Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.

Врх потока и шипрага
топла, блага
вечер пада.
Возимо се. Сања цвеће:
мирис слеће
са ливада.

Гле, сеоске куће беле,
као стреле
тек пролете.
Поред пута стабла вита,
шибље, жита,
лете, лете.

Гле, почињу и светлаци,
лете зраци,
да се пале,
и из магле трепте сиве
као живе
звезде мале.

По бескрајно нежном, меком,
и далеком
небу плаву
насмејани месец блуди
што на људи
личи главу.

Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже

 

 

Прелепа песма…
Дира-недодирљиво
Опипава оно високо
Горе у нама не пробуђено
Само трен довољан
Да нас посети
Љубав узнесе
Срећном извору принесе
Живи били они
Чије се јутро буди
Насмејано
Уз намеру промене
Креацију неког
Лепшег света
Где љубав
Цвета
А милина
Сокацима шета
Песниче-УЛЕПШАЛИ СТЕ ЈЕДНО КИШНО ЈУТРО…НЕГДЕ НА ОБРОНЦИМА АЛПА…
ШАЉЕМ ВАМ СВУ РАДОСТ СВЕТА.

 

 

 

Док неки народи тек за ропство знају,
слаби да се икад за слободу боре,
други и њима и другим владају,
у снази моћне краљевине творе.

Неки се дигну до таквих висина,
да створе царство, а таквих је мало…
Таква беше Душана Силног царевина,
за чију моћ је пола света знало,

јер створи царство, моћно, на три мора,
моћније од Рима и од Византије,
ширећи се лако, скоро без отпора,
јер од њега већег тада било није.

Нису га ‘залуд звали Душан Силни…
Он је силан био кад се битка бије,
а у миру слуга Божији, умилни:
градио је цркве, свуд широм Србије.

У великим биткама, увек победник:
Против Угра, Бугара, против Византије…,
а на пољу правде створи Законик,
да у царству нико обесправљен није.

Ширио је царство до краја живота,
том ширењу к’о да није било краја…
Тада Србин бити било је дивота,
то је било време нашег правог сјаја,

када достигосмо ниво царевине,
што је пример који заувек остаје.
Право да до највећих висина се вине,
Србији цар Душан вечно ће да даје.

 

Књига- Путевима Славе

 

Ево ме на раскршћу
Тако близак с’ пропашћу.
С’ једне стране сивило, буле,
А са друге перспектива Туле.

Расцијепљен и изнурен,
У хаосу потиштен,
Посматрам контрасте,
И гњев како расте.

Моји мили снова дани,
Моји снови одсањани,
Моји пути што ме ту довели,
И збуњена ме ту оставили.

Лијево или десно,
Напријед или назад?
Осјећам се бијесно,
Чему да се надам?

На раскршћу стојим,
Помало се бојим,
Јер морам бират’ пут,
Био весео ил’ љут.

Куда год да кренем,
Долазим на исто,
Јер на компромис
Никад нијесам прист’о.

 

Заволели се Срб и Срба

Србицом  дописивали се..  ал  

,,Да прича не би била дуга,,

Рисали су, рисали о Љубави

Писали о Истини и Лепоти

Обећали једно другом

Да  учити ће децу своју

Митовима србским

Како  чува се Свети Огањ Дома свог…

Да  увек је жив од поколења до поколења

Да никад не угасне , да Дедови и Старамајке

Седећи поред ватре живе

Пропо-ведају  о Митовиима  србским

О србској Правди и Истини

О Љубави, Дивоти и Лепоти

О Сунцу  Четворолисном ветру

Шуми и Води…

Шта значи бити рођен у Слободи

И чувати је свесно  и без страха 

Да треба неговати Бога у Човеку

 А не убити  Бога у Човеку

У освите зоре кад се сунце буди

Плам светлости јарке иза горе јавља

Планински потоци према мору журе

Цветно поље после мрака, као да се чуди

Мирисе опојне са јутарњом росом справља

Безповратно теку задње ноћне уре.

 

Освит зоре буди надања у мени

Нову снагу даје за нови почетак

Задње мрачне сате преболео већ сам

С’ новим сунцем опет све се зазелени

Рађању је новом потребан свршетак

К’о што мрклу ноћ надомешта дан.

 

Песму што сам ево јутрос запевао

Размичућ’ облаке да допрем до сунца

Поленовим прахом разасута стаза

Спознах путе које нисам досад знао

На дно човек падне тек после врхунца

К’о што топло сунце прија после мраза.

 

15.20 х 04.06.2009.год

 

– Мој брате, рекла је Ки-ја Храсту тииијањском,
твоје и моје ћелије ствара исти Извор, само си ти
з а ж е л е о да будеш Храст Мудрац.

С в а к о б и ћ е и м а с в о ј е с н о в е, с в о ј е ј а в е и с в ој п ут к а З л а т н о м п у т у, и с т о г а и м а и н е п р и к о с л о в е н о п р а в о н а с а м о о д р е ђе њ е.

Трен је да тајна младоликости и виталности коју преносиш на људе који тихују испод твојих грана или се срцем отварају твом дејству, обухватајући својим рукама твоје моћно тело, и коју преносиш на друга бића – виле Манитог Вира, вилане из Клисуре Мицака Мудрог, цветише из Осоја тиииијањског, бестелесне духове међусветова, разних боја и облика, Праисконе Витезе Мансанмана Оствареног, и бића других Планова постојања, буде свима одгонетнута.

– Одбацио си санлицу и тугу – заводљивицу, одбацио си бригу
– теретносачицу и страх – укоченка, и весео си весео целим бићем. Мисли су ти мирне или си без мисли, и препун си љубави и даривања. Увек и потпуно свестан си Основне божанске силе која је у свима нама, али је код свесних у пуном изразу, удишеш је у Срце срца са свим својим телима и свим својим ћелијама, дајеш, дајеш, и. . . млад си, млад си…

 

Tихујем по горјима и пољима,
р е ч н и м т о к о в и м а
и олујнима облацима,
изнад Тијања, Рудника и Ариља,
и у сред Београда –
града небесника и града ега.

Тихујем по другим местима
овоземаљским и оноземаљским.

Умујем кроз овога света знаке:
поветарце – развигорце и грање,
реке и слапове,
стење и пећине,
древне борове и јасенове,
облаке – разделнике,
и мале звецкавце –
металне војнике.

Само Ти-шина гради Знак
који разбија незнања мрак.

 

 

 

Кад мине овај свет,

и утоне у космички сан,

остаће само наше мале а велике љубави,

у неком далеком свету снова и маште

 с ону страну звезда и сунаца,

с ону страну туге и патње,

с ону страну брига и страхова;

 у неком далеком свету

тамо иза свих времена,

свих светова и васиона,

свих илузија, 

варки и опсена.