Моја суштина – твојој суштини

Сву снагу и сву љубав цедим из себе

И сву памет да се брзо присетим свега

Што проживесмо заједно са многима

Које смо срели и животе им дотакли

И какве лукаве препреке склонисмо

.

Дошао си да поправиш многе облике

Што кваре лепоту мир и склад у свету

Упоран лак издржљив снажан храбар

Чист стрпљив моралан неподкупљив

И дошао си да лемиш раскол међ људма

.

Отишао си – стискам срце нећу плакати

Сузе су тежак терет око врата суштине

На путу повратка Творцу у Ириј златни

Хоћу да твоја суштина сасма чисто види

Све небеске замке и замршене путеве

.

Препознај гадне ликове богова и богиња

Њих су створили страхови љутња незнање

То су утваре које хоће да уплаше суштину

Да склизне у мрак уских путева безциља

Дуни на њих ватру из срца распрши илузију

.

И махни весело и оберучке богињи Карни

Показаће се као лепојка дјева – Свелепотица

Твојој – са људима – раскармљеној суштини

Онда настави најсветлијом стазом у Светлост

Са Извора коме припадаш где те Творац чека

Неко је, не знам ко (а ко год да је – благословен био!) направио избор мојих најлепших песама и превео (препевао) на енглески.

Знам да је превођење илити препевавање тајинствено-мистичне поезије, уистини, велик, посвећенички, а често и мукотрпан стваралачки подухват, будући да је језик мистичног и тајинственог песништва – разуђенији, дубљи и слојевитији од обичног чак и књижевног језика.

Но, у сваком случају, ја сам благодаран преводиоцу, у жељи и намери да моју поезију приближи енглеском читаоцу!

Очекујем да мој врли пријатељ и вилењачки песник, Милорад Максимовић, напише стручан и надахнут приказ овог енглеског издања мојега песништва.

 

 

  

Усамљен Човек путује ка Дому своме.

Што више одмиче на Путу Светлости, гле, све самљи бива!

На многа врата, у туђини, покуцаће Усамљени Човек, да би, најзад, стигао до својега Дома.

Он је радостан у Осами; Он је спокојан у Самоћи.

Самоћа је највећи пријатељ Усамљеног Човека, на Путу свих путева –

Путу Повратка!

Усамљен Човек јесте Слободан Човек.

Слободан од жеља; слободан од мисли; слободан од свега што би га мед људе вратило.

Бог је једина Светлост на Путу свих путева –

Путу Слободног Човека!

Не тражи ништа; не иште и не проси ништа; свега се одриче.

А добио је, управо, све оно, чега се одрекао давно.

Пут Усамљеног Човека јесте Пут навише –

Пут без повратка!

Усамљен Човек путује ка Дому своме.

Што више одмиче на Путу Светлости, гле, све самљи бива!

 

 

 

 

 

 

Владановог брата, Миленка Пантелића, упознао сам, пре много лета, у Тијању Праисконом.

Памтићу га по доброти и племенитој а широкој и дубокој србској, словенској, ведској души.

Био је самосвесни и самобитни ведски Србин.

Био је господин.

Господин по ставу, по вертикали, по души и духу, по свести и самосвести.

Увек је био дотеран и лепо обучен, чак и она када је сеоске послове обављао, а држао се као професор, од знања и ауторитета, за катедром.

Знао је многе србске и руске песнике напамет.

Истраживао је србску старину, трагао за србском истином и повесницом.

Био је мирољубив, био је рођени ведски човекољубац и миротворац.

Љубио је Живот и Лепоту.

Синоћ је, после дуге и мучне болести, напустио овај свет омаја и опсена.

Сада је на путу ка Златном Свароговом Ирију, на Путу Вечности – Путу без повратка на Мидгард-земљу.

Још за живота – својим мислима, осећањима, речима и делима – стварао је Сварогов Златни Ириј на Мидгарду, да би у њега и стигао по одласку са Мидгарда.

Јер, да бисмо ушли у Сварогов Златни Ириј, ми Ириј морамо и да заслужимо још за живота у овоме свету.

Нека ти је радосно и благословено путовање, брате Миленко, кроз онострана пространства, кроз дивотне светове Творчеве Светлости! 

(Београд-Истер, на Нову 2018/7527. годину.)

 

Живот и Смрт су Једно

Одлазећи на Извор

Душа поприма облике

У складу са веровањем

Јуче око 20,50

Душа мога брата –

 То се јасновидело Духовним оком

Затреперила је као цвет

А потом упловила

У Светлост тајинства

Јединога Бога

 

 

(У Београду, 1. јануара 2018. године.)

Рат Светлости и таме једва се може објаснити и најпромућурнијима а камо ли обичним земљанима, без обзира на материјално стање. Земљанима са тла земље Србије, су толико мозгови испрани и унакажени да они више немају никакав осећај за сопство.
Њихово сопство је толико потиснуто и унакажено да се они више и не сећају, да су могли да мисле својом главом, да чују својим ушима, и да гледају својим очима. Они више не верују ни својему уму ни својим ушима нити својим очима. Сада се само и једино верује најбезочнијим изопачаеницима који даноноћно бдију и вире из ових црних и злокобних кутија бљујући највеће лажи, обмане, преваре, подлости и понижења, без којих би земљани са тла земље Србије једноставно усахли и пресвиснули.
Од када је моје биће осетило овај страшни рат, Светлости и таме, ја скоро и да не спавам и не напуштам ратиште а свим својим духом и бићем сам у првим борбеним редовима, борећи се за опстанак Белога Србства.
Припомогнимо духовно, нашим Боговима, нашим светињама, нашим предцима и они ће бити уз нас у овим одсудним тренутцима!

 

 

Лепота, гле! душе сетне
скривена од света таме
у тишини обитава
уз обзорја понад горја

(Вилењак Бели Вук)

.

Чопор дивљих паса
у ноћи пунога Месеца
цвили, урличе,
завија

на светим водама
Истера.

А племе Белих Вукова
узмиче к обзорју века
пред овим накотом
пасјим

што Вучју
Земљу им Свету
већ опогани целу.

.

(Спевано на Дунаву/Истеру, у зиму 7518. године.

Снове своје и жеље минуле

Преточих у риме и стихове.

Зоре су ми пламне нове синуле,

Поглед упрех у далеке висине.

.

Пријатељи драги, на свему вам хвала,

Година прође тешка и тмурна.

Та ми је година стихове дала,

Те преболех давна доба бурна.

.

Потоњи дан у години свану,

Лавеж се псећи улицом пролама.

Сутра би требали окренути страну

Нову неку у нашим животима.

.

 Остајте здраво, пишите, појте,

 Ради боју будите у свакоме дану.

 Срби моји, поносно ми стојте,

А ја одох да попијем кафану.

.

– Српском Журналу од његовог Јесењина –

 

 

 

 

Не замарај се мислима о узорном понашању.
Ти си сама срж душе,
сушто сагледавање присуства!
А уз то си и с нама!
Зашто би онда бринуо?
А могао би и да из свог речника избациш
неке речи:
Зашто и како и немогуће. Отвори
крлетку уста и пусти их да одлете.
Можда смо случајно рођени,
али ипак ће овај караван луталица
подићи логор у Савршенству.

Заборави бесмислене одреднице тамо и овде,
расу, нацију, религију,
полазну тачку и одредиште.
Ти си душа, и ти јеси Љубав,
а не вилењак ни анђео ни људско биће!
Ти си и
Богочовек и женаБог и мушкарацБог и Богожена!
И доста више с блесавим питањима
о томе што то заправо радимо овде.

Превели Александар Ђусић и Александар Љубиша