Поред највећег броја аутора о којима је, више-мање могуће говорити рационално, дакле емпиријски образложиво, Тарковски је аутор који не трпи много речи, који се отима свакоме суду, који захтева метафору да би се свет у коме живи и духовно егзистира појаснио, који једноставно од гледаоца очекује специфични духовни, мисаони па и физички напор уколико овај наравно жели да продре у структуре његових филмова, да осети њихову сновиђајност, да са њима, коначно постане интиман, да им се поново врати и пригрли их као нешто што је део њега самога.
Када говоримо о Сталкеру, реч је о аутентичном ремек-делу, које се само начелно ослања на свој праизвор, фантастику браће Стругацки, и који од њих црпи искључиво оквир саме приче, ликове и карактеристичне односе у које ступају, па и нешто од сценографије у којој се филм догађа. Све остало, што се рационално подводи под појам “надградња” замишљено у срцу и глави једног изузетног ствараоца, резултат је рада који је на терену извршио сам Тарковски, форме коју је, како материјално тако и духовно, како сведоче очевидци, сам обелоданио не дозвољавајући да му се ма ко са стране меша у посао, што је видљиво готово у сваком тренутку његовог трајања, у сваком кадру понаособ, у сваком резу, у свакој секвенци, дакле у филму као целини, његовој атмосфери, питањима и недоумицама којима нас запахњује али не у том смислу што их рационално подастире под нас колико у том смислу што их непосредно визуелизира. Вођен том линијом развијања основне атмосфере, херметичан до ексклузивности, поставља се питање шта је дакле Сталкер као филм и шта је и у чему је његова особеност?
Пре свега, Сталкер је метафорична прича о путовању тројице људи у неизвесност “тајанствене зоне” у којој је појам среће нешто што је надохват руке, попут изазова, дакле нека врста записа о путовању и његовим последицама.
Али самим тим јер је у филм увео две репрезентативне личности наше цивилизације, научника и уметника, који заједно са Сталкером залазе у непрегледне просторе света за који нису ни знали да постоји, Тарковски причи додаје димензију трактата, како о односу уметника и света у којем живи, тако и о односу појединаца, обликујући на тај начин жестоку недоумицу која би требало да озакони или релативизира пробој у “тајанствену зону”, пробој с ону страну датог и постојећег, тамо где је све, вероватно, на дохват руке и извесно. У последњој инстанци ствари се опет изврћу на главу јер Тарковског готова решења мало или готово нимало -не интересују или га интересују тек као нешто што је мотивацијски укључено у токове филма као могуће целине.
Сталкер је пре свега аудитивни и визуелни покушај пробоја кроз кору великог мозга овог нашег света, оличеног у неким од својих симболичких пројекција, покушај да се евентуално отворе све вијуге на њему, лавиринт у који се може ући али изаћи, да ли је то уопсте могуће? А самим тим, без да ће одговор наметнути сам по себи, Тарковски своје амбиције са плана нарације непосредно пребацује на план визуелне транспозиције, којој сама прича служи као релативно спокојан путоказ користећи се притом чудесним могућностима које му је сама сценографија пружала а чија изузетно сложена симболичка својства Тарковски користи као реперне тачке разумевања проблематике.
Тако структуиран Сталкер је филм у којем материјални, чулни симболи заузимају значајно па и пресудно место, у коме се влага. осећање трулежи, мирис и одређено стање распадања сусрећу на сваком месту и на сваком кораку а најнепосредније у тренуцима када Тарковски своје ликове доводи до собе у којој се налази људска срећа и која је наизглед надохват руке.
Али да ли ју је могуће и дохватити, да ли је уопште могуће прећи њен праг уколико смо и даље остали оно што јесмо, оно чега се не можемо ослободити, уколико је наша потреба за продирањем у “тајанствене зоне ” нас самих показује искључиво као тренутни хир, као граница преко које ни материјално ни духовно нисмо у стању да пређемо?
И, уосталом не личи ли та могућност која се јунацима Тарковскога пружила као нешто надохват руке, на све могуће идеологије, на све што се проповеда са проповедаоница овог нашег света и свега што он јесте или што бар сви ми који га живимо мислимо да јесте?
Страшна као мора, недоумица о којој је реч преплиће саму себе са људским гестовима и реакцијама да би се, поразивши човека у нама, изнова вратила у оно првобитно стање у којем јесмо као људи али не у оној мери у којој то замишљамо колико у оној мери у којој смо то људско у себи изгубили. Свестан те немогућности Тарковски филм завршава на законит начин и ставља све нас у простор у коме се као немогућ показује сваки од наших индивидуалних покушаја да пређемо границе света који нас објашњава по мери својих принципа а са којим је вероватно и лепше и стварније комуницирати.
Тарковски: “Шта је, тема која одзвања кроз Сталкера? Најопштије говорећи, то је тема људског достојанства; шта је достојанство и на који начин човек пати уколико нема самопоштовања.
Дозволите ми да подсетим читаоца да се ликови у филму налазе на путу у Зону, њихов циљ је једна соба у којој ће, као што нам је речено, свакоме бити испуњена његова најтананија жеља. И за време ризичног пробијања преко чудних пространстава Зоне, предвођени Сталкером, Писац и Научник у једном тренутку слушају истиниту причу или само легенду коју им прича њихов водич, о једном другом Сталкеру, коме је дат надимак Бодљиковац.
Он је отишао на тајно место да моли да му брат, који је убијен његовом кривицом, буде враћен у живот. Међутим, када се вратио кући, Бодљикавац схвата да је постао баснословно богат. Зона је испунила ону жељу коју је он у стварности пожелео свим срцем, а не ону за коју је мислио да му је најдрагоценија.
И Бодљикавац се обесио.
И тако су два човека постигла свој циљ. Прошли су кроз много тога, размишљали о себи, дошли до нове самопроцене: и немају храбрости да прекораче праг собе до које су, да би дошли, ризиковали животе. Схватили су колико су несавршени на трагичном, најдубљем нивоу свесности.
Они су скупили снагу да погледају у саме себе – и били ужаснути; али им је недостајало духовне храбрости да у себе поверују. Долазак Сталкерове жене у кафану у којој се одмарају, суочава Писца и Научника са загонетном и њима несхватљивом појавом.
Ту, пред њима је жена која је прошла кроз нечувену беду због свога мужа а има са њим и болесно дете; али га она и даље воли истом несебичном, непромишљеном оданошћу као када је била млада.
Њена љубав и њена оданост су оно последње чудо које може бити постављено насупрот неверовању, цинизму, моралном вакууму који трује модерни свет, чије су жртве и Писац и Научник.”
Извор: П.У.Л.С.Е:”
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Савршено тачно је све ово а поготово што песник не може да омане, јер он види боље, даље, јасније и сликовитије!
Ови данашњи илузионисти и опсенари у овоме добу, далеко једноставније и успешније обмањују и залуђују ова крда и стада него ико икада раније и пре њих. Структура данашњих крда и стада је таква и на таквом нивоу, да ако их неко не лаже, не вара, не пљачка, не обмањује, не залуђује, не подцењује, не изиграва, тај није занимљив, није интересантан, са њим нема о чему да се распреда.
Чланови стада и крда тада немају о чему да размишљј,у немају чему да се диве, немају кога да оговарју, немају кога да псују и блате, а тај неко ипак им је драг и без њега се не може. Свим обманама, преварама, лажима и залуђивањима они су опчарани и одушевљени као никада пре.
Данас се ТВ апарати више купују него крајем шездесетих и током седамдесетих година и то што је могуће већи екран. Имао сам прилику да код једних чланова крда видим такав уређај, чије су мере око два метра висине и два и по ширине. Њиховој срећи нема краја, а ја сам био шокиран тим невиђеним лудилом. Деца су им нервозна, изгубљена и, рекао бих, да их ништа не занима нити привлачи.
Чланови крда само листају канале лажи и обмане и што је лаж већа и очигледнија за нормалног и ретког појединца, за њих је утолико већа посластица.
Стварна истина не постоји, њој се не верује, ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА, за њу се и глава веома лако може положити!