ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Од Древне Винче до данас ништа се променило није.
Људски род уопште не напредује.
Умно, душевно, духовно и културно, као и на пољу свести, људски род је остао тамо где је био пре осамдесет или стотину векова.
Људи се мрзе, кољу, убијају, одсецају главе једни другима, руше, пале, сатиру, затиру као и пре десет тисућа година.
Све људске и човечанске расе нису ни за корак одмакле од животиња и звериња.
Шта можемо очекивати од човечанства, од људског рода у целини?
Само зло и наопако, само погром и пошаст, само ратове и убиства, само беду и злочин!
Савремене космичке, звездане и божанске технике и технологије, које смо од белих богова примиили, нису за нас, заиста, нису ни за људски ни за човечански род у целини.
Просечан припадник људскога и човечанскога рода није много одмакао од мајмуна.
Дигиталне технологије, рачунар и интернет, мобилна телефонија, атомске и нуклеарне бомбе – нису за људски и човечански род!
То је исто као да сте мајмунима препустили све то.
Поубијаће се између себе, и посве уништити живот на планети.
Оно што ја називам Белим Србима и Белим Србкињама не припада ни људским ни човечанским расама, већ Раси Белих и Плавих Вилењака.
Ко су Бели и Плави Вилењаци?
Они су Звездана Раса, они су Звездани Род.
Они су на Мидгард-земљи помешани са људским и човечанским расама, иако немају ничег заједничког ни са једном од свих тих силних људских и човечанских раса, родова, народа и племена.
Они се држе Неба и Сварожнице, они се руководе и управљају према звездама, сунцима и далеким духовним а оностраним световима.
Звездано Небо – то су њихови путокази-звездокази!
Кад сам се јутрос пробудио, нисам имао жељу да устанем.
Не устаје ми се уопште! – кажем својој животној сапутници која ми, док лежим у постељи, приноси кафу.
Што ти се не устаје?! – пита ме зачуђено.
Зато што ми је све постало залудно и бесмислено! – одговарам јој. – Свет се не мења, људи се не мењају, а ја одвећ нити видим нити налазим себе на овоме месту. Залутали смо, радости и снаго моја, и ти и ја у овај свет, те све време, вртећи се укруг, посрћемо и тумарамо по свету, као по Тамном вилајету, тражећи, у мрклој помрчини, тајни и скривени излаз из света.
Погледа ме љутито и, без речи изиђе из собе.
Дуго сам, после тога, био, истовремено, и тужан и љут на самога себе, што сам све то, у рано јутро, морао гласно да изговоим пред њом – својом животном сапутницом, јер знам да се и сама носи и бори с тим, те сам јој само на њену муку придодао још и своју.
Потом се, да бих избацио тугу, муку и бес из себе, изишао на снег, да цепам дрва за ватру.
Док сам цепао дрва, имао сам осећај, да са мном и кроза ме, дрва цепају и мој отац, и мој деда, и мој прадеда и, сви моји далеки преци-горштаци.
Све је исто, ништа се не мења! – помислих, док сам ситно исцепкана дрва уносио у кућу, да палим ватру у каљевој пећи.
(Лева обала Истера, на пролећну равнодневицу, 7527.)
Кад се дође до сазнања и спознаје, Душа и не може другачије да осјећа, јер види свеповезаност и како си раније рекао, ти живиш у свијету Прав, напајаш се са његовог извора.
Обогатио си мој живот својом исконском енергијом, својом племенитошћу и љубављу, датим знањем одмрсио многе недоумице, растјерао туге, био, и јеси уз мене и све нас.
Многи и не знају колико само својим мислима, свакодневно, чистиш и умиваш, како Бели град, тако и много шире…
Драги пјесниче, Дико наша, благословен био свагда и навек.