Русија је последњи светионик у овоме поробљеном и мрачном свету.

Да није Русије, светом би завладала најгрознија тама и најледенија метафизичка студен, метафизичка зима испод апсолутне нуле.

Да није Русије, англо-ционисти и рептило-паразити васпоставили би такву тиранију каква на Мидгард-земљи није виђена еонима.

Русија је последња тврђава словесног човечанства, последња нада и узданица за слободољубиво и правдољубиво човечанство.

Русија је последњи бедем људскости и човечности, последње упориште свих словесних и мислећих, свих племенитих и узвишених, свих самосвесних и самобитних.

Ако би нестала Русија, тада би на Мидгард-земљи завладао канибализам англо-циониста и рептило-паразита.

Ако би нестала Русија, тада би англо-ционистичке и рептило-паразитске човеколике звери убијале и касапиле у сваком кутку Мидгард-земље.

Без Русије, Мидгард би земља, са свим бићима, суштаствима и битијима, била без икакве садржине и будућности.

Али, кад кажем Русија, ја при том не мислим на оно што се видети, чути и схватити може – а што се зове политика, религија, географија, економија или идеологија – већ на нешто што је скривено негде тамо у дубинама и висинама оностраних и невидљивих светова, негде тамо у лучезарним дубинама и висинама наших белих божанстава, негде тамо с ону страну свих виђења, појимања и схватања, свих омаја, илузија и опсена.

Али, кад кажем Русија, ја при том мислим и на Србију, Белу Србију, на СрбИрију, на Хипербореју, на Прадомовину и Прародину свих нас, синова и кћери звездане расе.

Русија – то је Прадомаја наших белих богова и богиња; Русија – то је Сварогов Ириј на Мидгарду!

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.
.
Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао

 

Вртларко моја књиго истинита

Ноћас садимо цвеће на плафону

Силина безбриге даће нам моћи

Да са-градимо висећу цветницу

.

И виле ће нам понудити помоћ

Виле свилокосе чистунке простора

Наша цветница призваће богове

И богиње косих љубичастих ока

.

Нас двоје трооких добићемо крила

Ти од богова мудрих ја од богиња

И ходаћемо лако бар-а-бар са њима

Дрво смо живота које дуби на глави

.

Дрво стреми Сунцу човек Сопству

Унутарњим видом гледаћемо небо

И љуљати биљоберко на космоталасу

Упарени срцем за-једно све можемо

 

 

Да вас видим поклонио бих се,

Да вас чујем слушао бих вас,

Јер ви сте обновитељи нације наше,

 Ви сте душа народа српскога!

.

 Мач је бритак одраз види,

И кубура за појасом је напета,

Топ што са другог брда вири,

Спрема паљбу, артиљерија.

.

Поглед хладан оштро погађа,

А војничка брада реже,

Стратегија се једна развија,

 Сачувати праве или пропасти као нација.

.

Талас бомби одјекивао је,

Црном Гором и Србијом,

Тресле су се горе и низије,

Само дух словенски све ратове је добио.

.

Наш тај простор планински,

Зову још и веригама,

Зар ми нисмо тај силни народ,

Што све држи под својим рукама.

.

Босна драга увек била,

Србин тамо влада и даље,

И кад беше окупација сива,

Србин онда на ноге устаје.

23.12.17

ВИЛЕЊАКОВА ИСТИНА

О НАМА,

СРБСКИМ МУЖЕВИМА,

КОЈА ЈЕ ДУГО ЧЕКАЛА

ДА ИЗИЂЕ

НА ВИДЕЛО ДАНА!

 

 

Нас, Србе, одасвуда прогоне и, нека нас прогоне!

Нека нас прогоне кад смо млитави, шунтави, блентави, метиљави и килави.

Сви смо ми, србски мужеви, постали килави радовани, како рече мој пријатељ Владан Пантелић.

Више су наше жене мужеви и ратници, него ми, србски мужеви – килави радовани!

Толико смо јадни и бедни, толико килави, метиљави и страшљиви, да из тог јада, очаја и лудила, да из те своје неспособности, млитавости и килавости,  на своје жене ударамо (јер смо само пред својим женама силни и дрчни!), бијемо их, понижавамо, малтретирамо и убијамо, а пред туђином, гле! бивамо мањи од мишева.

У свим нашим медијима пуне су црне хронике непочинстава, злочина и грозота србских мужева – килавих радована!

Постали смо најгрознији и најодрватнији у васцеломе свету.

Не наше, србске жене (које су, за разлику од нас, србских мужева, часне, дичне и храбре!), већ управо ми, србски мужеви – килави радовани!

Овај нараштај нас, србских мужева, постао је најгрознија карикатура негдањих србских мужева – неустрашивих, часних и дичних ратника истине и светлости.

Прогоне нас из свих бивших југо-република, из свих земаља у ужем и широм окружењу, и, нека нас прогоне кад смо такви – вас никакви, кад смо сви до једнога килави радовани, кад смо терет и Богу и Васељени!

Стидим се и срамим што смо такви, што сам и ја заједно с вама такав, што смо рођени од зла оца и још горе мајке, што смо килави радовани, што смо јадовићи и никоговићи.

Од стида и срама не смем ни себе у огледалу да погледам, јер знам да ћу тамо, у огледалу, угледати још једног килавог радована којега презире и Бог и Васељена.

И сам се све чешће чудим и питам: што нас, овакве какви јесмо – нечовечне, грозоморне, страшљиве, погане и килаве – још увек држи и трпи наш Творац Свемогући, кад Мидгард-земља није предвиђена за килаве радоване?!

 

 

 

 

Не лупајте главу о томе,

шта други људи,

шта други народи мисле о вама!

Они уопште нису битни!

Битни су ваши богови,

и битно је шта ваши богови мисле о вама.

Рачуне за свој живот нећете полагати ни људима ни народима,

већ својим боговима, већ Духу Стварања и Васељени.

Нека људи и народи мисле о вама што им је воља,

а ви следите свој унутарњи глас

и слушајте своје срце!

Не трошите живот и енергију

лупајући главу о томе,

шта ће неко

мислити или рећи о вама!

 

 

Има нас доста

што смо залутали у свет,

и што смо душе своје

разболели у свету,

и што ћемо,

с песмом на уснама,

отићи из света,

да се,

никада више,

овамо,

не вратимо!

 

 

Већ вековима,

и кроз многе животе,

сневам о једној љубави

која се вечно

и безусловно даје,

а не очекује ништа,

не тражи ништа,

не пита ништа,

нити условљава иког.

Из те љубави,

гле!

рођене су

све потоње љубави.