ПОВРАТНО ПУТОВАЊЕ


28575603_681695035554038_2093623597202516771_n

Родноверје и обичаји старих Словена је мене заинтересовало још кад сам била веома млада, а касније у раној младости сам више пута посетила Аркону и доста проучавала ову тему. Има више теорија које говоре о томе да су Власи стари култ бога Велеса, који је био бог животиња и доњег света. И дан данас можемо код Влаха видети обичаје током преласка са овог, на онај свет, који нису хришћански, а којих се строго придржавају. Интересантна ми је студија Русаљки које у свом трансу повезују та два света. Уз народну влашку музику оне падају у транс, а интересатно је то што их иста музика И враћа из транса. Влашка народна музика јесте посебна и ја сам овом излозбом покушала да направим мост између музике и ликовног израза. Надам се да ће изложба дати могућност да се путује кроз мој доживљај влашке народне музике и да ће повратак бити обогаћен тиме.

Музика током изложбе је оригинално дело Зорана Тодоровића, који се дуги низ година бави електронском музиком. Његов рад, у овом случају, је грађен на анализи суштине влашке народне музике, где се иста коментарише и саставља поново. Суштина остаје у другом контексту и тако даје један другачији доживљај. Јако сам захвална што ће Тодоровићева музика на изложби донети јос један ниво.

https://www.facebook.com/xokidub/

Посебно ми је драго што ће ова изложба први пут бити приказана у Кладову. Често сам посећивала фамилију са мајчине стране у овом граду И како би се приближавала на радиу би се чула влашка народна музика. Фасцинантно ми је било да, као дете, бројим тунеле, возећи се поред Дунава и са друге стране посматрам другу државу. Уживала бих у прелепој природи знајуци да ме на крају пута цека велика фамилија пуна живота, која би ме примила као део, који са пута долази и одлази.

Посебно ми је драго што ће ова изложба први пут бити приказана у Кладову. Често сам посећивала фамилију са мајчине стране у овом граду И како би се приближавала на радиу би се чула влашка народна музика. Фасцинантно ми је било да, као дете, бројим тунеле, возећи се поред Дунава и са друге стране посматрам другу државу. Уживала бих у прелепој природи знајуци да ме на крају пута цека велика фамилија пуна живота, која би ме примила као део, који са пута долази и одлази.

Марина Јеремић

https://www.facebook.com/Biblioteka-Centar-za-kulturu-Kladovo-1518000575124664/

Гост


30b69e1d254b2bad0b63b6cea86ccbea

 

Реч „гост“ у старословенском (гостЬ) значила је „туђинац“, „странац“, „дошљак“. Изгледа да су наши преци дошљаке примали пријатељски, па је гост постепено добио значење „лице које је позвано на обед или какву другу част“.
С друге стране, у латинском имамо сличну реч „hostis“, која је у почетку значила исто што и „гост“ код старих Словена, али је с временом добила супротно значење – „непријатељ“.
(М. Шипка „Приче о речима“)

Јадранка Бједов – ГЛАС ИЗ ПРАСКОЗОРЈА


Из шкољке
Чујем
Танани зов
Не затварај
Ту сам
Твој глас
Из прадавнина
Сачекај
Да се одморим
Враћам се из
Безвремена
Не затварај уво
Кад ојачам
Знаћеш ме боље
Из прастарог рама
Долетећу ти
У праскозорје

Извор- интернет страница – СЛОВОСЛОВЉЕ-

Милица Тасић – САН ДО ПОНОВНОГ ПЛАЧА


Лежи живот на тренутку меканом и у вечности погледом искричавим кроз окна замагљена почиње да бежи, буђења су иста, само снови после увек тежи

Путеве незнане корак табана а циљ увек исти, сан до поновног плача

Тренутак о љубави ништа знао није,
сем да у њему она бива, кад времена се укрсте његова и њена

Лежи живот и све му се чини да у смрти што је још не спозна остаће вечно, ал’ у сваком сну пролазном људи што требало би срести, многа лица што пружаху му руке, а ипак док будност сна траје грли случајношћу некаквом само одабране

А, потом, утоне у светлосни сан и кроз нови плач изнова из њега се буди у нови неки сан, љубави магловите што биле су пре плача – сада за нове додире се боре

Небо исто и даље над нама с висине  гледа и нитима невидљивим својим сусрете душа уговара, док залуд се, залуд пита – што осећања вечно у људима понавља

 

 

Радмила Бојић: Грлим, љубим, певам, плешем од милине, од БлагоСлова наших звезданих и светих предака!


Плави Вилењаче са звезданом лиром, не верујем да Творац оставља могућност да се један Такав самосвојни јасновиди Стваралац Поезије г р е ш к о м обрене у овом свету, баш на овом месту, баш у ове дане, те да као пчела Мати-ца окупи свој расејани рој који је кроз живодајне прекаљене Речи твоје поезије препознао језик свога Рода, препознао себе, отворио очи у овом свету омаје, опсене и лажи! Можда смо само дошли да бисмо овде на Мидгарду отворили очи своје! Гле чуда чудесног! Песме Будилнице своме Роду певаш! Род те чуо, рођени, и ево ти кличе, здравље моје, снаго моја, мој Господе свети! Хеј, Радости од Живота, ој Драгане, јабуко са гране♥

Ох, како си леп, Господе! Ох, како су лепа Твоја дела Љубави! Ох, како је дивотно отворити очи док ме песмом будилницом буди Вилењак са звезданом лиром! Ох, каква је Радост срца мога што се душа моја са душама Рода свога у Сретењу срела!♥ Грлим, љубим, певам, плешем од милине, од БлагоСлова наших звезданих и светих Предака! Ох, како си леп, Господе!♥

 

ЗАБРАЊЕНИ САН – Владимир Шибалић


11106295_819831464775495_778089365_n
Не бих смео ја сањати
Пештер пусти, ветровити.
Кад год бих одсањао
О теби бих запевао.
 
Не бих смео помислити,
Камо ли га опевати.
Јер кад певам ја о њему
Пљујем по своме корену.
 
То је моја коб и мука,
То је моја бол и мука.
Не бих смео ја сањати
Пештер пусти, ветровити.
 
Да ли и ти сањаш море,
Да л’ и тебе муче море?
Ил’ ти санак лута, бежи,
Па проводиш ноћ у чежњи?
 
Хајде скупа да сањамо,
Да се срећи понадамо.
Пештер пусти, ветровити,
Заједно ћемо опевати.
 
Зло ме неко ноћу тера,
Сан ми лети до Пештера.
Моја она бити неће,
У сну само има среће.

Ч О В Е К М О Ж Е С В Е – Владан Пантелић


11267342_830044003754241_753261866_n

Друго мудрованије из Тијаније

*
Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.
У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.

Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле. Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети своје улоге, свог
дубинског и вечног знања, и да мило гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање. Мило гледање је стварање!

* *

Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда, једног дана, а он је на видику, вратите се у своју земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно звати Правово и биће препуно расцветалих божура – црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих, индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.

* * *

Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим одкрилите душу. Лепота, у ствари, живи у свету отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно. Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.

Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се све већој спознаји сваког човека. Човеци, како се то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши, почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или од неког искључени, неурони им се буде, протресају, затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде
и да упознају дубинске равни, друге Божје светове, и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу и вечном животу. Бог није својој деци патњу наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету, помало погубили, или су их људи туђинци из Мрака на погрешну стазу упутили, или су попили отровну и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили. Како је леп и моћан пут откривања себе, својих
ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља, откривања Тијаније, Тијаније унутарње!

* * * *

Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек а ко припада људима? Има много, много начина, али један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе. Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици, види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада
не гледа завидљиво у туђа дворишта.

* * * * *

У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда, у неком свету или међусвету, на неком духовном училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је, учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно, да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.

Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће му одише поштењем, његова појава улива поверење. У овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи све да останемо у бунилу, у опијености, у страху. А непријатељ је увек- несхватање суштине, незнање. Незнање је увек непријатељ!

* * * * * *

Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило, страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока, прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.

Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља
и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући
учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте
нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и
стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан
многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива
ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.

  1. 11. 2013.

СТАРЕ ЦРНОГОРКЕ – Радован Бећировић Требјешки


28951430_1592409070874195_3059482801004334873_n

 

“Какве бјеху Црногорке наше?
Што кошуље у пепелу праше
Све правиле од тврдога лана
Са њинијех уморнијех длана
Од кошуље па до кабанице
Све са њине натре и прешлице
То су биле старе вукобаше
По горама ћецу што рађаше,
Ил’ пластећи или копајући
Ил’ бијеле овце чувајући
Ил’ тражећи браћу по разбоју
Раћале су јадну ћецу своју
Све велике људе и јунаке
У колибе и у савардаке,
Без болница и породилишта
Без љекара и без обданишга
Ал’ тој ћеци не сметаше ништа
Што су расла уз колено мајци
Да постану људи и јунаци
На студеној плочи спавајући
И бијеле овце чувајући,
Прирастали витезови млади
Од јуначке ћеце сирочади.“

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни