Николај Левашов у својим јединственим делима успео је да јасно опише шта су “звезде” и „црне рупе“. У ствари; како, зашто и где настају; који се процеси у њима дешавају, колико „живе“ и где онда нестају.

Формирање Звезде је веома занимљив природни процес. Испоставило се да је Звезда – место у коме је наш простор-универзум, формиран од 7 примарних материја, у контакту са другим (горњим) простор-универзумима, образованих спајањем 8 примарних материја.

Кроз Звезде материја из тог „вишег“ простора се прелива у наш.

Сјај Звезде – је видљив, у оптичком опсегу, део реакције распада стране материје и њено преобразовање у нашу физички густу материју, образовану спајањем 7 примарних материја.

Звезде заправо сијају милијардама година, то шта тамо „гори“ није материја саме „звезде“, већ проток материје из другог простор-универзума.

 

А „Црне рупе“ – то су такође места контакта нашег простора, само сада са „нижележећим“ простор-универзумом, образованог од 6 првоматерија.

Кроз „Црне рупе“ материја из нашег простора протиче у „нижележећи“ простор-универзум. Тамо наша „Црна рупа“ изгледа као Звезда и врши исту функцију као и наше Звезде.

Реалне теорије се разликују од измишљотина и фантазија, пре свега, чињеницом да их лако и брзо схвате сви који су са њима упознати. То се дешава из једног једноставног разлога: такве теорије су логичне, непротиворечне и разликују се структурним излагањем од почетка до краја, нико их посебно не заплиће и не засићује мноштвом термина, иза којих не стоје никакви природни процеси.

У претходном поглављу смо сазнали, да је Универзум нехетероген и да је пространство, које има стално мењајуће особине и квалитете (матрични простор), испуњено бесконачним бројем различитих првоматерија и да има своје параметре (својства и квалитете).

Првоматерије у матричном простору се раздвајају (квантују) по димензионалности (овај термин је такође објашњен у претходном поглављу), баш као што се раздвајају немешајуће течности различитих густина у истом суду.

Исто се дешава и у матричном простору: међудејство простора са формама материја са идентичним својствима одвија се у областима, које је могуће назвати слојеви. Такве слојеве матричног простора Николај Левашов је назвао „простор-универзумима„, од којих се сваки разликује од осталих својим нивоом димензионалности.

У тим слојевима (простор-универзумима) одређене првоматерије почињу да међудејствују, тј. спајају се, формирајући тзв. „хибридне материје“.

У нашем простор-униврзуму сва физички густа материја формирана је од 7 првоматерија.

„Изнад“ нас се налази други простор-универзум – други слој, – у коме је физички густа материја формирана од 8 првоматерија; и „испод“ нас се налази простор (слој), чија је сва материја формирана од  6 првоматерија.

Шематски приказ дела матричног простора са ова три простор-универзума представљена је на слици, где се у средини се налази наш простор-универзум, где је и=7 – број првоматерија, које формирају физички густу материју овог простора-универзума.

 

Шематски приказ дела матричног простора

Ови слојеви (простор-универзуми) су у сталном покрету и међудејствују између себе у зонама додира. Ствар је у томе, што у стварности простор-универзуми представљају не равне слојеве, као што је шематски приказано на претходној слици, већ имају потпуно непредвидиве облике.

Зато се затварање различитих делова простора дешава неизбежно и стално и траје дуго времена.   

 

У стварности матрични простор може изгледати овако

  При затварању делова суседних простор-универзума, у зони затварања формира се канал, по коме материја из „горњег“ пространства (за нас је то простор, формиран од 8 првоматерија), претиче у наше пространство. Исто тако, материја „вишег“ пространства се квалитативно разликује од наше.

Дакле, у зони затварања се дешава распад на првоматерије од супстанце „вишег“ пространства и синтеза супстанце нашег универзума, тј. распада се супстанца, формирана од 8 форми првоматерија и синтетизује се супстанца од 7 првоматерија. Осма форма материје остаје у зони затварања слободна, скоро неупотребљена.

Дакле, у „горњем“ простор-универзуму у зони затварања појављује се „Црна рупа„, а у нашем простор-универзуму појављује се Звезда.

Процес распада на првоматерије супстанце „горњег“ универзума изазива јак сјај зоне затварања. И тај сјај није због трансформације водоника у хелијум у резултату „термонуклеарне“ реакције, већ процеса распада на првоматерије супстанце из „горњег“ универзума. Након тога, у нашем простору се од првоматеруја синтетизује супстанца (хемијски елементи), за које су створени потребни услови.   

 

При затварању пространства са „горњим“, тамо настоје црна рупа, а код нас Звезда

Када се наш простор спаја са „нижележећим“ простором, образованим од 6 првоматерија, дешава се тачно иста ствар: у нашем простору у области затварања формира се „Црна рупа“, кроз коју супстанца претиче у „доње“ пространство у коме се на овом месту формира Звезда.

 И исто тако наша супстанца, која се састоји од 7 првоматерија, у каналу (зони затварања) почиње да се распада на те првоматерије, из којих се у „доњем“ простору синтетизује супстанца од 6 првоматерија. И тачно је у зони затварања процес распадања материје праћен моћним сјајем, који је сачуван све време док постоји канал преливања материје.

„Црна рупа“ је практично прозор у паралелни универзум.

 

При затварању простора са “нижим”, код нас се формира Црна рупа. А тамо Звезда

  Ето како у стварности настају „Црне рупе“ и Звезде.

Они су делови зона затварања (спајања) простор-универзума, кроз које се врши проток супстанци између различитих пространства са различитом димензионалношћу.

Кроз „Црне рупе“ пространства губе супстанцу, а кроз Звезде је добијају. На тај начин се у Универзуму обавља „Закон очувања материје“.

Шта се овде још интересантно дешава?

У Универзуму се дешава много занимљивих ствари.

 

На пример, постоји стално затварање простор-универзума, који имају исту димензионалност, али различит састав првоматерија од којих се састоје њихове хибридне материје; или састав првоматерија може бити исти, али поредак спајања првоматерија у хибридне материје може да буде другачији, и слично.

Такви случајеви највише личе на тзв. „паралелне светове“ које толико воле да приказују у филмовима. Иако у животу све, наравно, није баш тако!

Простор-универзуми ни на који начин нису повезани једни са другима. Па чак и ако претпоставимо постојање простор-универзума са истом димензионалношћу и саставом првоматерија, онда то не значи да се у њима све се дешава синхронизовано и једнако.

 Тако нешто је могуће само у филмовима.

Звезде и Црне рупе – регуларне структуре свемира

  У стварности, сваки простор-универзум еволуира појединачно, јер он постоји у својој нехетерогености, у својој области матричног простора. Плус томе, у универзуму се све стално креће и мења и идентичне димензионалности пре или касније престају да буду потпуно идентичне. Поред тога, у филмовима показују како људи обавезно стижу на настањене планете у „паралелним световима“. У стварности, кроз зоне затварања простора-универзум могуће је стићи било где…

Шта се дешава са материјом у области затварања „паралелних светова“?

У овом случају, супстанца, претакајући се из једног пространства у други, не разграђује се на првоматерије, јер се затварају универзуми са истим нивоом димензионалности.

Кроз канал, због недостатка разлике димензионалности, дешава се слободан проток малог обима материје на обе стране.

Ови канали се називају код нас неутрални нулти-прелази.

Даље, цитирам „Нехомогени Универзум“ Николаја Левашова:

„…Неутрални нулти-прелази могу бити стални или привремени, појављујући се повремено или спонтано.

На Земљи постоји велики број области где се јављају неутрални нулти-прелази. И ако у њих упадају бродови, авиони, бродови, људи, онда они нестају. Такве зоне на Земљи су: Бермудски троугао, области у Хималајима, Пермскаја зона и друге.

Практично је немогуће да се у случају уласка у зону деловања нулте-транзиције, предвиди, у коју тачку и у које пространство ће се преместити материја.

Да не говорим о томе, да је вероватноћа повратка у стартну тачку практично једнака нули.

Одавде следи да неутрални нулти-прелази не могу да се користе за циљано премештање у простору…“

Међутим, да се вратимо Звездама. Са њима се дешава још занимљивих ствари! Ми смо већ разјаснили да је Звезда је својеврсни завршетак зоне затварања два простор-универзума. А почетком ове зоне јавља се „Црна рупа“ кроз коју материја „одлази“ у зону затварања (канал преливања).

У том каналу се материја из „горњег“ простора, захваљујући присуству разлике димензионалности (гравитацији), разлаже на првоматерије, што је праћено јарким сјајем. Затим, при стизању ових првоматерија у наше пространство, од седам првоматерија образује се „наша“ супстанца, односно одвија се синтеза атома тих елемената, чији сопствени ниво димензионалности им омогућава да сачувају своју стабилност.

А осма првоматерија остаје у слободном стању у области затварања. Осма форма материје која се ни са чим не може спојити у нашем простор-универзуму, акумулира се у зони затварања пространства и постепено почиње да утиче на канал. Димензије канала се повећавају, што доводи до повећања прилива материје из „горњег“ универзума.

У горњој зони одрживости физички густе материје „налазе се“ само, такозвани, лаки елементи, као што су водоник (Н) и хелијум (Не). Дакле, у зони затварања се дешава синтеза тих елемената. И није случајно што је велики део материје у нашем Универзуму – водоник (Н).

У зони затварања се дешава активан процес синтезе водоника, чија маса и чини основу звезда. Такве звезде се називају код нас „плави гиганти“.

 

Звезда „плави гигант“ скоро у потпуности се састоји од водоника

  Почетна густина звезда „новорођенчета“ је врло мала, али због чињенице да је зона затварања нехомогена по димензионалности, настаје разлика (градијент) димензионалности у правцу према центру, тј. заправо, практично настаје гравитација!

Као резултат тога, молекули водоника почињу да се крећу ка средини зоне затварања – према центру нехомогености. То доводи до почетка процеса компресије звезде, током којег густоћа звездане супстанце почиње брзо да расте. Како се густина звездане супстанце повећава, запремина коју заузима звезда опада, а степен утицаја звездане масе повећава се и на ниво димензионалности зоне затварања и на атомском нивоу. На тај начин, сопствени ниво димензионалности звезде почиње да се смањује, а унутар саме звезде, због промене димензионалности, почињу процеси синтезе нових тешких елемената.

Као резултат еволуције овог процеса, величина звезде се смањује и не може да пропусти кроз себе сву масу материје која тече из „горњег“ пространства у наше пространство. Ова неравнотежа се временом повећава и достиже критичан ниво.

Настаје огромна експлозија, део садржаја звезде избацује се у околни простор.

Таква експлозија се зове „експлозија супернове“.

Као резултат ове експлозије настају услови за формирање планета, али о томе ћемо говорити у следећим поглављима. Истовремено, димензионалност простора око звезде се смањује, а параметри канала се мењају, по којем сада тече таква количина материје коју Звезда може да пропусти кроз себе, тј. систем долази у стање равнотеже.

У таквом стању живот Звезде може да траје многе милијарде година.

На планетама које могу настати након „експлозије супернове“, када дође до појаве потребних и довољних услова, аутоматски настаје жива материја (ЖИВОТ).

При појави других услова, жива материја у процесу еволуције неминовно почиње да разуме своје постојање, тј. појављује се РАЗУМ…

Током живота Звезде у зони затварања простора се одвијају два процеса: – синтеза водоника из ослобођених первоматерија након распада супстанце горњег простора-свемира са вишим нивоом сопствене димензионалности (супстанца, формирана спајањем осам примарних форми материја); и

–синтеза тежих елемената, могућност која се појављује као резултат присуства гравитације у зони затварања. Као резултат ових процеса Звезда смањује свој обим и као последицу тог повећава се у маси удела, тежих од водоника, елемената, смањује се и ниво сопствене димензионалности Звезде. Што заузврат смањује зону затварања.

Канал се постепено затвара, а Звезда се, практично, одваја од зоне затварања. Истовремено, активност зрачења такве звезде постаје све мања, све док се не заустави у потпуности. Наступа „смрт“ Звезде. Звезда се „гаси“. Ако је на почетку своје еволуције Звезда имала масу мању од 10 соларних маса, онда до краја свог живота изазива секундарну дегенерацију димензионалности, када димензионалност њеног околног простора постаје мање димензионалности од нашег универзума. Она ствара одступање у супротном смеру. Настаје, такозвана неутронска звезда.  звезда. Такве звезде се називају код нас „плави гиганти„.

 

Неке наше звезде претварају се у неутронске

Ако је на почетку еволуције Звезда имала масу већу од 10 од соларних, секундарна дегенерација постаје толико значајна да проузрокује затварање нашег универзумског простора са „нижим“ простором и појаву „канала“ по којем материја из нашег простора почиње да тече у „нижи“ простор-универзум. Формира се „црна рупа“. На тај начин, „крај живота“ Звезде у нашем свемирском простору води до рођења Звезде у нижележећем простор-универзуму.   

 

Друге наше звезде претварају се у Црне рупе

То је оно што се дешава у реалном свету у стварности.

Рођење и умирање Звезда и „црних рупа“ су природни процеси, чија суштина нема никакве везе са научним шумом, којим је испуњено скоро цело „научно“ окружење наше цивилизације.

ЗАКЉУЧЦИ

Зар није тачно да су реални процеси који доводе до појаве звезда и црних рупа много интересантнији и разумљивији од фиктивних теорија исисаних из прста хипотеза које не описују било какав природни процес. Данашња „наука“ покушава да представи природне процесе као „дивно чудесне“, што не доводи до проучавања и освешчивања. Како она види формирање звезда. Ево неколико цитата са почетка те главе:

„… Звезда почиње свој живот као хладно разређен облак међузвезданог гаса, стиснут под утицајем сопствене гравитације и постепено узима облик лопте. Када се компримује, енергија гравитације пролази у топлоту, а температура објекта се повећава. Када температура у центру достигне 15-20 милиона К, почињу термонуклеарне реакције и престанак компресије. Објекат постаје пуноправна звезда … „

Шта је то што пишу „научници“? Да на непознатој локацији из непознатих разлога наводно тамо постоји хладан разређен облак међузвезданог гаса непознатог састава који ођедном, без разлога, ни из чега, почиње да се смањује под сопственом гравитацијом, која у природи не постоји …

Још дрскије тврде да се гравитациона енергија претвара у топлоту, без обзира на то, што све ово догађа при апсолутној нули, температура сабијања облака гаса, који се сада зове „објекат“ и наводно почиње да расте …

Када температура у сред нечега тамо, наводно достигне 15-20 милиона степени, из неког разлога, термонуклеарне реакције почињу, али компресија гаса облака наизглед престаје, иако ово никада нико није видео! Тек тада „објекат“ наводно постане пуноправна звезда …   

 

Простор-универзуми могу имати у природи најизраженије облике

  Да ли је ово научни опис физичког процеса?

У најбољем случају то изгледа као запис дилетанта који нема појма шта он то описује! На крају крајева, у природи се ништа не догађа „тек тако!“ Сваки догађај има свој природни узрок, а сваки прави процес који произилази из ових разлога има параметре и смернице који јасно одговарају тренутним условима његовог тока.

Да би се разумела физика сваког природног процеса, потребно је пажљиво проучавати и анализирати. Тек тада је његов адекватан опис могућ као и даље кориштење примењене науке, у случају такве потребе.

У стварности, све је много једноставније, логичније и занимљивије.

Само треба да пронађете информације које су вам потребне и да их проучите. Јасно је да ни данас ни ми ни научници не можемо објективно добити било какву информацију. Па, зато морате прочитати књигу академика Н.В. Левашова „Нехомогени универзум“, први пут објављену пре 15 година, да би смо коначно укључили мозгове да проверимо и поново проверимо све што је могуће и да почнемо да се крећемо напред.

А онда одмах постаје јасно да Звезде нису облаци непознатог гаса који се смањио из непознатог разлога, већ зона затварања два простора кроз који материја излази из једног простора у други. Биће јасно да сјај звезда проузрокује процес разлагања физички густе материје из „горњег“ простора на примарне материје у тој зони затварања. И гравитација је својство простора који има одговарајућу нехетерогеност!

И када престане процес преласка материје, због описаних објективних разлога, Звезда се гаси, умире – претвара се у „неутронску звезду“ или „црну рупу“ која се такође појављује у „доњем“ простору као Звезда. Све је једноставно, уверљиво, лепо и разумљиво!    ! Тек тада „објекат“ наводно постане пуноправна звезда …   

За већу удобност, можете замислити свемирске просторе и овако

  Зашто се другови „научници“ тврдоглаво склањају од стварних информација, од стварног знања?

То је резултат рада паразитског система, наметнутог нашој цивилизацији пре неколико хиљада година.

Развој наше науке је заустављен непријатељима човечанства намерно. Друштвени паразити не желе да будемо довољно паметни да савладамо стварно знање и постанемо „ОДРАСЛА“ цивилизација.

Зато присиљавају „научнике“ да не раде ништа и брину се само о свом благостању. Због тога у нашој Академији наука готово две стотине година скоро ниједно темељно истраживање није спроведено, а „водећи“ научници се баве интригама и чак баналним крађама. Као јасан пример горе наведеног, предлажем да прочитате чланак „У РАН-у се развија озбиљан корупцијски скандал“.

Супротстављање паразитских снага је и даље веома високо, али човечанство нема алтернативу: или ћемо се вратити на пут интелигентног живота и еволуционог развоја, или ћемо погинути. Стога је неопходно ићи ка одређеним неугодностима и чак жртвама и покушати промовисати стварно знање у научном окружењу, у нади да ће, упркос свему, бити искрених младих људи који ће схватити шта је то и започети рад за добробит своје домовине.  

Припремио Душан Ми- извор – фејсбук страница Мидгард земља и тајне око ње-

1. 

   О Песниче драги и песниче врли, Творчев посланиче, који кроз тебе и преко тебе покушава да освести и осветли овај духовни и душевни мрак који је поробио и утамничио свеколико Србство. Успеха ће бити сигурно, али код веома малог броја Срба односно Белих Срба, који неће пасти под утицај искривљених огледала и изопаченог учења, путем „великог брата, фарме , парова, курсаџија“ и остале мудре и савремене науке, која је постала опијум и духовна и душевна храна за обезглавњене србске душе.
   Савремена рептилија и западни људождери смислили су ове магичне и опојне дроге које су далеко опасније и делотворније од марихуане, хероина, хашиша и осталих!
   О правој и божанској будности овде и сада, нема ни говора, осим код малог браја Белих Срба. Будност и освешћеност своди се управо на то зло којим су такозвани срби омађијани и без чега више не могу.
   Сада свакоме може бити јасно да ће Тарабићи бити у праву, када кажу да ће после страшног погрома, Срба остати за под једну шљиву, а то ће бити Бели Срби.

   С Богом да сте Бели Срби!

 

Ко је оно на високом брду –

попео се на крутој литици,

смјело сио на висину страшну

и весели са ње поглед бача

пут пучине мора кипућега,

гледи море ка се узљуљало,

ка валови за валовма трче,

стењу исти са ужасном хуком

по простору немирне равнине,

устрашени Еоловим бичем,

ломе своју силу непрестано

о окружне скале и брегове?

Тај ти исти бистро око бача

пут престола свемогућег Творца,

погледима таму просијеца

те прекрила поља подуранска

како муња дебеле облаке.

Он свуд очи веселе окреће,

тражи с њима, никад не престаје,

веља дјела Творца великога

да у пјесне славу њему поје,

са тим пита и весели душу.

Оно ти је син природе – поет,

творац мали најближи Божеству;

од другије свије умни твари

он најближе са могућим Творцем

има својство те га са њим зближа,

јер он може саздати свјетове

у идејам’ високолетећим,

кано што их отац премогући

дјелом сазда и ево их каза.

Благодарим, Вилењаче!

Заједно свестимо и подижемо свест,

све је свест и све је стварање,

јер све носи Живот и Свест Творца,

и све Дише Свест Живота да Постоји,

и тако је све је будно и уткано у себе,

Природа живи као једно са Творцем,

животиње, све планете, сунца;

цела Васељена је у својој будности,

док људи још то не осећају

ту величину Творца,

ја постојим и ја сам Чудо Божје!

јер смо одвојени од себе и Творца,

боримо се за навише,

да прогледамо

Јасније у Будности!

 

Далек је за ме тај рај,
Далеко је моје море.
Души немам дуго смирај,
Недостају ми оне горе.

Туђ сам свуда, вазда сам,
Но никад пјесме не фали.
У срцу ми још живи сан
О обали о коју се распршују вали.

Скривена са свих страна,
Бока мила спокојно спава.
Доиста је невјеста Јадрана,
Љепотица крај мора плава.

Далеко је Бока драга,
Иза оних црних планина.
На души ми оставила трага,
И чека к’о отац блуднога сина.

 

Двадесетиседмо мудрованије из Тијаније

*
Када ми се узврпољи дух лутан и када се свакодневно умноже и разиграју знакови-увиди, знам да је право време за путовање. У јасној визији мог унутарњег филма пловили су и смењивали се, позивали ме, предели јужне Праисконије која се сада зове Србија, а призивали су ме и неки унутарњи предели. За тридесетитри минута сам се спремио, спаковао ствари и књиге у пртљажник свој аута, белог пегаза, и кренуо из Егодрага преко Железника. Избегавам да путујем широким, ограђеним – ожиченим, брзим путевима јер ме потсећају на боб стазу са које нема скретања, нема застајкивања и снимања, нема отворених, красних и дугачких видика. Кренуо сам кроз предграђе необележеним путем са много раскрсница – дилема и трилема. Да бих пронашао прави пут пратио сам танане знакове које дух пред нас увек поставља. А када сам имао недоумицу бирао сам пут који је имао највише светлости.

**
Памтим своја путешествија по Јевропи, за коју ни трунке не хајем, познајем их као злу пару, али морам признати, имају обележавање… Сећам се једног свог путовања по Италији. Ознаке, стотине њих на кратким растојањима, обавештавају да постоји значајно место где је боравио неки важан папа, не сећам се имена, можда Пије нумеро икс, можда баш онај што се облачио и представљао као мушко, а био-ла је жена – Ђулијета. Дођем на то место, интересује ме шта је то тако велико због чега је ту боравио папа, питам где су замкови, јаке тврђаве, пећине, храстови стари преко шесто година, текстови историјских говора, енергетски кругови, револуционарни почеци. Ничег значајног није било, показују један омањи камен, и то је све.

***
Латини умеју да обележе и камен са кога је папа пишкио, ваљда је чучнуо, а Праисконци не умеју да обележе праисторијске градове који сами излазе из земље да промене званичну повесницу. Ген људи који су их изградили и ту живели потпуно је исти као и ген садашњих становника тих предела. Када би то наши обневидели и уплашени историчари схватили и ове истине објавили у школским уџбеницима, уместо глупица које сада деца, студенти и докторанти уче, повесница Праисконије би била у Норми Творца, и по њој би се равнале и исправљале повеснице свих садашњих народа Јевропе. Они би утврдили, мада то мањина зна, да се налазе на тлу Земље Праисконије, док сада, свету и свом народу, приказују безстидне приче кривотворке. Многе лажа нације би се сетиле себе, свога корена и зажелеле би, као библијски блудни син, да врате свој прави идентитет, да се врате браћи, роду припадном, својој кући.

*** *
Чак и ми у Тијанији, где је већ почело и добрано се раширило Златно доба, сем крајпуташа, нисмо ништа значајно обележили. А могли смо, ни сада није касно, за повесницу истинозборку никада није касно, да обележимо стотине хиљада значајнијих догађаја од папиног пуштања голуба. Није обележено место где је велики Витез Праисконог Реда Мансанман Остарени извео, први у знаној и незнаној повесници – тајинствени Искон сточетрдесетичетири, Искон Одабраних. Није обележена ни тачка на месту Поглед са које је други витез – Аранђел Румених Облака извршио Мерење, мерење Васељене. Могао бих данима и вековима набрајати велике подвиге које су остварили – Видница Мануел Пламбера, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Бела Веверица, Надзевз Штит Штит, Суђај Пегаз Бели, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Драгон Пламеног Језика, Буљубша Златна Нит, Маирија Будна, Иван Златно Правило, и многи, многи други. Једног дана, сигуран сам, све ће то бити обележено. Јасно обележавање истинских догађаја и обележавање путева представља једноставно и плодовито управљање, како то подучава Нова свест, управљање које спречава лутање, расипање пажње, прочишћава свест и приближава циљ.

*** **
Обилазећи Авалу, гледајући на њен врх, обузела ме сета и жал због несувислог, незналачког чина краља Александра који је наредио да се уништи чудесна тврђава из прастарих времена, тврђава – капија живе енергије, а да на њено место вајар Мештровић, гонич духа, постави тамну кућерду – мртвачницу посвећену Незнаном јунаку. Тако је силом уништена моћна енергетска силница, а њена антена више не шаље и не прима дејство других тачака са којима је била умрежена. Ово мртво грдило призива демонска дејства, тако се пуни злоћом, а демонско дејство се појачава сваки пут када му се политичари – незналице клањају и када му се посетиоци, због незнања, диве. Да је, уместо незнанцу, неки други велики и смели уметник и патриота изградио споменик посвећен знаним јунацима са ликом Стевана Синђелића, или славним научницима које представља Никола Тесла, или посвећен светим људима са ликом патријарха Павла, праискона енергија би била очувана, жива, радила би непрекидно, а споменик би представљао веома моћно дејствено и управљачко место. На срећу, постоје свесне методе које могу успешно да оживе злонамерно умртвљена природна места…

*** ***
И поново ми се отворила визија, сликовна и звучна, страшног отицања воде Панонског мора кроз поноре који су се некада испод Авале отворили. Застао сам на путу да исчезне визија и јасновидом погледао пажљиво поново у прошлост, затим у будућност– а њих нигде није било. Оне су за тренутак, као визија, бљеснуле у мом уму. Постојао је једино садашњи трен, он увек постоји, који је испунио све моје очи предивним и неоскудним пејзажима, које су јесењи духови михољци богато офарбали најразличитијим бојама.

*** *** *
Настављам даље пут – Младеновац, Топола, река Јасеница,Трнава, Деспотовац. Осећам да ми срце куца лако, уједначено и да ми је дах дугачак и дубок. Свесно, научен посвећењем током многих векова у хиљаде тајни које нису описане у књигама, усклађујем срце, дах и душу са душом и уједначеним треперењем три различита ритма Васељене. На хоризонту распрострла се маглена прашина, небом плове бели облаци лоптаци, поред пута блиста златолисни храст, небо пробада високи јаблан, прелећу јата птица. Са убрусом дуго бришем влажне очи преобилно напојене и преливене Лепотом.

*** *** **
…Крагујевац, Доња и Горња Сабанта, Липар, Пчелице, Сугубина, Цикот, Шантаровац, Шуљнава, Слатина, Ковачевац, Драгоцвет, разровани пут…, Јагодина (Ја-богина)… Каква, каква имена! Она представљају супстрат догађаја који су се овде одиграли, уписали у Потку, а она их вратила и усидрила. Имена места, имена људи, све именовано, пуни су магије и кључева. Чудесан је језик смежујућих, језик одабраних, језик рода Праисконаца, рода Арија, рода Расена – Срба! Овај језик потиче од чувеног расенског огледалног просторно – временског писма, који ствара Богове. Лукави туђинци, сенкине сенке, придошли из мрака, током дугог, дугог времена, уништавали су саавршено писмо прерађивањем. Данас се користи тридесет-словна буквица, словарица, србица, погрешно названа ћирлица. Иако унакажена и дводимензионо разапета, још је моћно и нераскидиво повезана са праписмом, прајезиком, и свака реч носи кодове препуне података, и уз сваку реч се може будно и свесно путовати уназад до прапочетка и унапред у недогледну будућност. Огледално писмо, можда, нисам сигуран, знају прваци Инглинга. Инглинзи су чувари изворног православља, од кога су преузети многи делови и уткани у хришћанство. Знања старе вере и науке су била многозначно повезана са природом и Богом и истином, и никада нису достигнута. Огледално писмо, то је сасма сигурно, налази се очувано у акаши и биће доступно неком лингвисти чиста и истрајна срца. Дух деце, подучене овим писмом, биће подигнут из садашње пљоснате равни, где се знање стиче тешким и дугим пуњењем главе бубањем и гомилањем свакојаких, и јалових, података, умеће да размишљају вишедимензионално, јер је и живот вишедимензоналан, и имаће лак и брз приступ највишим божанским знањима.

*** *** ***
Кукурузна шаша и јесење лишће злате се на сунцу. Купушњаци непосечени уздигли хиљаде зелених глава. Избедрене, напупене и влажне оранице чекају семе. Танке и стидљиве стабљике пшенице изгледају слабашно, али то је привид – оне увек, увек победе зиму. Полицајци звере на кривини, они увек на кривини замке постављју, са камерама глуме Кустурицу, пецају паре кажњавајући тешке преступнике који су на путу обишли пужа.
*** *** *** *
О, дивни, мили Господе! Срећан сам и пресрећан што си ме снажно надахнуо када си ми шапнуо да сви имамо прилику, ко то оствари, да се као висока и веома одговорна духовна бића, као највиши Учитељи које знамо из повеснице, усидримо на изабраној планети. Када поново зажелим да на данашње одредиште пођем, а моје одредиште су Наис и Сићевачко природно и духовно благо, слетећу као Аватар најпре на врх пирамиде Ртањ и ту одржати своју прву проповед. Ватри ове проповеди, коју одавно, одавно припремам, придружиће се Земља, и Вода, и Ваздух, и Етер, и проповед ће се дубоко, дубоко уткати у Потку.

*** *** *** **
О дрвећу, чије је лишће обојено у много нијанси од сеамдесетидве основне боје, које је направио лични бојар Сина божијег, избегавам да пишем и нећу да одајем њихове адресе. Чувам их од наших самоважних министара и министарки. Знам да се међу њима скрива главодрвосеча. За њих је висока идеја и истина о једности – људи, животиња, биљака и минерала, и стваралачко размишљање у корист заједнице, ван домашаја. То је за њих не-мислена именица.

*** *** *** ***
Сваки час у небо прхну птице веселице – селице, благоухане певалице и остајалице. На радију, уз красну оперску изведбу, тече дугачка прича о неоствареној љубави између Кафке и Милене Језерске, чешке паметнице и револуционарке.

*** *** *** *** *
Живот не битише иза завесе одакле за нас мора да истрчи. Неки људи мисле да живот треба да им се отвори, да им понуди нешто романтично, богато, пустоловно, лепо, сажвакано. Но, живот је божанска чудница. Прву искру упалио је Господ и дао смерове. А ми, свак за себе, и сви за-једно, треба даље, са чистим срцем и исправним деловањем, да распаљујемо његов пламен и стварамо.

*** *** *** *** **
Теку километри, теку еони. Мењају се слике пејзажа, мењају догађаји. Пролазим Наис, возим кроз клисуру. Нигде нема табле обележивачице која би подучила радозналог путника знамењу Сићева. Име планине и клисуре се везује за ветар сићевац, који уме да фијуће и да бесни низ Вилину реку која је прекрштена у Нишаву. Тринаест година после хидроценртале на Нијагари почела је да ради и мини хидроцентрала “Света Петка“ или “Вила са Нишаве“. Идејни пројектант је био Никола Тесла, касније проглашен за почасног грађанина Сићева. У овом подручју расте шездесетиосам ендемских биљака од којих помињем рамонду и жалфију. Са леве стране пута налази се мала црква, озидана каменом, а обликом потсећа на пчелињу старинску кошницу. Мало изнад налази се новија црква, украшена живом, живооком, иконом Свете Петке Иверице. Причало се у народу да су на овом простору Османлије преваром отеле, потом и закопале дванаест живих девојака. Мислило се да је то легенда. Приликом изградње храма пронађене су њихове кости, као и накит. Руку уметника који је осликао икону Свете Петке, то се лако види, водила је виша сила. Гледам у живе и дубоке очи светице, препознајемо се, и тихо, безгласно причамо. Онда нестаје духовни шапат, нестајемо обоје, а очи нам се у Вечности стапају…

*** *** *** *** ***
Прелазим Нишаву и узаним путем пењем се ка манастиру Пресвете Богородице. Место има снажно природно дество, има много цвећа, има топле и искрене очи монахиња, испране и осветљене молитвом, има меку, хладну и лековиту воду. Када са овом водом и матичном водицом добро исперемо оба ока, и треће око, потом и осталих деветнаест очију, видећемо да, осим Лепоте, на овом свету ничега нема. А Лепота је – постојање.

*** *** *** *** *** *
Посетио сам и бању и био на извору. Увек сам волео изворе! Изуо сам ципеле, заврнуо ногавице и ушао у воду. Заиста је, заиста је дивна згода кад нам ноге греје нишкобањска топла вода… Ах, што нисам мангуп! Око бање густа шума, препуна стабала – близанаца – по два стабла из једног корена. У неком животу то су били љубавни парови, али се нису довољно наволели, или их је неко раздвојио, па су одабрали да у овом животу буду дрвеће, и одабрали су да буду спојени дужи низ година, јер дрвеће живи много дуже од људи, док се људи не сете да су вечни у физичком телу.

*** *** *** *** *** **
У Наису пажњу су ми привукла два споменика покрај Вилине реке – црна наказа, ватикански поклон, сличан бауку и кошмару, и бели, Миротворац, пун стваралачке снаге и чежње за општим миром и складом. О црном имам потпуно исто мишљење као и о споменику Незнаном јунаку на Авали, По-беднику на Калемегдану, маузолеју Његошу на врху Ловћена… и неким другим радовима туђинаца и безбожника. Треба их благословити и уклонити, и вратити старе објекте и ознаке и ослободити енергију природе…

*** *** *** *** *** ***
Свесно настављам Пут. То је мој живот. Волим путовања кроз чудесне светове унутарње и предивне светове видљиве, и никада, никада нећу престати да путујем… О, путниче, намерниче, добро дошао! Изволи слатко и воду и одмори уморне ноге. Ако идеш даље, срећан ти пут! Ако тражиш Бога, посматрај широкогрудо све створено. И препречи путеве!

14. 11, 2015

 

Није ми се спавало,
све по дану проживљено
у уму беше оживљено
и подмукло га тровало.

Ко завесу да спусти
живота овог попут сцене,
ког махом чине опсене,
наде и снови пусти.

Док звоне аплаузи неми,
а све тужне марионете,
по сећању изводе пируете,
прате их игре сени.

Имењаче мој, не дај,
да ниједног јединог трена
лажи и обмане мрена
заслепи очију истине сјај.

 -2012.година-

РАШЧИЊАВАЈУ СЕ ЧИНИ У МОЈОЈ ГЛАВИ

 

 

Благодарим, Песниче !

Благодарим Вилењаче са звезданом лиром!

Читам слушам, гледам, осећам и миришем твоје Записе

из оностране поетике са оностраних путовања♥♥♥…

И ,гле чуда чудесног!!!

Рашчињавају се чини у мојој глави…

сене и опсене се расплињују као мехур од сапунице…

Реч твоја као самурајско сечиво сече обмане…

све ми је одмах јасно…♥

ко на длану видљиво…

Слава Језику ВедСрбском којим збориш

тако да је све савршено јасно и појмљиво♥

Срећна ли је моја душа што тај

С в е т и Б о ж а н с к и Ј е з и к разуме ♥

Благодарим ♥♥♥

ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Ми нисмо будни, све док не можемо да видимо и осетимо Творчеву Будност и Стварност Стварања.

Када повежемо Свесност са Свешћу Будности и Стварања, и када можемо јасно да видимо и сазерцавамо како у Овостраном тако и у Оностраном, тек тада бивамо будни.

До тада, ми живимо у Тамном вилајету, у Зони сумрака, у Свету закривљених наспрамних огледала, где нам се одраз из огледала – баш као да се налазимо у соби са зидовима од огледала – представља као Стварност.

Оно што ми сада називамо будношћу, то је чиста илузија, варка и опсена.

Ми само умишљамо, ми само имамо илузију да смо будни, док, у суштини, ми и даље спавамо у лажној будности.

У огромне већине људи скоро да нема никакве разлике између спавања и будности.

Огромна већина људи проживи свој задат живот у спавајућем или полу-спавајућем стању сужене свесности, никада не докучивши Творчеву Свест, Творчеву Будност Стварања.

Бити будан, значи јасно видети и још јасније знати!

Видети и с ову и с ону страну Великог Обзорја Стварања и Догађања.

Тамне силе су створиле лажан Свет на Мидгарду, као и лажан Сунчев систем у лажном Свемиру у којему се налази Мидгард.

И Свет и Свемир смештени су у Простору закривљених наспрамних огледала, и та огледала се непрестанце врте попут исполинског космичког калеидоскопа, дочаравајући нам, кроз покретне а лажне слике огледала, кроз омају и опсену, Творчеву Стварност Стварања.

(Овде вам песнички језгровито описах оно што видех, осетих и познах на својим вилењачким оностраним пропутовањима, а ви сада сами наставите да трагате и истражујете, будући да све мање времена имам за исцрпнија, темељнија и обимнија писанија. Кад будете имали оволико година колико ја тренутно имам, тада ћете разумети зашто вам ово рекох.)