Песник се рађа.
Нико не може постати песник, ако није рођен песник, ако још пре рођења није добио песнички дар.
Нигде у свету нема ни школе ни академије за песнике.
Постоје и школе и академије за све друге уметнике, само за песнике нема, зато што се песник рађа и, зато што је поезија, за разлику од свих других уметности, чисто надахнуће.
Песник је вилењак са звезданом лиром.
А сваки вилењак од самога рођења бива повезан са вилама – песничким музама.
Виле припомажу песнику у стварању песама.
Оне га надахњују, оне му шапућу и, оне га прате на свим путима, како овостраним тако и оностраним.
Владимир Шибалић је рођени песник.
То сам одмах запазио, то се у првој песми, а некада и у првом стиху, осећа и препознаје.
Песник није од овога света, зато што је вилењак са звезданом лиром.
Он борави у свету, пева свету и људима, пева својему роду и племену, али није од света, и свет га не прихвата.
Све ће несебично, срцем и душом, даривати својему роду и племену, али ће и у роду и у племену до свршетка остати туђинац на земљи туђој.
Но, сваки рођени песник, вилењак са звезданом лиром, од самог почетка бива свестан тога, и не тугује нити очајава због тога.
Јер он и није дошао на овај свет да би нешто узео од својега рода и племена, већ да би роду и племену нешто подарио.
Поезија Владимира Шибалића јесте чиста лирика, чак и онда кад нам се у први мах учини, да је то мисаона, рефлексивна и херметичка поезија, али то је само привид, површински слој (будући да поезија има више слојева, више ступњева и мноштво разних овоја), док је у дубинама својим – тајинствено и мистично певање срца и душе.
Владимир Шибалић је млад песник – иако је сваки песник млад, свеједно колико година боравио у овоме свету – а већ самосвојан и самобитан, са изграђеним песничким стилом, и, са развијеном песничком и животном поетиком.
Сазнао сам да је студент историје.
Надам се, и верујем, да студира истиниту историју о Белим Србима, Хиперборејцима и Аријевцима, а не ону назови историју коју су писали ватикански и германски калуђери-ушкопљеници, шарлатани и преваранти.
(На Истеру, 17. листопада 7526.)
Треба да се воли више Песниче, да љубав заплави сав очај, сву патњу, сав јад што битише у овоме свету; кад се сретне очај, треба га погледати очима љубави; кад се сретне јад, треба га помиловати добротом; кад се сретне патња треба је додирнути лепотом.
И што је теже у овоме свету треба да се љуби, воли више, више, још више; да то толико буде много, много, толико да очај и јад и патња ту лепоту мира и љубави не могу издржати.
Љубав, доброта и лепота су дар који имамо а очај, патња и јад су изведена сила, силом начињена. Када то знамо, певаћемо више и јаче и лепше и боље сви са Твојом Вилом добром Песниче! Тако ћемо чинити.