Владан Пантелић: П л а в е п л о ч е М а н с а н м а н а О с т в а р е н о г


Један град, град свих градова, град небески, говори својим именом о себи, својој судбини, и судбини целокупног света, јер је сам с в е т и истинска слика Света. Тај белосушти, светлосушти град је чистилиште Света и биће нападан са свих страна од свих белосветских и црносветских сила. Они ће то радити вођени муклим инстиктом незнања, чија је суштина себичност, и снагом Закона привлачности. Мукли инстикт је пробуђен да би препознао и одао поштовање… Али није лако препознати! То може само биће чиста срца. Београд, такође, мора очистити себе, свој его, свој дроб (дроб-ега) враћањем на праискону веру која је тесно и директно повезана са Природом – видљивим изразом Бога , и са Богом – лично.

Драган Симовић: Ведсрбски језик и душа свести


ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Везу са својим боговима и богињама најлакше, најбрже и најбоље васпостављамо преко изворног ведсрбског језика.

Преко туђинског, а поготову преко душманског језика, ту везу, унутарњу и онострану везу, са својим боговима и богињама, никада васпоставити нећемо.

Зато што сваки језик, а у језику свака реч, има светлосни запис, светлосни код, богова и богиња који су стварали баш тај језик.

Ми поседујемо дар од Творца, а онда и преко богова и богиња, за учење свих језика, не само људских, већ и немуштих.

Можемо ми савладати многе језике; можемо ми на тим иним језицима да мислимо, размишљамо, пишемо и стварамо, али, једно никада нећемо моћи: да осећамо, да развијамо најдубља стваралачка осећања кроз своју душу свести – а душа свести (свесна и самосвесна душа) јесте бит и суштаство свих наших несвесних и неосвешћених душа – и, надасве, нећемо моћи преко језгра свесне душе да васпоставимо стваралачку и суштаствену везу са својим боговима и богињама.

Бели Срби (а и Беле Србкиње, наравно!) који су услед дугог боравка у туђини, међу туђинима, заборавили матерњи (а то је, у овоме времену свих времена, честа појава), изворни ведсрбски језик, раскинули су, а да тога ни свесни нису, суштаствену и битну везу са својим боговима и богињама.

Они ће узалуд покушавати да успоставе умну, интелектуалну везу преко туђинског језика, али та веза се никада неће низвести у њихову душу свести, неће се у њиховој души свести пројавити – где се и догађа битан преображај бића и суштаства, и где се развијају невидљива, онострана, духовна и божанска тела.

Песнички речено: ко заборави свој језик, заборавио је и своје богове, а потом и своје божанске претке.

Ја сам у младости сретао многе Србе и Србкиње у туђини који су Срби и Србкиње још само по физичком телу, по имену и презимену, по уму и интелекту, али им је – што мени бејаше веома тужно – ведсрбска, хиперборејска, аријевска стваралачка душа свести, посве зачамала и закржљала.

Они могу бити пословно, интелектуално и креативно (креативност је нижи ступањ стваралаштва у материјалном свету) веома успешни, али успешни само у спољашњем и спољном, материјалистичком, позитивистичком и интелектуалном смислу, док њихова бит, док њихово суштаство буквално преживљава, вегетира, у свим оностраним, духовним и божанским пространствима.

Ко мени не верује, нека сам истражује, испитује и проверава!

(На Истеру, 5. листопада/шумопада 7526.)

Ирена М.:ЕЛЕМЕНТ


IMG_20171004_155223_562

Синдром контраста
Стаклена чаша
Која прелива
Кап која
Црвено по белом
Мрља
Шири се
Опија
Мирише
Другчије
Дише
Нисмо исти
Иако наједном
Постојимо
Говоримо
Да се разумемо
Заправо само
Покушавамо
Не чујемо
Се од буке
Сопствених празнина
Ехо корака
Одзвања
Док руши се
Кула карата
Коју градимо
На трулим темељима
Овде ништа не почива
Нико не открива
Истинитост постојања
Само празна прича
Некад већа
Некад мања
Осећања
Наелектрисаних тела
Нагон
Потреба да добијемо
Одмах оно што тражимо
Глад за задовољењем
Потребе
Случајности
Дневне баналности
Животињски пориви
Други део
Божански предео
Стоји
У нама
Чека
Када ће кренути
Да дише
Развија себе
У нама
Процват
Љубави
Узвишеног плама
Где сваки додир
Има упориште
Емоција извориште
То је оно
Што из главе
Не иде
Већ из груди
Допире
Оно што раздваја
Човека
Од гомиле
Синдром контраста
Река се излила
Водом
Душе преплавила
Очистила
Умила
Креће се
Од темеља

 

Драган Симовић: О поезији, уметности и лепоти


 

 

Мене лепота, поезија и уметност буквално васкрсава из мртвих.

Сваки пут ме изнова рађа: из пепела, из ништавила.

Подаривши нам лепоту, поезију и уметност, Творац је показао највећу милост и љубав према нама!

Огромна већина људских бића није ни свесна, да су поезија, музика, сликарство и лепота највећи нам дар Творца и Небеса.

Без уметности и поезије, ми не бисмо ни могли да развијамо своја виша и највиша духовна и божанска тела.

Без поезије, уметности и лепоте, наша би душа свенула и усахнула, а наш би живот био без сврхе и смисла.

Људи који презиру поезију, уметност и лепоту – ово су моји увиди из Акаше – замрзавају и окамењују своју душу на неко дуже време, и, не успевају, у овом животном току, да развију ни једно духовно или божанско тело.

Ми се преко поезије, музике, сликарства и свеколике душевне и духовне лепоте повезујемо са Извором Живота.

 

 

Коментар Мирослава Поповића: Умовање рађа препреке


  1. Умовање рађа препреке,

    умовање именује све постојеће

    али себе не налази у томе.

    Ко га угледа одмах ће га именовати умом и рећи

    ено „небо“, или ено „цвијет“,

    или ено „биће“,

    да, узалудно именовање

    ако себе тај не види у њему.

    Љубав,

    себе видјети у свему,

    а то јесте твоје Драгане потпуно испуњење.

    Или,

    љубав је апсолутна пуноћа.

    Љубав не познаје именицу „празно“.

    Ако те Мирослав види и именује те умом „Драган“

    онда је Мирослав направио умну препреку између два бића.

    Ако ме Драган угледа а не именује ме умом

    а види себе у мени

    онда је то потпуно испуњење.

    Хвала!

 

Матија Бећковић: Кад дођеш у било који град


Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

Кад дођеш у било који град

Одакле било

Из Вељег Дубоког или Колашина

Или ниоткуд сасвим свеједно

Кад одеш од своје куће

Било куда

Само да што пре одеш

И дођеш у било који град

Рецимо Ваљево

Кад год да дођеш

Доћи ћеш врло касно

Јер се дуго путује

Док дође у твој живот

И ту се заувек заустави

Она која је према теби кренула

Из велике даљине

Однекуд из Руског Јерусалима

Са Кавказа из Пјатигорска

У коме никад није била

И звала се како се звала

Рецимо Вера Павладољска

И изгледала како је изгледала

Како више нико на свету не изгледа.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Јер градови су увек далеко

И у њих се долази из даљине

А свако путовање се одужи

Јер сви мисле једино о повратку

Мада повратка нема

А ко год одлучи да путује

Мора кренути једног дана

Кренуће у оно доба

У које увек неко креће од куће

Обично у недељу

Кад си и ти кренуо

А кад год је недеља

Најчешће си у неком другом граду

А у којем граду да будеш

Рецимо у Ваљеву

Биће то једини град

У коме си одувек био

И чим си чуо њено име

И пре него што си је срео

Одувек си је знао

И волео већ вековима.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује

Твојим и батом још некога

Ко с тобом путује

И глас му иде по ветру

У дан необичан за то доба године

Да ни сам нећеш бити сигуран

Ни који је то град

Ни који су твоји кораци

Само ћеш познати они глас

Који не иде по ветру

Него се јавља у теби

У дан необичан за то доба године

Кад није ни било време да будеш у Ваљеву

У који си дошао као незнанац

Не знајући никога

Ни град ни Веру Павладољску

Ни да се заволе највише

Они што се знају најмање.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Свет ће постати успомена на њу

И неће бити ни једног места на земљи

Где те неће сачекивати

Ни огледала у којем је нећеш видети

Ни плаве косе која није њена

Ни облак без њеног свиленог осмеха

Запамтио је простор

Гора и вода

Онакву какву си је први пут видео

У било којем граду

Рецимо у Ваљеву

У Карађорђевој улици

Између Поште и Суда

И ево наилази оно доба године

Или твога живота

Кад су све жене она

И носе њену главу

Али ни једна целу

А она живи непозната међу људима

Одмара се и од тебе и од свог имена

Али ма где живела и ма ко била

Знаћеш да је то она

И да не може бити нико други

Јер никог другог на твом свету нема.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Рецимо Ваљево

Окружиће те деца као сваког придошлицу

И у целом граду нећеш познавати никог

Јер су сви отишли

И с тим би се некако помирио

Али нико се не враћа

Све је готово а још никог нема

Нити има чврсти обећања

Да ћемо се поново срести

И то је оно што највише забрињава

Па ипак човек није мање него вода

Па вода не умире

нити је смрт нешто

Што се на свету догађа по први пут

И да живимо хиљаде година

Прошле би као једна

Јер године су ту да дођу и оду

Али све што је њино

Није Вера Павлодољска

Која ти је дала што ни сама није имала

И увек била помало у облацима

И у њих се коначно преселила

Али док ико иком чита ову песму

Она се рађа све свиленијег осмеха

И нема ништа са гробљем и смрћу.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Све ће ти бити однекуд познато

Као пољубац већ даван некоме

У град ко зна који

Кад дођеш ко зна кад

И ко зна откуд

Или Вељег Дубоког или ниоткуд

Сасвим свеједно

Све ће бити исто као да ниси долазио

И да уопште не постојиш

Јер провиђење не жури

И ништа не заборавља

И не фали му ни маште ни идеја

Да све повеже и испуни

Као што је писано

Само ти не би био исти

И ништа не би било као што јесте

Да је могло бити као што није

Јер постоји само један град

И само један долазак

И само један сусрет

И сваки је први и једини

И никад пре ни после није се догодило

И сви градови су један

Делови једног јединог града

Града над градовима

Града који си ти

Према коме сви иду

Да се сретну са тобом

Добро је што си дошао

Да се у то увериш

Баш у Ваљеву

И сретнеш Веру Павладољску

И чим си је видео

Одувек си је волео

И унапред оплакивао растанак

Који се збио

Пре него што си је срео

Јер постоји само један град

И само једна жена

И један једини дан

И једна песма над песмама

И једна једина реч

И један град у коме си је чуо

И једна уста која су је рекла

А по свему како су је изговорила

Знао си да је изговарају први пут

И да можеш мирно склопити очи

Јер си већ умро и већ васкрснуо

И поновило се оно што никад није било. 

Анђелко Заблаћански:ЦРНИЛО ДАНА


Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.

Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.

И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра.

Ана Ахматова: Ноћу


Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких,
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих.

Свом дому тромо иде жена неверна,
Њено је лице строго и замишљено,
Одано најчвршћем загрљају сна
А том ватром храбри срце уплашено

Брига ме за њих – рече у свом немиру –
Загушљиво ми је свете – гласно прозбори –
Бежећи свом врту да гледа звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одмори.

С руског превео Анђелко Заблаћански

Верица Стојиљковић: Не задржавај ме


 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама остајем ту,…  поред тебе

Да милујем ти лице  

Одложим мач,…  непотребан је…

Путовање што лечи све

нас очекује и води тамо где

слобода је извојевана…  од давнине

Срце пут препознаје а душа … спремна је!

 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама вољом својом остајем поред тебе.

Толико је пут дуг, да не могу

Сам да путујеш…  пустити те!

Много врата треба отворити,

Поред много светова пролазити!

Уморићеш се  … неопрезан постати и

Негде се изгубити …

Нећу те самог да путујеш пустити!

 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама остајем ту,  поред тебе.

Толико бих суза пролила  и

Мајку земљу бих ражалостила,

Птице ми не би певале…  јер

Знале би …  да их не бих чула…

Цвеће би у пупољцима застало,

Не бих га гледала и оно би туговало

И не би се расцвало… но би

Тако,  тек рођено…мрело!

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама вољом својом,

Јесам …  поред тебе!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни