Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ (2)

Паразити и рептили не би имали никакве власти над нама, када бисмо: победили страх, ослободили ум и проширили свест.

Суштина је у томе, да паразити и рептили владају над нама нашим страхом, нашим мислима и нашим осећањима.

Ми сами, паразитима и рептилима, дајемо силу, енергију и моћ, да би они владали над нама.

Зашто то чинимо, зашто се тако понашамо?

Зато што смо застрашени; зато што нам је заробљен ум; и, зато што нам је посве сужена свест.

Осим нашег страха, нашег заробљеног ума и наше сужене свести, гле! паразити и рептили немају никаквог ни оруђа ни оружја против нас!

Када се пробудимо, када то схватимо и освестимо, тада ће се распршити паразити и рептили као магла и дим на ветру.

Страх, незнање и неосвешћеност, то су највећи непријатељи човекови.

Од ових непријатеља, нема већих непријатеља!

Нестаје нетрагом сваки онај народ који је поробљен: властитим страхом, властитим незнањем и, властитом неосвешћеношћу и бесловесношћу.

НАПОМЕНА ПЕСНИКОВА

Сваки мој сусрет са Владаном Пантелићем, врлим ми и посвећеним пријатељем, јесте разговор буђења и освешћевиња, сусрет и разговор са сврхом и смислом.

Из тих наших сусрета и разговора догодише се многа буђења и освешћивања, многа сазнања и откривања из Оностраног, из Акаше.

Отуда овај венац лирских записа и носи радни наслов: ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ, како бисте ви схватили, да ово нису само моји, већ Владанови и моји заједнички увиди.

Јасно је, да би ови Владанови и моји ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ били много плодотворнији и делотворнији, много бољи и дивотнији када бисмо нас двојица имали своју интернет телевизију.

Но, будући да смо обојица ведсрбски песници-вилењаци који располажу веома скромним средствима за живот – те да је интернет телевизија само наш сан – ви ћете, стога, бити ускраћени за нашу живу песничку реч!

 

 

 

Сретао сам је у Финској када се купала у леду, у Ирану потпуно занесену Заратрустром, у Израиљу када је од воде правила вино, у Чилеу док је певала успињући се на Анде да дохвати Сунце и Време, у Плани-ни када је смиривала муње, у Тијанији где је сакупила сву расположиву снагу у одлуку и подигла катану смерујући ка Егодрагу. Наставио сам да је виђам у свакој жени и сваком мушкарцу, чак и кад смо причаније утишали.Каква жена! Достојна свег поштовања, смисленa, о-лујна.

Данас, сваког Витеза Праисконог Реда, пут води у Егодраг: Тиии-јање, Луч-ани, где бременита Белица клиже у поља и Мораву – мутну и љуту, Јелен-до, где раздвајају и уби-ја-ју планину, а ослобађају демоне, Овчар-бања, где дотиче топла рачва воде испод Овчара, загрејана у његовом вулкану, Каблар и пећине које вуку душу у своје дубине, манастири. Хи – ОвчарКаблар – ландар, Међу-вршје, углављено између врхова, онда Ча-чак, Ми-лан-овац, Руд-ник, Јар-мен-овци, То-пола, Звезда-ра…

И говорио сам јој: – Пиши слободно, пиши још слободније. Никога и ничега се не плаши. Ти си суптилан, али уздржан писац. Уздржаност је кочница. Лепота коју ћеш осетити ослобођењем те затомљене снаге преплавиће цело твоје биће. Како си толико слична мени, а тако смо различити!

Гледао сам Небо, звезде. У Тијању то радим свако вече. Можеш и ти, можемо заједно. Испружи руке према висинама, поздрави се са Богом и захвали му. И на крају прошапутај: “Хвала ти, мој Јоване, љубим те.“ И ја ћу рећи: “Хвала ти, моја КаааринаТ, љубим ти срце“. Ако буде довољно тихо чућу те свакако и ти ћеш чути мене. Утоми страх док ми то говориш. И ја ћу устукнути своје звери. Пиши слободно, још слободније. Ти си моје ја, ја сам твоје ти.

Онда ће се десити нешто са нашим зачараним снима.
Дејства Сврхе ће бити јасно разлучена из силине божанског сјаја, и ми ћемо их потпуно разумети, свако појединачно. Онда се, као на Прапочелу, можемо поново улити и утопити у Општу хармонију.

Ох, колико сам мислио на тебе у Луч-анима (Лучани – светлост Ане), ох, колико сам мислио на тебе када сам дошао у Ча-ча-к (Иди – иди-к, Идидик)! Обузет Љубављу, искушавам силину светова које ми издашно дарива и показује десни канал у мозгу: свет Заратустре, Божанство Парабогиње са три лика, подизања дејства – степен по степен (вода у вино, права Вода у право Вино), пунина садашњег трена.
КаааринаТ, повуци катану!

 

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави

Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку

Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен

Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека

А није…

Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

Вечна потреба људска да се нешто крије
Измислили су тајну да би о нечем ћутали
Шта значи истину крити до неког лагати
А тајне се увек сазнају касније ил прије
Можда би и рекли да су знали да су тако лагали
Срамоту од лажи тешко је спрати

Ја ево признајем лагао сам као дете
Морао сам, било ме је страх од батина
И кад једном успешно сакријеш апетити расту
Ти тајне гомилаш и кријеш, они батинама не прете
Крити се иза зида ћутње од мрког погледа татина
Градиш вештину кривења у помоћ призиваш машту

Али шта кад порастемо, кад престанемо бити деца
Навике к’о навике пустиле корене дубоке
Па оног ког волиш, а срце и нож си му у руке дао
Кад због глупости прогуташ кнедлу у грлу јецај
Зашто кад истине су другачије и често разроке
Волиш га и живот би дао, а лажју си љубав издао

Зато је боље рећи, од оног ког волиш ништа не крити
Није вредно због глупости у лаж упадати
Истина се увек може опростити ма како горка била
Кад мирно можеш спати, блажене снове снити
Кад у очи можеш погледати, поглед не обарати
Јер лаж ће кроз зубе побећи јер је мека и склиска ко свила
15.10.2017 у 00,45 часова

 

ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ (1)

 

Званичне земаљске, писане, материјалне изворе, скоро да више и не користим.

Све што желим да сазнам, налазим у Акаши.

Акаша је Поље Свести, Информационо Поље, Мајка свих збивања и стварања у свим васељенским световима, како у прошлости тако и у  будућности.

Земаљске изворе користим само у ретким случајевима, и то само онда када желим да потврдим оно што сам већ у својим увидима у Акаши открио.

Дешава се, да видим наслов неке тек објављене књиге, и, гле! у трену препознајем њен садржај и њену садржину.

Новине и часописе читам по дијагонали, а негда и по вертикали.

Погледам прве кадрове неког филма, и знам унапред његов свршетак.

Све се одвија по једној те истој матрици, по једном те истом обрасцу, већ тисућлећима и еонима.

У књижевности, философији, теологији, социологији, психологији и другим научним и стручним књигама, нема више него десетак тема које се само на различите начине разматрају, обрађују, разрађују, расветљавају, препричавају и прежвакавају.

Упоредите стотинак прочитаних романа, и схватиће одмах, ако сте будни и освешћени, да су то само различите верзије, различите варијације једног те истог дела.

Наравно, да све ово нисам у младости знао.

Требало је да прочитам брдо књига, да бих до овога познања дошао.

Једино поезију читам с уживањем, с љубављу и посвећенички.

Поезија је увек нова, вазда непрепознатљива и свагда неухватљива.

Увек тајна, навек загонетка, вавек мистерија!

Најдубље истине скривене су у поезији.

Највећа лепота и дивота, гле! само се у поезији открива и препознаје.

Песници су првосвештеници тајни, мистерија, тајинства, овостране и оностране лепоте, дивоте и љубави.

Песници су одувек бивали повезани с Акашом, са Пољем Свести, с Оностраним и Унутарњим, преко вила и муза.

Други уметници и ствараоци никада тако, попут песника, не могу бити повезани с Акашом, зато што су они више окренути ка Овостраном и Спољном.

Песнику је све у овоме свету већ однекуд знано, и препознатљиво.

Све је то већ видео, и доживео, по ко зна колико пута и, у ко зна колико животних токова!

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.