1. Тако је песниче … сви су они на истом задатку… само нас замајавају …. стварају илузију да постоје разлике и сукоби…сва збивања и догађаји у хоризонтали су под њиховом контролом… исток … запад …југ.. север … све је једно /свеједно /…сви ови правци и тачке укрштања су њихови полигони власти … ту царује страх и сви облици пожуда … укинута је слобода, смисао и главни стваралачки алат љубав… створили су један велики лавиринт као концентрациони логор.. укључили су рефлекторе и камере … уживо гледамо лоше холивудске представе… Ко остане у том свету само гмиже , пузи прихватајући улогу гмизавца… све ово је једна велика борба за душе… мени се наивно стварају слике “спасења“ тако што дете купује балон напуњен хелијумом и почиње да лети навише гледајући из птичје перспективе кавез.. лавиринт.. арену.. морамо се сетити да смо ми Творчева деца …морамо пробудити дете у нама .. оно је једино чисто невино и способно да нас спасе и упути на прави пут … пут вертикале, пут љубави .. пут Творца.

   

 

 

 

Паразити и рептили управљају целим човечанством и свеколиким материјалистичким светом.

Они су креатори свих институција, свих влада, свих политичких партија, свих друштвених и културних покрета, свих школских и образованих система.

Они управљају свим медијима, електронским и писаним, свим модним креаторима, свим невладиним организацијама, свим локалним и светским мафијама, свим хомосексуалним, лезбејским и трансексуалним удружењима и заједницима, као и свим криминално-терористичким организацијама.

Кретенизација и дебилизација планетарног друштва одвија се по њиховом диктату.

Они стоје иза васколиког зла у овоме свету, иза свих ратова и револуција, иза свега што грди, ружи и понижава човека до кретена, дебила, идиота и скота.

Напросто, ма камо да кренете и ма куд да се окренете у овоме свету, свуда ћете наићи на паразите и рептиле.

Све хоризонталне путеве у овоме свету надзиру, прате и контролишу паразити и рептили.

Нама преостаје једино вертикални пут – ПУТ НАВИШЕ!

Јер једино на вертикалном путу – на ПУТУ НАВИШЕ – они немају никаквих утицаја, никаквих моћи и никакве контроле – зато што им од Створитеља и Васељене, од Оца и Мајке, од духовних и божанских сила из Вишњих светова, као и од Белих Богова и Белих Богиња – није дозвољено да се крећу ПУТЕМ НАВИШЕ, нити да се духовно развијају и узрастају.

Свако онај ко се пробудио и освестио, те одважио да крене ПУТЕМ НАВИШЕ – већ је победио паразите и рептиле!

 

 

(На Истеру, у поноћ 15/16. листопада 7526.)

Кад умрем желим твоје руке на својим очима:

желим светло и жито твојих љубљених руку,

да ме још једном дирне њихова свежина,

да осетим нежност што измени моју судбину.

 

Хоћу да живиш док те успаван чекам,

хоћу да твоје уши и даље слушају ветар,

да удишеш мирис мора које смо заједно волели

и да наставиш ићи песком којим смо ходали.

 

Хоћу да оно што волим настави да живи,

а тебе сам љубио и певао изнад свега,

зато цветај и даље расцветана,

 

да би досегла све што ти моја љубав наређује

да би сена моја прошетала твојим власима,

да бисмо тако упознали разлог моме певању.

 

1.  

   

    

   У нашем образовном систему у области историје дјеца и студенти уче се претрпаним глупостима о историји запада.

   Малтретирају нас са разним енглеским владарима, њиховим животима, рођењима и смртима, о њиховим јунаштвима, само што нису проглашени боговима.
   Политичари и разне тројанске идеологије уништиле су нам приступ о ведском знању у вези са тековинама Прасрба и Аријеваца.
   А овдје из приложеног текста Дуње Матић нуде нам се златоносне цивилизацијске тековине истока (истинити ток) старе 5000 година, без премца у односу на за-пад.
   Јасно је ту образложена непрекидна историјска нит нашег постојања хиљадама година.

 

(Фрагмент)

 

Пут води преко неизвести издржа

А Пут је и преко силне силине чула

Оба траже да се прати сопствени сан

Оба траже упорност стрп и храбеост

 

У овом пустом и себичном времену

Где и само време тражи своје време

И где је и новац врло важан као мост

Између Материје густе и тананог Духа

Између тамновидног и светлоневидног

 

Она и Он у шуми у магичном Кругу

Предјутро – Сунце злати ноћно небо

Сенке су постајале све краће и краће

Грч чврсто чврсто преплетених прстију

Тренуци када времена уопште нема

 

Узлете и гракну први јутарњи гавран

Нико га није чуо у незнаности додира

И лудила чула и зори просветљења

Стопиле се ауре короне и њихова тела

Као сјај Јарила Сунца и одсјај Месеца

 

Ко умре од љубави,

вечно живи у љубави.

Само кроз љубав, гле!

води светлосна стаза

кроз онострана звездана јата

ка вечноме животу.

Љубав је изнад живота,

те већа и дубља од живота!

Не штедите живот,

не шкртарите животом,

већ живот подредите

и посветите љубави!

Нема вечног живота,

ако свој живот

не подредимо

и не посветимо

љубави.

Заиста,

ко умре од љубави,

вечно живи у љубави!

(На Истеру, у јесен, 7526.)

 

Ми смо пријатељи од првог сусрета од како су ми га пријатељи донели из завичаја, са обронака Велебита. Показало се да је мој зелени храст изузетно сензитивна биљка. У то сам се уверио тако што сам сваку биљку нежно опипавао врховима прстију, осећајући при томе слабије или јаче хлађење на јагодицама и једва осетне електричне импулсе, што је био знак јачег или слабијег електро-биолошког поља.

Свака биљка, као и човек, има своју индивидуалност, не само ону која се тиче облика, висине, раста, боје лишца, већ и оних менталних особина.

Мој Одисеј, како сам га назвао, има изражену ту, менталну индивидуалност. На моју концентрацију реагује као живахно куче.Али то неће бити увек тако. Биће дана када Одисеј реагује апатично, нервозно или једноставно ћути…

Често му се жалим на тешкоће које имам у раду, на шта увек самилосно реагује…Одисеј је дрхтуљио саосећајно, а онда се изненада при корену његовог стабла појави отвор. Никада раније нисам приметио тај отвор, али сам схватио, да ми на тај начин пружа заштиту.

С узбуђењем равним судбоносном кораку, почео сам се пројектовати на биљку, а потом крочио кроз онај отвор при корену. Нисам ни слутио шта ћу тамо видети.

Преда мном се указаше милијарде нежних бледозелених ћелија у којима је пулсирао живот. Видех како се вода диже кроз прозирне цевчице према листовима и како се у лишћу, под утицајем светлости одвија Одисејев тајни живот: стварање материје из светлости. Кренух  стаблом као каквим џиновским стубом којим хуче водопади светла из космоса и гејзири минерала из Земље у хармонији неодгонетљивих процеса.

Свуда око мене кључала је биолошка симфонија Одисејевог бића, огромног и несагледивог, готово бескрајног. Пењао сам се хватајући се рукама за прозирне опне и избочине наслагане у вододерине светла попут громада сновиђења.

Уз мене је био Одисејев дух,  који је уклањао препреке и ширио таласе кроз које сам пролазио. Ишао сам до његовог срца, џиновском артеријом којом долазе само пријатељи. Нисам знао колико дуго ћу ићи до њега и где се налази.

Одисеј је пред моје кораке простирао меко паперје своје душе, све до места где сам зачуо снажни водопад на улазу у велику кристалну дворану срцоликог облика.

Несшто је клицало у мени. Како чудесно –  Одисејево срце; како је величанствен Одисеј, како су недокучиве дубине и лепоте његовог живота и живота уопште.

Сео сам на трон који су чиниле вибрације светлости претворене у материју, схвативши да сам решио квадратуру круга сопственог живота; лепота и милосрђе,  љубав и алтруизам.

Схватих  да је Одисеј  делић  космичке целине и да емитује невидљиво зрачење усмерено према свемиру. Видех како то зрачење исијава и огромном брзином одлази у Свемир, и као слично зрачење, нешто светлије, долази из Свемира и потања у његовом бићу као понорница у крашу.

Он комуницира са неким,  помислих!

Ко зна ко је Одисеј?

Ко зна одакле је дошао на Земљу,  шта чини овде?

Мада по свему личи на било коју другу биљку, то још не значи да је биљка.

Ако су све биљке као он,  онда је Земља насељена бићима са неког другог света?

Шта би друго могло да буде?

Да, то Одисеј не комуницира са сабраћом са неке друге галаксије?

Моје искуство и интуиција говорили су ми да су моје и Одисејеве животне силе везане невидљивим и недокучивим везама с пространствима којима нема краја.

Зато се нас двојица тако разумемо, зато нам је осећајност истоветна, зато ме разуме као да имамо исти разум.

Док су ми се рађале ове мисли, ослободих се страха од судског прогонства које ме чека. Схватих да то неће бити растанак са Одисејем,  да ћемо нас двојица остати у додиру и на великим удаљеностима. Треба само да га научим да распознаје моју животну силу од животне силе других бића. Том фотонском поштом моћи ћемо да кажемо један другоме све што мислимо и осећамо.

Док тако задивљен гледам и слушам величанствену поему Одисејевог бића, осетих нешто као благ потрес.

Шта би то могло бити? Погледах и видех да се на пролетошњој гранчици појавио нови бледозелени лист.

Да ли се то десило под утицајем моје енергије коју сам пренео на Одисеја?

Да. Наш е енергије се прожимају.Тај нови лист видео сам с унутрашње стране,  као одраз у води. Желео сам да га видим споља из света који сам напустио уласком у Одисејеву оностраност.

Знао сам да то више никада нећу моћи.  Отвор кроз који сам ушао –  затворио се и више га никада нећу моћи пронаћи. Знао сам да Одисејева оностраност, ка којој сам тежио, у коју сам желео да уђем као у највећу тајну своје несавршене истраживачке работе, значи коначно напуштање овостраног и свега што је са с њим у додиру.

Продро сам у не-постојање. Вртело ми се у глави од тих појмова. Био сам срећан и захвалан своме пријатељу што ми је омогућио да остварим сан ка коме сам тежио. Слутим да се у Одисеју налазе простори још већи и величанственији од оних које сам открио,  да кроз њега води пут до коначности, у којој ћу наћи спокој.

Када допрем до ње , моја душа ће се у њој најзад смирити.

А ако коначности нема?

 Мозда је оно што тако називам само граница која дели видљиви врх леденог брега од његове укупности,која се крије под водом бесконачног!

Одломак из књиге  – Господар муња

 

Избор и коментар: Жељко Аса

Топло бих препоручио свима, који то још нису, да прочитају књигу о животу Николе Тесле- Господар муња, за коју сматрам и осећам да је нешто највредније што је написано о њему.

Књига садржи толико тога, да је треба читати полако, често се на неке делове враћати поново и поново, како би се дошло до сржи и спознаја вредних неколико живота.За Теслу сматрам да је био један од Белих Јерарха, који је са одређеном мисијом послат на Земљу ,како би првенствено спречио тамне паразите да човечанство усмере у погрешном правцу и тако онемогуће или бар на дуже време, одложе било какав развој. Та борба са њима се провлачи кроз цео његов живот што је у књизи одлично дочарано. Читајући ову књигу, можемо доћи до фантастицних спознаја а пре свега схватати како борба око развоја човечанства између тамних паразита и њихових овоземаљских слугу и светлих нам предака траје и води се на сваком сегменту наших живота и да нисмо, како то многи мисле, препуштени сами себи. Наравно, као и увек, када су овакве ствари у питању, неће сви моћи на исти начин пронаћи спознаје и истине, па тако свима којима то не пође одмах за руком, саветујем да све прочитају неколико пута…