуги низ година бави електронском музиком. Његов рад, у овом случају, је грађен на анализи суштине влашке народне музике, где се иста коментарише и саставља поново. Суштина остаје у другом контексту и тако даје један другачији доживљај. Јако сам захвална што ће Тодоровићева музика на изложби донети јос један ниво.

https://www.facebook.com/xokidub/

Посебно ми је драго што ће ова изложба први пут бити приказана у Кладову. Често сам посећивала фамилију са мајчине стране у овом граду И како би се приближавала на радиу би се чула влашка народна музика. Фасцинантно ми је било да, као дете, бројим тунеле, возећи се поред Дунава и са друге стране посматрам другу државу. Уживала бих у прелепој природи знајуци да ме на крају пута цека велика фамилија пуна живота, која би ме примила као део, који са пута долази и одлази.

Посебно ми је драго што ће ова изложба први пут бити приказана у Кладову. Често сам посећивала фамилију са мајчине стране у овом граду И како би се приближавала на радиу би се чула влашка народна музика. Фасцинантно ми је било да, као дете, бројим тунеле, возећи се поред Дунава и са друге стране посматрам другу државу. Уживала бих у прелепој природи знајуци да ме на крају пута цека велика фамилија пуна живота, која би ме примила као део, који са пута долази и одлази.

Марина Јеремић

https://www.facebook.com/Biblioteka-Centar-za-kulturu-Kladovo-1518000575124664/

 

Реч „гост“ у старословенском (гостЬ) значила је „туђинац“, „странац“, „дошљак“. Изгледа да су наши преци дошљаке примали пријатељски, па је гост постепено добио значење „лице које је позвано на обед или какву другу част“.
С друге стране, у латинском имамо сличну реч „hostis“, која је у почетку значила исто што и „гост“ код старих Словена, али је с временом добила супротно значење – „непријатељ“.
(М. Шипка „Приче о речима“)

Друго мудрованије из Тијаније

*
Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.
У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.

Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле. Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети своје улоге, свог
дубинског и вечног знања, и да мило гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање. Мило гледање је стварање!

* *

Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда, једног дана, а он је на видику, вратите се у своју земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно звати Правово и биће препуно расцветалих божура – црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих, индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.

* * *

Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим одкрилите душу. Лепота, у ствари, живи у свету отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно. Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.

Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се све већој спознаји сваког човека. Човеци, како се то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши, почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или од неког искључени, неурони им се буде, протресају, затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде
и да упознају дубинске равни, друге Божје светове, и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу и вечном животу. Бог није својој деци патњу наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету, помало погубили, или су их људи туђинци из Мрака на погрешну стазу упутили, или су попили отровну и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили. Како је леп и моћан пут откривања себе, својих
ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља, откривања Тијаније, Тијаније унутарње!

* * * *

Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек а ко припада људима? Има много, много начина, али један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе. Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици, види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада
не гледа завидљиво у туђа дворишта.

* * * * *

У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда, у неком свету или међусвету, на неком духовном училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је, учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно, да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.

Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће му одише поштењем, његова појава улива поверење. У овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи све да останемо у бунилу, у опијености, у страху. А непријатељ је увек- несхватање суштине, незнање. Незнање је увек непријатељ!

* * * * * *

Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило, страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока, прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.

Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља
и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући
учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте
нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и
стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан
многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива
ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.

6. 11. 2013.

 

“Какве бјеху Црногорке наше?
Што кошуље у пепелу праше
Све правиле од тврдога лана
Са њинијех уморнијех длана
Од кошуље па до кабанице
Све са њине натре и прешлице
То су биле старе вукобаше
По горама ћецу што рађаше,
Ил’ пластећи или копајући
Ил’ бијеле овце чувајући
Ил’ тражећи браћу по разбоју
Раћале су јадну ћецу своју
Све велике људе и јунаке
У колибе и у савардаке,
Без болница и породилишта
Без љекара и без обданишга
Ал’ тој ћеци не сметаше ништа
Што су расла уз колено мајци
Да постану људи и јунаци
На студеној плочи спавајући
И бијеле овце чувајући,
Прирастали витезови млади
Од јуначке ћеце сирочади.“